Kastro, Tramp i deja vu

Sve je nekako počelo 1981. u Poljskoj. Sovjetski Savez nije imao više volje da interveniše, kao što je ranije činio unutar socijalističkog sveta, a i izvan njega. Poljska je bila i u drukčijem položaju unutar tog sveta, tako da je slanje trupa, kao 1968. u Čehoslovačku, bilo dodatno rizično.

Uvedeno je vanredno stanje, ali je bilo jasno da to ne može biti trajno rešenje. No, normalizacija više nije mogla da bude sprovedena jer nelegitimna rešenja više nisu bila dostupna. Zemlja je, uz to, bila zadužena u inostranstvu, pa je bilo potrebno makroekonomsko prilagođavanje, kao u Jugoslaviji. Uostalom, i sam je Sovjetski Savez bio dužan jer je kupovao žitarice na kredit. Decenija je potrošena u izbegavanju rešenja koje se nametalo – demokratizacija i liberalizacija. I uspostavljanje vladavine prava. Da bi na kraju došlo do društvenog konsenzusa i do slobodnih izbora. U Poljskoj, a onda i diljem socijalističkog sveta. Osim u Jugoslaviji i u Sovjetskom Savezu, koji su se raspali.

Prilagodili su se, na jedan način, Kina i Vijetnam, a na drugi se nisu prilagodile Kuba i Severna Koreja. Kineski je put zanimljiv jer je reč o tome da je liberalizacija, privredna pre svega, bila zamena za političku legitimnost. Uz to da je nađen način da se reši problem smene na vrhu, koji nije neke dinastičke vrste. U tome Jugoslavija nije uspela. Mada je bilo jasno već u vreme donošenja novog ustava iz 1963. godine da će to otežati stabilizaciju zemlje. Evropske socijalističke zemlje bile su inherentno nestabilne usled nedostatka političke legitimnosti i nerešivosti problema redovne smene vrhovne vlasti. To je, pre svega, posledica staljinističkog režima, usled čega se i sam Sovjetski Savez suočavao s režimskom nestabilnošću, da to tako nazovem. Kina je smenu nekako rutinizovala, a nekako je, kao opet Jugoslavija krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, prećutno obećala demokratizaciju, kada se postojeći izvori rasta i razvoja iscrpe. Jugoslavija je to obećanje prekršila negde oko 1968, a potom su se tražila nedemokratska rešenja, bar u Beogradu i u Srbiji.

Rusija je, pak, odustala od demokratizacije 1993, kada je silom ugušeno neslaganje parlamenta sa ustavnom reformom. Od tada nadalje autoritarizam jedne ili druge vrste je u toj zemlji postao neizbežan. Zanimljivo je da se on razvijao najpre kao liberalni, što će reći da se oslanjao na neku vrstu tržišne privrede, ali uz nedostatak vladavine prava. Potom je bila potrebna neka ideološka racionalizacija, koja je nađena, ne neočekivano, u etničkoj i kulturnoj posebnosti. Navodno, za razliku od korumpiranog Zapada, Rusija je zemlja koja se drži svih najviših vrednosti – slobode, pravde, istine i istinske vere. Demokratizacija nije ni cilj, mada ostaje problem sukcesije, koji će biti teško rešiti osim na izborima, dakle demokratski.

To je sve na neki način rešeno već krajem prošlog veka. U odnosu na to, kubanske promene dolaze sa zakašnjenjem, na šta je sve podsetila Kastrova smrt. Ona stvara taj utisak već viđenog. Zanimljivo je bilo slušati kako Berni Sanders hvali Kastra pre nekoliko decenija i kako i njemu samom to sada izgleda više smešno nego kao neka ozbiljna zabluda. Na početku se govorilo o herojskom periodu komunizma, koji se završio pobunom u Kronštatu 1921. i zaokretom koji se zvao NEP ili nova ekonomska politika. Posle je sve bilo suvišno, pored toga što je bilo tragično. Tako nekako sve to izgleda sada kada Kuba mora da reši i problem razvoja i sukcesije. Demokratizacija bi bila prirodno rešenje, ali opet, biće potrebno vreme.

Kako se Kastro tako dugo održao na vlasti? Pomažu sankcije. Naime, kao i u drugim slučajevima – Severna Koreja, Irak za vreme Sadama – sveobuhvatne sankcije zapravo čine narod zavisnim od vlasti. Takođe, grupa na vlasti teži da se homogenizuje jer su im interesi isti, a i u njihovom ostvarenju su međuzavisni. Kako su sankcije ublažene, raslojavanje je neminovno, pogotovo jer se postepeno zemlja i privreda liberalizuju. Tako da problem legitimnosti vođe i vlasti uopšte ne može unedogled da se odlaže. Osamdesetih godina je bila potrebna decenija, u Kini je nađen neki mehanizam smene na vlasti koji može da zadovoljava dokle god su privredni izgledi dobri i sve veći broj ljudi bolje živi. Na Kubi bi to sve moglo da se odvija brže.

Ukoliko, naravno, ne dođe do dodatnih zaoštravanja. Jer, budući američki predsednik Tramp izgleda želi da dodatno zaoštri odnose sa zemljama Latinske Amerike, a to jeste jedan način da se spolja pomogne održanje nedemokratskih režima. Kastro se održao i uz pomoć zemalja Latinske Amerike, koje su bile nezadovoljne američkom politikom u tom regionu. Tramp se pritom takođe bar na rečima odriče liberalnih vrednosti, što sada nije samo prisutno u Rusiji. Tako da Kastrova smrt deluje kao deja vu jednog doba koje se odavno završilo, a Tramp kao deja vu drugog doba za koje smo verovali da se neće ponoviti.

Novi magazin, 05.12.2016.

Peščanik.net, 05.12.2016.

Srodni linkovi:

The Guardian – Fidel Castro: diktator

Aleksandar Riklin – Kastro je mrtav, živeo Kastro