Ko će da ulaže

Program koji se najavljuje liči na onaj koji je bila najavila nova hrvatska vlada pre gotovo dve godine. Ideja je da se pokrene privreda stvaranjem uslova za povećanje ulaganja, pre svega privatnih. Pod kojim uslovima je to izvodljivo?

Najpre da kažem nešto što bi moglo da bude zanimljivo za one koji veruju da su ideološki sporovi važni. Dakle, Kejnz, mada ne i svi kejnzijanci, smatrao je da tržište obezbeđuje efikasnost, ali ne i punu zaposlenost.

Nasuprot njemu, oni koji se danas nazivaju neoliberalima, smatrali su da može doći do strukturnih poremećaja na tržištu, recimo takvih koje uzrokuju masovno bankrotstvo uz koje ide smanjenje zaposlenosti i potreba da se preusmeri proizvodnja iz jednog preduzeća u drugo ili iz jedne grane u drugu. Ako je reč o kejnzijanskom problemu, država može da pomogne tako što će zaposliti one koji ne nalaze posao na tržištu.

Ako je, opet, reč o strukturnom problemu, država može i dalje da obezbedi dodatnu tražnju za radom, ali je važnije od toga da učini što može da olakša i ubrza proces konsolidacije privatnog sektora. Kao što se vidi, to nije ideološki spor niti ideološko pitanje, što ne znači da ne postoje interesi i stoga i težnja da se propagira jedno ili drugo objašnjenje.

No, pitanje je pre svega empirijsko – kakvo je stanje u privredi? Hrvatski pristup je bio da se javna preduzeća saniraju i tako osposobe da ulažu, a i da se uklone prepreke u vidu nedostatka kredita i visokih kamatnih stopa, ali i svih drugih poreskih i drugih troškova, kako bi se podstaklo privatno ulaganje. Ostala su međutim dva problema: nesolventna privatna preduzeća i nedostatak tražnje usled pada privatne i javne potrošnje i sporog rasta izvoza.

Preduzeća koja se suočavaju sa finansijskim teškoćama teže da smanjuju troškove, recimo otpuštanjem radnika, a ne da ulažu. A ona koja su u boljem finansijskom stanju neće ulagati već će štedeti, ako nemaju kome da prodaju svoju robu. Uz to, saniranje javnog sektora ide sporo, jer je potrebno preuzeti njihove obaveze, a onda dođu i socijalni i politički problemi.

Kakvo je stanje u srpskoj privredi? Nije baš sasvim jasno stanje u privatnom sektoru, ali ako se samo pođe od nenaplativih potraživanja u bankama, a uzme se u obzir i veliko smanjenje zaposlenosti, sva je prilika da je nesolventnost prilično proširena.

Smanjenje obaveza, recimo prema poreskim vlastima i prema fondovima bi pomoglo, kao i smanjenje troškova tekućeg poslovanja, ali se time ne rešavaju problemi finansiranja nagomilanih obaveza, recimo dugova prema bankama i drugim kreditorima. Zaista, ubrzana inflacija bi pomogla, što se i koristi već godinama, ali ne i kada je reč o stranim dugovima. A njihov udeo u ukupnim dugovanjima preduzeća nije mali.

Opet, tu bi pomogao fiksni, ili kako se kaže stabilni kurs, ali to ima za posledicu otežan pristup stranom tržištu i smanjenu zainteresovanost stranih investitora, jer dinar realno apresira usled više stope inflacije nego u drugim zemljama. Zapravo, Srbija ima prednost nad Hrvatskom u tome što se nije obavezala na fiksni kurs, a mogla bi, ako bi odustala od inflatornog finansiranja, da depresira svoj novac i da ne izazove značajno ubrzanje inflacije usled pada domaće potrošnje.

Privredne vlasti mogu da učine ulaganja atraktivnim ne samo politikom kursa, već i smanjenjem poreskog tereta, a i značajnim poboljšanjem tržišnih propisa sa ciljem značajnog smanjenja troškova poslovanja (što se ukupno naziva transakcionim troškovima).

Ostaje problem nedovoljne tražnje. U načelu, fiskalna politika u recesiji bi trebalo da bude takva da se javna potrošnja ne smanjuje, a poreski teret ne povećava. To obezbeđuje da se javna potrošnja ne smanjuje, štaviše da se povećava u odnosu na BDP, a da se poreski teret ne povećava, mada izvesna njegova preraspodela može da utiče pozitivno na zapošljavanje. To podrazumeva veći fiskalni deficit i dodatno zaduživanje države dok se privreda ne konsoliduje i ne počne da se oporavlja.

I tu je sada problem sa kojim se suočavaju i Hrvatska i Srbija. Naime, javni su dugovi povećani, a do značajnog rasterećenja privrede nije došlo, a nije učinjeno ništa ili je činjeno nedovoljno da se konsoliduje privreda. I sada je dodatno zaduživanje države otežano ili veoma ograničeno, a privreda je verovatno u gorem finansijskom stanju, posebno u Srbiji, dok se nastavlja pad tražnje i kada je reč o potrošnji i, posebno, ulaganjima.

Tako da strategija podsticanja ulaganja smanjenjem poreskog tereta i troškova poslovanja nailazi na dvostruki izazov: potrebe da se dodatno smanjuje javna potrošnja i ubrzanje procesa konsolidacije privatnog sektora. Zajedno, to će odložiti proces povećanja ulaganja, jer će u najmanju ruku usporiti privredi rast.

U nekim drugim okolnostima, sa preduzećima bi se dogodilo ono što se dogodilo sa bankama – preuzeli bi ih strani investitori. Zbog stanja u javnim finansijama i gubitaka sa kojima se nose domaći preduzetnici. No, trenutno je smanjen priliv stranih ulaganja usled toga što postoji problem plasmana ne samo na domaćem, nego i na svetskom tržištu. Usled toga, Hrvatska je strategija oslanjanja na ulaganja za sada samo produbila recesiju, dok ostaje da se vidi hoće li Srbija biti uspešnija.

Novi magazin, 16.09.2013.

Peščanik.net, 16.09.2013.