Knjige u tranziciji

Priča 1.

Pošto ga je konačno izdalo strpljenje, razjaren pravedničkim gnevom, jedan moj prijatelj, takođe izdavač, nazove telefonom računovođu jedne ovdašnje trgovačke firme koja drži lanac knjižara. Kako je došao do broja telefona tog računovođe – za drugu je priču. Tek, pošto se računovođa javio, prijatelj izdavač povišenim tonom upita ga kada će mu uplatiti novac po računu dospelom za naplatu pre više od pola godine.

Na zaprepašćenje mog prijatelja, računovođa mu prvo saopšti kako on potpuno razume njegovu srdžbu, a potom smirenim glasom objasni: njihova firma je u ekspanziji, svakog meseca otvaraju novu knjižaru, a za to su potrebna ogromna ulaganja; oni daju sve od sebe da suštinski poboljšaju uslove za prodaju knjiga, pomognu opstanak izdavača i presudno doprinesu podizanju kvaliteta domaće književne scene. Izgovorivši to, računovođa zamoli mog prijatelja za strpljenje i razumevanje: reč je o neizvesnom poduhvatu, o egzistencijalnoj avanturi, i on mu ne može reći kada će novac uplatiti. Pustimo sad to što na prodajnim mestima ove firme dve trećine prostora zauzimaju suveniri, ukrasi, igračke, školski pribor, putne torbe… Nije to bitno.

Dakle, ispričavši mi ovo, prijatelj me pogleda, osmehne se, i zapita: “Zanemeo si, a?” Jesam, nemo sam očekivao ostatak priče.

Evo odgovora izdavača: “Dobro je da sam vas našao, i da ste mi sve to rekli, inače bih se i dalje sekirao, očito bez razloga. Znate, moja izdavačka kuća odavno je prošla tu fazu ekspanzije, dostigla zenit, i sad je na zalasku. Otuda mi novac više ništa ne znači, jer – svejedno je, više nema ni uzbuđenja ni radosti kad jednom krenete silaznom putanjom, a svi lepi trenuci, znate to pouzdano, za vama su. Drago mi je zbog vas, kao i zbog toga što posredstvom svog novca pomalo učestvujem u vašem usponu, iako ne delim sa vama i zadovoljstvo uspeha, koji je ipak samo vaš. Ako mogu na još neki način da vam pomognem, molim vas me pozovite.”

I tu prijatelj spusti slušalicu. Novac je uplaćen posle dva meseca, valjda kao priznanje za njegovu duhovitost, crni humor, samopregor, šta li.

Priča 2.

U Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu u toku je ciklus predavanja “Šta je dobra knjiga?” Na pitanje su pozvani da odgovore kritičari, pisci, prevodioci, urednici, profesori književnosti. I pozvani se snalaze, kako znaju i umeju. Jer, uviđate to, u ovo vreme opšte relativizacije i sunovrata svih vrednosti, treba stisnuti petlju i odgovoriti – “To je dobra knjiga!” Preovlađuju knjige iz stranih književnosti, uglavnom neprevedene; poneko se usudi da pomene neko domaće delo, Andrića na primer. Tek, ne mogu odoleti utisku da je najbolji, najpromišljeniji, najoprezniji, dakle najbezbedniji odgovor ponudio jedan profesor književnosti objasnivši da je za njega najbolja knjiga – sabrana Šekspirova dela, to jest Prvi folio iz 1623. Na stranu sad što je za profesora knjiga, jedna, sve što se nađe unutar jednih korica. Bitno je nešto drugo: ovaj je profesor, u potrazi za skloništem od kijameta marksista, novih istoričara, feministkinja i ostalih protivnika kanona, nadmašio i samoga Harolda Bluma, koji je na slično pitanje, postavivši ga sam sebi, odgovor sveo na jednu Šekspirovu dramu – “Kralj Lir”. Da li su u proteklih dvanaest godina, koliko je prošlo od prvog objavljivanja Blumovog Zapadnog kanona, stvari toliko otišle do đavola ili je naš stručnjak za književnost ipak preterao zaklonivši se iza Šekspirovih 37 drama, 2 narativne poeme i 1 ciklusa soneta, ne umem da kažem.

Op.a, maj 2006.

Peščanik.net, 23.05.2006.