Karađoz, grčko pozorište senki

Postoje kulturni fenomeni čije postojanje – srećom – nikada nije zavisno od države i njenih naklonosti odnosno milosti, i koji, upravo zbog toga, imaju slobodan pogled. Vrlo često su takvi fenomeni ograničeni na uske, obično niže grupe u društvu, često su naprosto skriveni. Trenutci otvaranja i emancipacije svedoče ili o izuzetnim okolnostima, ili o usmerenju društva u slobodu i širenje okoštalih pojmova o “tradiciji”. Takav fenomen je izvesno Karađoz, grčko pozorište senki, koje je doživelo čak nekoliko novih “rađanja” i umeštanja u nove društvene kontekste.

Pozorište senki je svetska pojava, koju poznaju mnoge dalekoistočne i bliskoistočne kulture, od kineske i indonežanske do arapskih, posebno egipatske i konačno do turskog Karađoza (“crnooki”). Pod ovim imenom je Karađoz pristao i u Grčkoj, pa i po Balkanu, po turskome carstvu. Posvuda po tome velikome delu sveta pozorište senki i danas živi: grčki Karađoz je možda najzanimljiviji, jer je još uvek politički.

Poreklo pozorišta senki seže duboko u prošlost ljudskih društava, jer je zasnovano na improvizaciji i bliskom kontaktu sa publikom. Nije smisleno povezivati pravljenje senke na zidu i tehnike praistorijskih slikara, jer bi nas to odvelo u banalizaciju i zatvaranje puteva istraživanju: no izvesno je da je igra senkama nešto što je uvek inspirisalo stvaraoce da probaju nove tehnike i izraze. Postoje vizualne analogije sa prizorima iz komedija na antičkim grčkim vazama, ali nema osnove za tvrdnju da je pozorište senki nastalo u antici – premda ništa nije isključeno u ovome malo istraživanom području istorije svakodnevice i niže kulture. Sa druge strane, u mnogim kulturama se pozorište senki vezuje sa Romima, koji su ga prenosili.

Tradicionalna dalekoistočna pozorišta senki uglavnom prikazuju mitološke priče, premda ima i modernih sadržaja. Indonežanski wayang kulit, pozorište senki, je danas pod zaštitom UNESCO organizacije kao nematerijalna (“neopipljiva”) svetska kulturna baština. U osamnaestome veku, kineska tradicija igre senki je došla u Francusku preko kolonijalnih putanja, i tamo postala popularna: sve do kraja devetnaestoga veka, u Francuskoj su se prikazivale predstave pozorišta senki u posebnim pozorištima kabaretskog tipa. Jedna od mačaka slikara Teofila Stenlena (živeo u Parizu na prelomu 19. i 20. veka, i sem oštre satire i ilustracija ostavio mnogo slika i crteža mačaka), crna i upitno-zlobna, nastala je za plakat pozorišta senki… u devetnaestome veku je bila popularna narodska zabava fantazmagorija, kombinacija senki i projekcije lanterne magike: Valter Benjamin je bio posebno zainteresovan za ovaj vid zabave, jer je sledio Marksovoj misli da je svaka komedija fantazmagorična – u ovome, konkretnom kulturnome smislu. Početkom dvadesetog veka, jedna žena, Lote Rajniger, počela je da kombinuje senke i filmsku tehniku, i ostvarila seriju animiranih filmova sa senkama, recimo Princ Ahmed: to je imalo dubok uticaj na crtani film. Pozorište senki je danas omiljena pozorišna tehnika, i primenjuje je mnogo ne samo lutkarskih, nego i velikih pozorišta.

Vratimo se grčkom Karađozu. On se pojavio u Grčkoj posle osamostaljenja 1827, i prvi podaci sežu već u tridesete godine. Kako izgleda, to su bile predstave veoma slične turskim, u kojima su opscene šale i skatološki izrazi najvažniji za veselje uglavnom muške publike. Situacija nije sasvim uporediva sa ulogom Karađoza na bazarima širom turskoga carstva, ili Karađoza u derviškim ustanovama, tekijama. Nova država, koja je silom prilagođavana ukusu evropskih elita, nije imala ništa da ponudi nižim slojevima, i zato je Karađoz u Grčkoj očito postao još bezobrazniji. No negde sredinom devetnaestoga veka, legendarni inovator Karađoza Dimitrios Sardunis, poznat pre svega kao Mimaros (“imitator, pantomimičar”) je u Patrasu uveo novu verziju pozorišta senki: promenio je scenu, izbacio opscenosti, uveo nove, grčke likove i teme. Karađoz je doduše ostao sa svojom dugom rukom, koja je nekada očito bila falus, i još uvek je “snižavao” visoke teme, ali je pozorište postalo dostupno i zanimljivo za širu publiku, žene i decu. To je još uvek bila zabava na rubu grada ili u selima, često putujuća i nomadska, jeftina, i izvesno daleko od svakog kontakta sa visokom kulturom i svetom zvanično potvrđenih vrednosti.

Vrhunac popularnosti i umetničke relevantnosti je Karađoz doživeo u prvoj polovini dvadesetoga veka, kada su se pojavili veliki umetnici, čak generacije umetnika iz iste porodice, kao što su recimo Spataridi. Jedan od najvećih umetnika Karađoza bio je Evgenij Spataris, koji je umro pre nekoliko godina. Njegov muzej u Atini, u predgrađu Marusi, danas je jedna od retkih institucija koje brinu za sakupljanje predmeta i svega drugoga što se tiče istorije Karađoza. U periodu agresivne invazije potrošačkog sistema vrednosti i amerikanizacije Grčke posle Drugog svetskog rata, Karađoz se potpuno povukao u subkulturu, jer je zbog jezika bio neprilagodljiv za turističku eksploataciju. No sa dolaskom televizije se otvorila niša za Karađoza, koji je uspešno pristao u dečijim programima, kao jeftina zamena za crtane filmove… Začudo, sadržaji su ostali isti, neki izrazito subverzivni prema svakoj politici i moći.

Za vreme diktature (1967-73) i posle nje, Karađoz je zauzeo mesto među priznatim subkulturnim fenomenima, kao izraz potlačenih: država ga je priznala, čak i pomagala. Danas je Karađoz moćno sredstvo socijalizacije mladih i neprivilegovanih, i kursevi odnosno trening u pravljenju celokupnog pozorišta je terapija u usponu. Za Karađoza je potrebno veoma malo – čaršav (berde), lampa, figure koje stvaraoci-igrači mogu sami napraviti, muzika, dobra kontrola glasova. Za izvođenje je dovoljno malo osoba – ponekad samo jedna.

Grčki Karađoz je siromah sa ženom i troje dece, i živi u kolibi koju podupire metla, uvek je gladan, rado spava, i spreman je na svaku prevaru da bi nešto dobio. Na drugome kraju scene je pašin saraj, centar vlasti. Paša obično proglasi da je potrebno obaviti neki posao, Karađoz to čuje, i plan je na putu. Pašin glasnik, Hadži-Avat, je njegova glavna žrtva, Veli-Geka, albanski najamnik je tu da ga kažnjava, barba-Jorgo je priprosti Grk iz Centralne Grčke, Sior Dionisos-Njonjo je “otmeni” Grk sa Jonskih ostrva, Morfonios evropeizirani Grk, Stavrakas ulični mangaš i rebet, tu su i pašina kćerka, a u herojskoj varijanti je tu i Aleksandar Veliki, koji uz Karađozovu pomoć savlada “prokletu zmiju”. Karađoz pripada globalnome tipu trikstera, junaka koji deluje isključivo pomoću prevara. Njegove ekstremno balkansko-mediteranske karakterne odlike savršeno odgovaraju evropskim stereotipima, s tim da je Karađoz stariji, i zato su stereotipi, sem što su glupi, naprosto nepismeni, jer ne poznaju kulturnu istoriju. Jednostavnije rečeno, niko se bolje ne smeje takvome tipu, nego on sam. U sedamdesetim godinama prošloga veka, sarajevska televizija je proizvela vrlo popularnu igranu seriju Karađoz: još jedan dokaz da nam je takav junak uvek potreban.

Grčki Karađoz će možda uskoro doći u Sloveniju: dobra prilika da ga prisvojimo, upotrebimo, poklonimo se životnoj sili smeha i zavitlavanja, i iskoristimo priliku da naučimo kako bez ulaganja, samo sa željom da se pusti komički glas, upotrebimo Karađoza za svoje ciljeve. Njih, budimo sigurni, nikada ne dele ni vlast ni autoritet.

Peščanik.net, 11.12.2011.