- Peščanik - https://pescanik.net -

Ko je Kajzer Soze? Ili, o fantomima obrazovanja u Srbiji

Teško da bi bilo ko ko i ovlaš prati medije u Srbiji propustio da uoči halabuku oko postavljanja novih kadrova u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Između pokušaja da se objasni postavljanje Srđana Verbića za ministra, preko odobravanja ili osporavanja njegovih (ostvarenih ili pretpostavljenih) izbora sastava kabineta, do analize prvih najavljenih poteza, koja se opet kreće između straha i oduševljenja, kao lajtmotiv promiče poražavajuća nemogućnost javnog diskursa u Srbiji i njegovih nosilaca da misle izvan proste dihotomije “mi” i “oni”.

Kao što Milan Ćirković ispravno primećuje, mnoge od ovih reakcija predstavljaju varijantu “ad hominem” argumenta, odnosno odgovora na pitanje “ko je ovaj čovek”. Ideja da neko ko nije već poznata stranačka ili bar javna ličnost ne može biti dobar ministar jasan je pokazatelj nesklonosti da se o politici misli van okvira uskih podela na ljude koje “znamo” i “ne znamo”, “moje i tvoje”. Međutim, ono što Ćirković začudo propušta da uoči, jeste da su hvalospevi kojim je drugi deo javnosti u Srbiji propratio izbor novog ministra, u suštini, odraz istog tipa mišljenja.

Ova vrsta oduševljenja uglavnom potiče od onih koji su sa radom Istraživačke stanice Petnica upoznati ili u njega uključeni, i svodi se na zaključak “U Petnici su neki fini (mladi, pametni, uspešni) ljudi, dakle, novi ministar mora biti takav”. U suštini ove ideje leži stilska figura zamene dela za celinu, koja, mada zgodna u književnosti, često ima sasvim drugačije implikacije u političkoj retorici. Podrazumevati da nešto što je tačno za određene delove jedne celine (grupe) mora biti tačno i za sve ostale članove, lako može da dobije manifestacije poput “neki pripadnici određene grupe (Srbi, Hrvati, Albanci, Jevreji, Nemci, Romi) su zli/pljačkaši/ubice/zločinci, dakle svaki Srbin/Hrvat/Albanac/Jevrejin/Nemac/Rom je isto to”. Nezavisno od toga da li se radi o negativnim ili pozitivnim stereotipima, ova vrsta mišljenja u suštini se zasniva na seriji logičkih grešaka. Očekivati da će politika novog ministarstva biti “dobra” samo zato što je novi ministar iz Petnice jednako je smisleno kao očekivati da će rasne podele u Americi iščeznuti zato što je predsednik Afroamerikanac. U oba slučaja, radi se o plitkom i nepažljivom precenjivanju uloge pojedinca u politici – ili, ako želite, istoriji.

Problem sa ovom vrstom pripisivanja uzročnosti individualnim akterima nije samo u tome što predstavlja flert sa kultom ličnosti ili ignoriše strukturne faktore, već – i prvenstveno – što zaobilazi ili “gura pod tepih” pitanje kolektivne odgovornosti. Odgovornost o kojoj je reč, međutim, drugačija je od onog što Vesna Miletić definiše kao “propuste drugih aktera”. Naime, model u kome ministarstvo diktira kurs (politiku), a na “zajednici” je da tu politiku sprovede, samo je još jedna varijacija ideje o odlučivanju koja moć koncentriše u politički vrh (elitu), dok “društvu” (čitaj: svima koji ne spadaju u elitu) najčešće pripisuje odgovornost za neuspehe (jedna od katastrofičnijih manifestacija ove ideje je koncept “Big Society”-ja koji je promovisala Konzervativna partija u Britaniji uoči izbora 2010). Oba pristupa podrazumevaju da “lideri” uvek znaju šta je najbolje: problem je u “neprosvećenim” masama koje, eto, ne razumeju da je to sve za njihovo dobro. U prosvetnim radnicima koji ne razumeju da će im biti bolje sa manjom platom. U mladim istraživačima koji ne shvataju da je mnogo bolje prodavati patente farmaceutskim kompanijama. Drugim rečima, problem je u svima koji nisu “mi” – a, u ovom slučaju, “mi” smo mala, povlašćena elita koja misli da biti na vlasti znači, po definiciji, biti u pravu.

Ovde, ujedno, leži i glavni problem generalizovanja petničkog “modela” obrazovanja na Srbiju. Petnica je doista razvijena kao institucija za “elitno” obrazovanje – sa malom razlikom što je to nekada značilo odlično, visokokvalitetno obrazovanje, a ne obrazovanje elita. Petnica nije obrazovala političke lidere. Petnica je obrazovala buduće naučnike i naučnice – mnoge od njih iz siromašnih i manje privilegovanih sredina, dajući im priliku da steknu visoko obrazovanje, često na univerzitetima u inostranstvu. Petnica je, drugim rečima, bila institucija namenjena manjini – i to manjini čija posebnost se zasnivala na trudu i motivaciji, pre nego na statusu ili prestižu. Samim time, Petnica možda jeste generisala elitu, ali to svakako nije bila nacionalna, a ponajmanje politička ili ekonomska elita. Lojalnost “petničara” (a kao dugogodišnja polaznica, saradnica i na kraju rukovodilac jednog od petničkih seminara, usuđujem se da tvrdim da mogu da znam nešto o tome) pre je pripadala nauci, ili čak – kolikogod problematizovanom – idealu “objektivne istine”, nego državi, naciji ili vladajućim strukturama, ma kakve one bile.

“Proširiti” petnički model na obrazovanje u Srbiji značilo bi uništiti poseban status naučnog obrazovanja, i njegove principe primeniti na ukupnu populaciju. Mnogo opasnije, to bi značilo da se uspeh i napredovanje učesnika u obrazovnom procesu mere u odnosu na to kako se – i da li se – uklapaju u navedeni model. Uzevši u obzir spregu između postignuća u obrazovanju i socijalnog statusa, ovaj model bi gotovo sigurno zaista počeo da proizvodi socijalnu elitu. Međutim, šta se time dobija? Sigurno je (ili vrlo verovatno) da bi ambiciozni i motivisani učenici i učenice, naročito ukoliko imaju jednako ambiciozne (ili dobrostojeće) roditelje, “profitirali” od ovog modela. Ali šta bi se dogodilo sa onima koji se ne uklapaju? Sa onima koji, na primer, vole muziku, a ne oblasti koje PISA meri? Sa onima sa mnogo interesovanja, a bez posebnog “talenta”? Sa onima sa problemima u učenju? Konačno, šta sa onima koji ne žele da se takmiče i ne žele da budu “najbolji” u nečemu? Oni bi gotovo sigurno bili gurnuti na marginu obrazovnog procesa, a zatim i društva, kao “lenji”, “neproduktivni”, možda čak “društveni paraziti”. A zna se šta se radi sa parazitima, zar ne?

Ono čemu svedočimo, zapravo, jeste uvođenje – na mala vrata – socijalnog darvinizma u obrazovanje. Obrazovanje koje je usmereno na razvoj elita pravi veliku – i veštačku – podelu između onih koji se u taj model uklapaju, i svih koji “otpadaju”. Za primer je opet korisno pogledati Veliku Britaniju, gde je jaz između takozvanog “Zlatnog trougla” koji čine univerziteti u Oksfordu, Kembridžu i Londonu, s jedne, i ostatka sektora visokog obrazovanja (sa retkim izuzecima), s druge strane, praktično nepremostiv. Političke i ekonomske elite pretežno se regrutuju iz prve grupe; onima iz druge preostaju manje prestižni poslovi u nižim ešalonima javnog ili privatnog sektora. O sudbinama onih koji do visokog obrazovanja ne stižu da i ne govorimo. Zapamtimo, elitno obrazovanje uvek ima za cilj produbljivanje razlike između onih koji ga poseduju i onih koji ga ne poseduju. Drugim rečima, na podelu između “nas” i “drugih”.

U filmu “Dežurni krivci” (Usual suspects), glavni lik (kojeg tumači Kevin Spejsi) uverava policajce u priču o kriminalcu Kajzeru Sozeu, koga zapravo niko nije video, ali mu se pripisuju različiti mitski poduhvati. Na samom kraju, ispostavlja se da su policajci nasamareni i da je Kajzer Soze izmišljeni akter niza kriminalnih radnji – svih predstavljenih tako da maskiraju činjenicu da je svako od potencijalnih krivaca, zapravo, Kajzer Soze. Slično tome, priče o tome “ko je novi ministar” – pozitivne, jednako kao negativne – služe tome da odvuku pažnju javnosti sa mnogo važnije, a do sada uglavnom neupit(a)ne, ideološke transformacije debate o tome šta je obrazovanje i čemu ono služi, i – najbitnije – ko ima pravo da o tome odlučuje. To je debata na koju prirodne nauke, poput fizike, i pored svojih ogromnih dostignuća, ne mogu ponuditi odgovor. Ona je politička i filozofska i ne može se nikada zasnivati samo na “činjenicama” ili “dokazima” – prosto zato što podrazumeva raspravu o suštinskim pitanjima uređenja života u zajednici, kao što su jednakost, prava i poverenje, i zato što ima implikacije za to kako živi svako od nas. Samim time, ta debata mora da bude otvorena i za one koji nisu “elita”. Obrazovanje, između ostalog, treba da služi tome da omogući da se njihovi glasovi čuju.

Autorka je istraživačica na Institutu za obrazovanje i pedagogiju univerziteta u Arhusu, u Kopenhagenu, Danska. Od 2006. do 2009. rukovodila je seminarom Sociokulturne antropologije u Istraživačkoj stanici Petnica.

Peščanik.net, 14.05.2014.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU