- Peščanik - https://pescanik.net -

Klimatsko varvarstvo

Požar u Brazilu, foto: AFP/Getty Images

Razgovor vodila Natalie Hanman.

Zašto svoju novu knjigu, On Fire: The (Burning) Case for a Green New Deal / Goruće pitanje Zelenog nju dila, objavljujete sada?

Još uvek osećam da o klimatskim promenama govorimo kao o posebnoj oblasti, suviše izolovanoj od drugih kriza s kojima se suočavamo. Knjigu prožima vrlo značajno pitanje veza između ove i drugih kriza, poput rastućeg belog suprematizma, raznih formi nacionalizma, činjenice da je mnogo ljudi prisiljeno da napusti svoje domovine i medijskog potkopavanja naše sposobnosti dugotrajne pažnje. To su međusobno povezane, prepletene krize i takva treba da budu i njihova rešenja.

U knjizi su sabrani vaši eseji pisani poslednjih deset godina – jeste li u međuvremenu promenili neke stavove?

Kada se osvrnem, čini mi se da nisam dovoljno naglasila koliki izazov klimatske promene predstavljaju za levicu. Očigledno je da klimatska kriza provocira dominantni desničarski pogled na svet i kult ozbiljnog političkog centra uvek spremnog na nedelatni kompromis. Želela bih da ova knjiga bude i izazov onom levičarskom pogledu na svet koji je jedino zainteresovan za preraspodelu plena dobijenog ekstrakcijom i eksploatacijom prirodnih resursa planete, ne uzimajući u obzir opasnosti neprestane potrošnje.

Šta levicu sprečava da to vidi?

U severnoameričkom kontekstu, najveći od svih tabua je da se najzad prizna da sve ima svoje granice. Videli smo kako se Fox News obrušio na Green New Deal, s parolom: otimaju vam hamburgere! To dira u srce američkog sna o stalnom progresu, gde svaka nova generacija dobija više od prethodne, gde se neprestano pomeraju granice ekspanzije; to dira u osnovnu ideju doseljenih kolonijalnih naroda poput našeg. Onda neko dođe i kaže da su resursi u stvari iscrpivi, da nam predstoje teške odluke, da moramo da smislimo kako da pravedno podelimo ono što je preostalo. To se doživljava kao psihička trauma. Zato je odgovor levice bio izbegavanje i pravdanje u stilu: ne, nećemo vam ništa oduzimati, radimo u vašu korist. I koristi će zaista biti: imaćemo zelenije i udobnije gradove, manje zagađen vazduh, manje ćemo vremena gubiti u saobraćaju, moći ćemo da osmislimo mnogo srećnije i bogatije živote. Ali ćemo zato morati da suzbijemo neobuzdanu, jednokratnu potrošnju.

Ohrabruje li vas Green New Deal?

Osećam ogromno uzbuđenje i olakšanje što konačno razmatramo rešenja shodno razmerama krize s kojom se suočavamo. Više ne govorimo o neznatnom oporezivanju ili ograničavanju emisije ugljen-dioksida. Govorimo o transformaciji čitave ekonomije. U ovom sistemu većina ljudi biva izneverena u svakom slučaju. To je i dovelo do ovako duboke političke nestabilnosti, koja je iznedrila Trampa, brexit i ostale slične lidere. Pa zašto onda ne bismo smislili kako da promenimo sve od dna do vrha, i to tako što ćemo se istovremeno pozabaviti i svim drugim povezanim krizama? Velike su šanse da omašimo, ali svaki celzijusov postotak globalnog zagrevanja koji budemo uspeli da odložimo biće pobeda, a svaka novoustanovljena politika koja društvo čini humanijim pomoći će nam da ublažimo neizbežne nadolazeće šokove i bure, bez odlaska u varvarstvo. Istinski me plaši ono što se dešava na granicama Evrope, Severne Amerike i Australije – ubeđena sam da nije slučajno da su predvodnice u tome upravo kolonijalne doseljeničke zemlje i zemlje koje su kolonijalizam proizvele. Svedoci smo početka ere klimatskog varvarstva. Primeri su Krajstčerč i El Paso, gde se nasilje belačkog suprematizma udružilo sa surovim anti-imigracionim rasizmom.

Taj deo vaše knjige najviše uznemirava – čini mi se da mnogi previđaju tu vezu.

Obrazac je jasan već neko vreme. Belački suprematizam se nije pojavio zato što je nekome sinulo da smisli načine kako da ubije puno ljudi, već zato što deluje u službi zaštite varvarskih i pritom izuzetno profitabilnih aktivnosti. Doba naučnog rasizma počelo je s transatlantskom trgovinom robovima i obezbeđivalo je opravdanje za njenu brutalnost. Sada, kada na klimatske promene odgovaramo zatvaranjem granica, naravno da se pojavljuju teorije koje to opravdavaju, koje vrednosno rangiraju narode. To nadire godinama i više se ne može negirati budući da same ubice glasno govore o tome.

Jedna od kritika na račun ekološkog pokreta jeste da ga vode belci. Kako gledate na to?

Kada imate pokret koji prevashodno zastupa najprivilegovaniji sloj društva, razumljivo je da je njihov pristup u senci straha od promene. Ljudi koji imaju šta da izgube mnogo se više plaše promene, dok se žustrije bore oni koji bi mogli mnogo da dobiju. Mnogo je korisniji pristup koji klimatske promene povezuje sa nasušnim temama: kako dobiti bolje plaćene poslove, priuštiv smeštaj, mogućnost zbrinjavanja porodice. U mnogim razgovorima koje sam tokom godina vodila sa ekološkim aktivistima, činilo se da oni zaista veruju da bi borba protiv klimatskih promena bila mnogo teža ako bi se povezala s borbom protiv siromaštva ili za rasnu ravnopravnost. Treba odustati od tog takmičenja: „moji su problemi veći od tvojih, pa prvo moramo sačuvati planetu da bismo kasnije mogli da se bavimo siromaštvom, rasizmom i nasiljem nad ženama“. To nije dalo rezultate i udaljilo je upravo one ljude koji bi se najžešće borili za promenu. Ova debata je u Americi pokrenula mnoge stvari, zahvaljujući liderima pokreta za klimatsku pravdu i zato što se u kongresu za Green New Deal pre svih zalažu obojene žene. Aleksandrija Okazio-Kortez, Ilan Omar, Ajana Presli i Rašida Tlaib potiču iz zajednica koje, i pre i tokom neoliberalizma, izvlače deblji kraj, i rešene su da istinski predstavljaju interese tih zajednica. Duboke promene ih ne plaše upravo zato što su u njihovom okruženju očajnički potrebne.

U svojoj novoj knjizi kažete: „Surova je istina da na pitanje „šta ja kao individua mogu da učinim da sprečim klimatske promene“ odgovor glasi: ništa“. Verujete li još uvek u to?

Što se tiče emisije ugljen-dioksida, odluke pojedinaca neće doneti nikakav značajan doprinos s obzirom na razmere promene koja nam je potrebna. Takođe verujem da je to što je mnogima zgodnije da govore o ličnoj potrošnji nego o sistemskim promenama – proizvod neoliberalizma, to jest da smo trenirani da sebe pre svega vidimo kao potrošače. Lično smatram vrlo korisnim uspostavljanje istorijskih paralela s Nju dilom i Maršalovim planom, koje nas vraćaju u vreme kada smo bili sposobni da mislimo o promeni tih razmera. Trenirani smo da mislimo u malim, ograničenim okvirima. Izuzetno je značajno to što Greta Tunberg čitavim svojim životom podstiče na uzbunu.

Da, ona se ka klimatskom samitu Ujedinjenih nacija u Njujorku otisnula jahtom koja ne emituje ugljen-dioksid…

Upravo tako. Ali nije reč samo o tome šta Greta čini kao jedinka, već o onome što ona poručuje svojim postupcima kao aktivistkinja. Za mene je to veličanstveno i apsolutno je poštujem. Moć koju je stekla Greta koristi da upozori na vanredno stanje i da podstakne političare da situaciju upravo tako tretiraju. Mislim da svako treba da preispita sopstvene odluke i navike, ali su lični izbori često prenaglašeni. Ja sam izabrala i držim se svog izbora od kad sam napisala Ne logo i počela da dobijam sva ona pitanja: „šta da kupujem, gde da kupujem, šta je etičko odevanje?“ Moj odgovor je i dalje da nisam lajfstajl savetnica, niti nečiji guru za kupovinu. Donela sam određene odluke u sopstvenom životu, ali nemam iluziju da će one išta promeniti.

Neki ljudi su odlučili da bojkotuju rađanje. Šta mislite o tome?

Drago mi je da se o tim temama javno diskutuje, umesto da ostaju sakrivene i da se plašimo da o njima govorimo. To je činilo da se ljudi osećaju usamljenim. U mom slučaju svakako. Jedan od razloga što sam dugo odlagala trudnoću i što sam svom partneru sve vreme ponavljala pitanje – hoćeš da rodim ratnika iz Pobesnelog Maksa, koji će se s prijateljima otimati o vodu i hranu? Sve dok nisam postala deo pokreta za ekološku pravdu i videla način na koji mogu da delujem, nisam mogla da zamislim da imam dete. Ipak, nikada nikome ne bih nametala odgovor na ovo vrlo intimno pitanje. Kao feministkinja koja poznaje brutalnu istoriju nasilne sterilizacije i kako ženska tela postaju borbeno polje kada kreatori politika odluče da kontrolišu rast populacije, mislim da su regulatorna rešenja u pogledu rađanja dece katastrofalno anahrona. Preostaje nam da zajedno proživljavamo klimatske boli i strahove, kakve god individualne odluke da donosimo. A diskusija koja nam je potrebna jeste kako da izgradimo svet u kojem će buduća deca moći da vode uspešne živote bez ugljen-dioksida.

Tokom leta ste ljudima prepričivali roman Ričarda Pauersa The Overstory. Zašto?

To mi je bilo beskrajno važno i srećna sam što mi je mnogo ljudi pisalo povodom toga. Pauers piše da drveće živi u zajednicama, da međusobno komunicira, zajednički planira i reaguje, te da smo skroz omašili u njegovim dosadašnjim konceptualizacijama. Kada se pitamo da li klimatsku krizu možemo da razrešimo individualnim akcijama ili očuvanjem kolektivnog organizma, u istoj smo priči. Takođe, retko se dešava da dobra fikcija vrednuje aktivizam, da ga tretira s istinskim poštovanjem, uključujući i poraze, da uvažava heroizam ljudi koji svojim telima izlaze na crtu. Mislim da je Pauers to vanredno dobro uradio.

Kakvi su vaši pogledi na postignuća pokreta Extinction Rebellion?

Dobro su uradili što su nas izbacili iz klasičnog modela kampanje u kome smo se dugo vrteli – drugima bismo prenosili strahote, s molbom da negde kliknu ili nešto učine povodom toga, pri čemu smo potpuno preskakali fazu zajedničkog tugovanja i proživljavanja užasa koje smo upravo videli. Često od ljudi čujem, okej, možda su tridesetih ili četrdesetih godina prošlog veka ljudi umeli da se organizuju po kvartovima ili radnim mestima, ali mi to više ne možemo. Poverovali smo da smo kao vrsta toliko nazadovali da više nismo sposobni za tako nešto. Mogao bi da nas razuveri jedino susret oči u oči s ljudima iz naše zajednice, zajednička iskustva van kompjuterskih ekrana, na ulici ili u prirodi, da zajedno nešto postignemo i osetimo zajedničku moć.

U knjizi govorite o istrajnosti. Šta vas održava? Nadate li se srećnom kraju?

Podeljena su mi osećanja kada je reč o nadi. Ne prođe ni dan da ne osetim totalnu paniku, sirovi strah, potpunu ubeđenost da smo propali, pa se onda izvlačim iz toga. Ohrabruje me ova nova generacija, koja je vrlo odlučna, vrlo snažna. Inspiriše me njihova volja da se uključe u izbornu politiku. Kada je moja generacija bila u dvadesetim ili tridesetim, mnogo smo oklevali da uprljamo ruke izbornom politikom i zato smo propustili mnoge prilike. U ovom trenutku mi najviše uliva nadu činjenica da smo konačno izgradili viziju onoga što želimo, barem u gruboj skici. Ovo se sada događa prvi put u mom životu. Takođe imam sedmogodišnjeg sina koji je potpuno opčinjen i zaljubljen u prirodni svet. Kada mislim o njemu – nakon što smo celo leto proveli razgovarajući o ulozi lososa u prehrani šuma u Britanskoj Kolumbiji u kojoj je rođen, i kako je sve to povezano sa zdravljem drveća i zemljišta i medveda i orki i celog ovog veličanstvenog ekosistema – mislim kako bi bilo kada bih morala da mu kažem da više neće biti lososa, i to me ubija. To me i motiviše i poražava.

The Guardian, 14.09.2019.

Prevela Milisava Petković

Peščanik.net, 20.09.2019.

Srodni linkovi:

The Guardian – odlomak iz nove knjige

The New York Review of Books – odlomak iz nove knjige

Global climate strike – 20.09.2019.

TEMA – KLIMA