Na udaljenom rubu sušne pustinje u Juti, gde se živa u termometru često penje preko 38 stepeni, građevinski radnici sa zaštitnim šlemovima i tajnim propusnicama spremaju se za izgradnju nečega što će možda postati američka verzija Borhesove Vavilonske biblioteke, mesta gde će količina sakupljenih informacija biti istovremeno beskonačna i čudovišna, gde će biti skladišteno celokupno svetsko znanje, ali šifrovano tako da se ne razume ni jedna jedina reč. Na preko 93.000 kvadratnih metara, monumentalna građevina vredna dve milijarde dolara biće za trećinu veća od zgrade vlade na Kapitol hilu, a trošiće električne energije kao sva domaćinstva u Solt Lejk Sitiju zajedno.
Za razliku od Borhesovog „lavirinta slova“, ova zgrada neće imati toliko posetilaca. Gradi je supertajna Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) – koja se prvenstveno bavi „obaveštajnim signalima“, prikupljanjem i analizom raznih oblika komunikacije – i u njoj će se čuvatu trilioni telefonskih razgovora, imejlova i obaveštajnih tragova: upiti ukucani u pretraživač, priznanice za parking, posete knjižarama i drugi digitalni „slučano ostavljeni tragovi“. Pošto u svojoj centrali u Fort Midu nije imala adekvatan prostor i energiju, NSA takođe privodi kraju izgradnju još jednog arhiva u San Antoniju u državi Teksas, koji će po veličini dostići stadionAlmodome.
Koliko će tačno informacija stati u ove cyber-hramove bez prozora? Nešto se može naslutiti iz nedavno objavljenog izveštaja korporacije MITRE, pentagonskog „think-thanka“. „Poboljšanjem kvaliteta uređaja za prikupljanje obaveštajnih podataka“, kaže se u izveštaju, „obim podataka će možda dostići nivo jotabajta (1024 bajta) do 2015.“1 To je otprilike septilion (1.000.000.000.000.000.000.000.000) kucanih strana, a za veličine veće od jotabajta još uvek nemamo naziv. Kada se pročiste i smeste u ove skoro beskonačno velike „biblioteke“, podaci će biti analizirani pomoću moćnog „info-oružja“, superkompjutera sa složenim algoritamskim programima, da bi se utvrdilo ko od nas jeste – a ko će jednog dana možda postati – terorista. U svetu automatizovanog nadzora na steroidima, svaki bit ima svoju istoriju, a svaki pritisak na taster svoju priču.
Za skoro deset godina koliko je prošlo od 11. septembra, tektonske ploče ispod američke obaveštajne zajednice su se ispomerale, oborivši pritom direktora CIA sa vrha organizacione lestvice i zamenivši ga novim direktorom nacionalne obaveštajne službe. Radi se o špijunskom birokrati koji sedi u kancelariji i ima brojno ljudstvo, ali malo šta drugo. On je preživeo zemljotres i iz njega izašao kao najmoćniji šef u istoriji špijuniranja, direktor Agencije za nacionalnu bezbednost. On je šef organizacije koja je tri puta veća od CIA i koju je Kongres 2008. ovlastio da špijunira Amerikance na do sada neviđenom nivou, uprkos brojnim kritikama upućenim Bušovoj administraciji zbog korišćenja Agencije za razna neovlašćena prisluškivanja u „borbi protiv terorizma“. Taj zakon ga je takođe oslobodio neugodnog Suda za nadzor strane obaveštajne službe (FISA). Treba pomenuti i da je isti čovek nedavno imenovan da rukovodi novom Cyber-komandom, čime je došao na čelo rastuće grupe cyber-ratnika.
Na gubeći vreme, Agencija je krenula u masovnu izgradnju, udvostručila kvadraturu svoje centrale, proširila broj prislušnih portova i izgradila ogromne fabrike podataka. Nagoveštaj toga čemu bi mogli da služe tajni megacentri možemo pronaći u britanskom partneru Agencije, Vladinoj centrali za komunikacije. Britanska vlada je prošle godine predložila osnivanje ogromne državne baze podataka, u kojoj bi se čuvali detalji o svakom telefonskom pozivu, svakom imejlu i svakoj internet pretrazi u Britaniji. Kliknite na „send“ ili odgovorite na poziv i detalji o toj interakciji završiće, možda zauvek, u državnom skladištu podataka, čekajući na ispitivanje i analizu.
Ali kada je britanska vlada objavila svoje planove, novinari i javnost su smesta burno reagovali, što je dovelo do poništavanja plana o „bazi podataka Velikog brata“, kako je nazvana. Međutim, vlada je smislila novi plan. Umesto jedne ogromne, centralizovane baze podataka, od telefonskih operatera i internet provajdera će se zahtevati da godinu dana čuvaju podatke o navikama svojih korisnika vezanim za upotrebu interneta, imejla i telefona, kao i da te podatke dostavljaju državi ukoliko ona to zatraži. Javnost se ponovo razbesnela, a negodovalo je i udruženje London Internet Exchange, koje predstavlja više od 330 komunikacijskih firmi. „Uvereni smo da je količina podataka koju vlada predlaže za sakupljanje i čuvanje bez presedana, što važi i za nivo zadiranja u privatnost građana“, objavilo je udruženje u avgustu ove godine.2
Za razliku od britanske vlade, kojoj služi na čast što je dopustila da se povede javna debata o ideji osnivanja centralne baze podataka, NSA je u najstrožoj tajnosti obezbedila punu saradnju mnogih američkih telefonskih operatera nakon 11. septembra. Na primer, Agencija je izgradila tajne prostorije u najvećim centralama AT&T, gde se slivaju svi podaci, koje zatim kompjuteri pročešljavaju tražeći ključne reči, nakon čega se podaci šalju Agenciji na analizu. Tako će ovi novi centri u Juti, Teksasu a možda i drugde najverovatnije postati centralizovana skladišta svih podataka koje NSA presreće u američkoj verziji „baze podataka Velikog brata“ od koje su Britanci odustali.
Metju M. Ejd je već dugo na tragu tajnama NSA. Kao narednik i ruski lingvista u vazduhoplovnom odeljenju NSA, uhapšen je i osuđen od vojnog suda na zatvorsku kaznu, nakon čega je nečasno otpušten zbog lažnog predstavljanja i krađe strogo poverljivih dokumenata. U poslednje vreme do tajnih podataka dolazi legalnim putem, koristeći usluge Nacionalnog arhiva. Rezultat te potrage je knjiga Tajna straža: Neispričana priča o Agenciji za nacionalnu bezbednost (The Secret Sentry: The Untold History of the National Security Agency), istorija prepuna fusnota ispričana kroz strogo redigovane izveštaje NSA koji su polako curili iz Agencije kroz dugi niz godina. Najdetaljniji su oni iz Drugog svetskog rata, dok sadržaj naglo kopni tokom hladnoratovskog perioda.
Ejd počinje priču u osvit napada na Perl Harbor, u vreme kada su svi američki kriptolozi mogli da stanu u jednu sobu. Do kraja rata, za smeštanje svih 37.000 vojnih i civilnih kriptologa bio bi potreban čitav fudbalski stadion. Četrnaestog avgusta 1945, dok su se sušili potpisi na dokumentima o japanskoj kapitulaciji, lingvisti i kriptolozi radili su u 37 ključnih prislušnih stanica širom sveta i iščitavali preko 300 diplomatskih kriptografskih protokola iz 60 zemalja. „To je bio vrhunac snage i ugleda Američke obaveštajne kriptografije“, kaže Ejd. Ali kroz nekoliko dana, kriptoanalitičari će odložiti svoje naoštrene olovke, a presretači skinuti slušalice. Do kraja decembra 1945, američka kriptološka zajednica spala je na 7.500 ljudi.
Uprkos drastičnim otpuštanjima, neveliki kadar američkih i britanskih razbijača šifara ostvarivao je značajne rezultate u borbi protiv novog „glavnog neprijatelja“, kako su zvali Rusiju. Udružene angloameričke snage su dešifrovale desetine hiljada ruskih vojnih i mornaričkih poruka od sredine do kraja četrdesetih. Ali 29. oktobra 1948, dok se predsednik Truman spremao da održi predizborni govor u Njujorku, zabavi je došao kraj. Tokom jednog dana, kasnije nazvanog „crni petak“, ruska vlada i armija su kao pritiskom na dugme u trenutku prešle na novi, naizgled neprobojni sistem šifriranja, a komunikaciju preko nesigurnih radio signala prebacili na podzemne kablove. U ratu špijuna i mašina, špijuni su pobedili. Sovjeti su uspeli da regrutuju Vilijama Vajsbenda, četrdesetogodišnjeg ruskog lingvistu zaposlenog u američkoj vojsci. To je za razbijače šifara bio težak udarac od kojega se nikada nisu oporavili. Stručnjaci za istoriju NSA su to zvali „verovatno najvećim obaveštajnim porazom u američkoj istoriji“.
Kada je tokom sedamdesetih postignut jedan skromniji uspeh u razbijanju ruskih sistema, istorija se ponovila sa još jednim američkim preletačem, Ronaldom Peltonom, koji će ponovo odati američke tajne. Od tada je uglavnom sve zavisilo od kriptografa, ne samo u vezi sa ruskim šiframa, već i šiframa drugih ključnih država, poput Kine i Severne Koreje. S druge strane, NSA je napravila značajniji pomak kada se radi o kriptološki slabijim državama. Tako kada kineski diplomata u Ujedinjenim nacijama razgovara o nekoj novoj operaciji u Africi sa svojim sudanskim kolegom, špijuni iz NSA možda neće moći da prodru u komunikacijske veze Kine, ali će te informacije dobiti koristeći slabosti sudanskih komunikacionih i kriptoloških sistema, kada taj diplomata podnosi izveštaj Kartumu. Ali i kriptografija trećeg sveta ume da bude nezgodna. Tokom čitavog rata u Vijetnamu, piše Ejd, Agencija nikad nije uspela da razbije kompleksni sistem šifriranja ni Severnog Vijetnama ni Vijetkonga. Taj podatak ga navodi na zaključak da „treba preispitati sve što znamo o ulozi koju je NSA imala u Vijetnamskom ratu“.
Pošto je knjiga postavljena hronološki, ponekad je teško dešifrovati koliko je Agencija uopšte uzev bila uspešna. Ali utisak je zabrinjavajući. Jedan od trajnih nedostataka Agencije, osnovane početkom Drugog svetskog rata da bi predupredila još jedan iznenadni napad, upravo je taj što nju konstantno iznenađuju novi napadi i ozbiljne pretnje. Kada je 1955. preko 100.000 teško naoružanih severnokorejskih vojnika preko 38. paralele ušlo u Južnu Koreju, razbijači šifara su to saznali poslednji. „Severna Koreja je bila ignorisana“, citira Ejd izveštaj NSA sa kojeg je skinuta oznaka poverljivosti. „Severna Koreja je ispuštena iz vida i niko nam nije rekao da bilo koga zanima šta se dešava severno od 38. paralele.“, rekao je jedan obaveštajac. U to vreme, što je neverovatno, Obaveštaja agencija oružanih snaga (AFSA), prethodnica NSA, nije imala čak ni korejsko-engleski rečnik.
Na veliku nesreću za generala Daglasa Mekartura, razbijači šifara su uspeli da dekodiraju razgovore španskog ambasadora u Tokiju i drugih diplomata, koji su ga obavestili da su u razgovoru sa generalom saznali da on priželjkuje rat sa Kinom i Rusijom, kao i upotrebu nuklearnog oružja. Kao retko kada, u tom slučaju su presretnuti razgovori NSA odigrali značajnu ulogu u američkoj politici, jer nakon što su transkripti pokazani Trumanu, Makarturova karijera je naprasno okončana.
Još jedno veliko iznenađenje usledilo je šezdesetih, kada je Sovjetski savez uspeo da prebaci brojno ljudstvo i opremu kao i mnoge balističke rakete na Kubu, a da NSA o tome nije imala pojma. Pošto do tada nije uspela da razbije kompleksni sovjetski kodni sistem, Agencija nije znala da je 51. raketna divizija spakovala stvari i prešla na Kubu. Nije ni zabeležila da je čitavih pet raketnih pukova sa projektilima srednjeg dometa iz ruskih baza prebačeno u baze na Kubi. I nije znala da su ruski balistički projektili na teritoriji Kube, spremni za ispaljivanje. „Sovjetska komunikacijska bezbednost bila je skoro savršena“, kaže jedan stručnjak za NSA.
Prvi nagoveštaj da se nešto neobično zbiva došao je sredinom jula 1962, kada je analitičar iz Agencije primetio da rekordni broj teretnjaka i putničkih brodova putuje ka Kubi. Analiziranjem njihovih nešifriranih robnih lista, NSA je došla do zaključka da brodovi verovatno prevoze oružje. Ali nuklearni balistički projektili nisu primećeni do sredine oktobra, mesec dana nakon isporuke, i nije ih primetila NSA; analizirajući informacije dobijene od izvora sa Kube i Floride, CIA je naredila izviđački let aviona U2, koji ih je fotografisao na lansirnim rampama postavljenim na ostrvu. Ejd zaključuje da „ kubanska kriza nipošto nije bila obaveštajni uspeh“. Ovaj utisak potvrđuje i sama agencija u svojim internim izveštajima, gde se beleži da su ti bolni događaji „označili najveći propust SIGINT-a od Drugog svetskog rata, kada državni organi nisu bili upozoreni na opasnost“.
Nešto kasnije, NSA je previdela planirano testiranje nuklearnog naoružanja Indije 1998, napad na Svetski trgovinski centar 1993, napad na brod Cole 2000. i bombardovanje dve američke ambasade u istočnoj Africi. Agencija je saznala za napade 11. septebra gledajući CNN na televizorima od 300 dolara, a ne pomoću špijunskih satelita vrednih milijardu dolara koji su navodno pratili Al Kaidu.
A ima i slučajeva kada je NSA na vreme upozorila državne organe, ali oni nisu reagovali. Tokom rata u Koreji, AFSA je pokupila brojne signale presretanjem nešifrovanih poruka diplomata niskog ranga, da Kinezi vozovima prebacuju stotine hiljada vojnika u Mandžuriju, što je očigledno značilo da će se Kina možda uključiti u rat. Ali rukovodioci vojne obaveštajne službe su jednostavno odbili da u to poveruju; nije im se uklapalo u planove.
Potom je, iz prepiske dobro obaveštenog ambasadora Indije u Pekingu i njegovog ministarstva, postalo jasno da će Kina intervenisati ako snage UN-a pređu 38. paralelu i uđu u Severnu Koreju. Ali, kako Ejd piše, upozorenja su ponovo ili „zaustavljena ili potpuno ignorisana od strane političara u Vašingtonu“, i kad su vojnici UN-a počeli da prelaze liniju razgraničenja, kineska vojska je prešla reku Jalu i ušla u Severnu Koreju. Čak i kada su prisluškivani razgovori pokazivali da su Kinezi već dobro ukopani na severu, zvaničnici u Vašingtonu i Seulu nisu u to bili ubeđeni sve dok kineske snage nisu napale i američku i južnokorejsku vojsku.
To se ponovilo u Vijetnamu, kada je izveštaj NSA od 25. januara 1968. upozorio na veliki koordinisani napad „koji će uskoro uslediti na nekoliko područja u Južnom Vijetnamu“. Ali ni Bela kuća, ni CIA, ni general Vilijem Vestmorland u glavnom štabu u Sajgonu nisu u to verovali, dok više od 100.000 vojnika Severnog Vijetnama i Vijetkonga nije pokrenulo Tet ofanzivu pet dana nakon toga, 30. januara. „NSA svojim izveštajima nije uspela da promeni mišljenje komande u Vašingtonu i Sajgonu“, kaže se u istoriji NSA. Tragično je, kako primećuje Ejd, da su po završetku rata svi hrabri vijetnamski kriptolozi koji su pomagali NSA bili ostavljeni na cedilu. U izveštaju NSA kaže se da su „mnogi od njih sasvim sigurno stradali“. Dodaje se i da je „njihova priča do danas neispričana“. Zatim ponovo 1973, kao i u Koreji i Vijetnamu, NSA upozorava da Egipat i Sirija planiraju „veliku ofanzivu“ na Izrael. Ali, prema Ejdovom citatu iz zvanične istorije NSA, CIA je odbila da poveruje da je napad neizbežan „jer su verovali da Arapi neće biti ‘toliko glupi’ da napadnu Izrael“. Bili su glupi, napali su i pobedili.
Stvari su po svemu sudeći išle u dobrom smeru za NSA tokom sovjetske invazije Avganistana, koju su tačno predvideli. „NSA je 22. decembra 1979, puna tri dana pre prelaska prvih sovjetskih vojnika preko granice sa Avganistanom, predvidela da će Rusi ući u Avganistan kroz 72 sata“, piše Ejd, i dodaje „Avganistan je možda bio ‘najsvetlija tačka’ za NSA“.
Agencija je takođe zabeležila razgovor ruskog borbenog pilota sa kontrolom leta kada je 1983. oboren korejski putnički avion 007. Iako je Agencija znala da su Rusi pogrešno pretpostavili da se radi o neprijateljskom borbenom avionu američke vojske, Reganova administracija je svesno citirala delove presretnutih razgovora iz kojih se moglo zaključiti da je ruski pilot znao da je u pitanju putnički avion, što je razbesnelo zvaničnike iz NSA. „Bela kuća je selektivnim objavljivanjem najsočnijih delova materijala pokrenula lavinu kritike unutar NSA“, piše Ejd. To nije bio ni prvi ni poslednji put da se rad NSA koristi u političke svrhe.
Međutim, najviše zabrinjava činjenica da je NSA, zbog svoje strahovite nekompetentnosti, loših obaveštajnih podataka ili prosto prevarom, učestvovala u guranju Amerike u tragične ratove. Prvi takav slučaj datira iz 1964, kada je Džonsonova administracija tvrdila da je korejska vojska dva puta pokušala da potopi razarače američke ratne mornarice u zalivu Tonkin, od kojih je jedan bio na obaveštajnoj misiji za NSA. Ti napadi su zatim iskorišćeni za opravdavanje eskalacije vijetnamskog rata. Ali Ejd navodi analizu incidenta koju je NSA objavila 2000. godine, gde se zaključuje da drugog napada, koji je iskorišćen za opravdavanje rata, nikad nije ni bilo. Naime, zvaničnici NSA su prikrili 90% obaveštajnih podataka o napadima i saopštili Beloj kući samo ono što je želela da čuje. Prema objavljenoj analizi, samo su podaci „koji su potvrđivali pretpostavke da su komunisti napali dva razarača prosleđeni vladinim zvaničnicima“.
Pošto nije izvukla pouku, u pripremama za rat u Iraku, NSA je ponovo govorila vladinim službenicima samo ono što su oni želeli da čuju, bez obzira na činjenicu da su dokazi očigledno bili sumnjivi. Godinama pre toga, Agencija je katastrofalno loše pokrivala Irak. Krajem devedesetih, Iračani su svoju najpoverljiviju vojnu komunikaciju preneli sa radio talasa na mrežu podzemnih kablova, a Sadam Husein je istovremeno zabranio upotrebu mobilnih telefona. Tako je preostala samo povremena komunikacija nižeg kadra u vojsci. Prema kasnije objavljenom izveštaju, piše Ejd, NSA nije imala „praktično nikakve obaveštajne podatke sa teritorije koja je za SAD predstavljala jedan od obaveštajnih prioriteta“. A ono malo dokaza do kojih su došli, ukazivalo je na to da Irak ne poseduje oružje za masovno uništenje. „Dugo smo i uporno tražili bilo kakav trag“, kaže jedan penzionisani službenik NSA. „Jednostavno nismo uspeli da nađemo ubedljiv dokaz da Sadam pokušava da napravi nuklearne bombe niti bilo šta slično“. To ipak nije sprečilo direktora NSA, general-potpukovnika Majkla V. Hajdena, da potvrdi procenu CIA iz 2002. kako iračko oružje za masovno uništenje predstavlja veliku opasnost, čime je pripremljen teren za strahoviti rat.
Iako je veći deo oblasti koju Ejd pokriva i ranije bio istraživan, najoriginalniji delovi Tajne straže bave se kopnenim ratovima u Avganistanu i Iraku, gde je NSA bila prinuđena da spaja, uglavnom bezuspešno, svoju vrhunsku stratešku tehnologiju iz svemira sa svojim taktičkim snagama na terenu. Pre 11. septembra, Agencija je pokrivala Avganistan još gore nego Irak. Kada je rat počeo, u svom glavnom prislušnom centru za taj region nisu imali nijednog lingvistu za paštu i persijski, dva najvažnija jezika u Avganistanu. Regrutna služba Agencije hitno je poslala ljude u Fremont u Kaliforniji, gde živi najviše avganistanskih emigranata, kako bi osposobili prevodilački kadar – samo da bi većinu kandidata odbili paranoični agencijski stručnjaci za bezbednost. S druge strane, zbog kolapsa njihovog inače slabog sistema komunikacije, talibanske vođe su bile prisiljene da komuniciraju samo satelitskim telefonima, koji su vrlo pogodni za nadzor.
Drugi taktički timovi NSA su na terenu sarađivali sa Specijalnim jedinicama, na primer u planinskoj oblasti Tora Bora. Ali to je bila nova vrsta rata za koju NSA nije bila spremna, i Osama Bin Laden i talibanski vođa Mula Omar s lakoćom su se provukli kroz njenu elektronsku mrežu. Osam godina kasnije, uprkos milijardama dolara koje Agencija troši i desetinama video snimaka koje Bin Laden objavljuje, NSA nije ništa bliža hvatanju ni njega ni Mule Omara nego što je bila u Tora Bori 2001. godine.
Veliko razočaranje za čitaoca je poglavlje ove knjige koje se bavi možda najvažnijom temom: neovlaćenim prisluškivanjem Amerikanaca. Nema ni reči, na primer, o ogromnim centrima za „traganja kroz podatke“ koje Agencija trenutno gradi u Juti i Teksasu, niti o tome koliko je Agencija, koja se dugo isključivo bavila stranom i međunarodnom komunikacijom, uključena u domaće prisluškivanje.
To je ključno pitanje i na njega nemamo precizan odgovor. Instaliranjem prislušnih portova u centrale AT&T u centru San Franciska, Agencija je obezbedila pristup domaćim i međunarodnim razgovorima. Tako postoji mogućnost da Agencija skenira i domaću i međunarodnu elektronsku poštu i da prisluškuje domaće i međunarodne razgovore korisnika sa svog rastućeg spiska sumnjivih. Prema nedavno objavljenom izveštaju ministarstva pravde „31. decembra 2008, na objedinjenom terorističkom spisku nalazi se preko milion i sto hiljada poznatih ili osumnjičenih terorista“.3
Ejdova priča se razvodnjava kako se približavaju aktuelni događaji i kako ponestaje dokumenata iz arhiva, posebno zato što u knjizi nema značajnijih zvaničnih direktnih razgovora. Uz kratke napomene, on izostavlja i druge važne aspekte istorije NSA, u koje spada i buran period iz sredine sedamdesetih, kada je NSA bila pod istragom Komiteta za vladine obaveštajne operacije u Senatu zbog nelegalnog špijuniranja; zatim „Trejlblejzer“, skoro desetogodišnji bezuspešni program modernizacije Agencije; kao i sve veća uloga NSA u cyber-ratovanju i moguće uloge u budućim ratovima.
Šta je onda zaključak? Ejdov zaključak je da najveći problem u Agenciji nije činjenica da su do guše u neprevedenim, nerazrešivim i uglavnom beskorisnim podacima, kao i u problemima koje bi osporavani plan modernizacije pod nazivom „Turbulencija“ navodno trebalo da reši. „Ovi problemi su verovatno samo vrh ledenog brega“, piše on. Ejd tvrdi da je najveći problem napajanje energijom, i to ne bilo kakvom, već onom koja dolazi iz trafostanica. „Koliko god to čudno zvučalo, jedan od najurgentnijih problema sa kojima se NSA suočava jeste ozbiljan nedostatak električne energije.“ Sa superkompjuterima čija se veličina meri arima i sa računom za struju od 70 miliona godišnje samo u centrali, Agencija je počela da štedi, što je jedan od razloga za gradnju novih centara baš u Juti i Teksasu. I kako Ejd kaže, dok Agencija traži sve više novca za gradnju savremenijih i većih strujnih generatora, Kongres okleva.
To pitanje je od ključnog značaj, jer za NSA električna energija znači političku moć. U njenom obaveštajnom svetu, jedina valuta je kilovat. Više struje obezbeđuje veće centre za skladištenje podataka. Veći centri stvarajuju potrebu za većim pristupom telefonskim razgovorima, elektronskoj pošti, a samim tim i manjim stepenom privatnosti. Što više podataka uđe, to više izveštaja izađe. A što je više izveštaja to je Agencija politički snažnija.
Umesto da se za NSA izdvaja više novca – neki predlažu da se ona raspusti. „NSA može da navede određene podatke do kojih je došla i koji su bili od koristi“, citira Ejd nekadašnjeg zvaničnika Stejt departmenta Herberta Levina, koji je dugo godina koristio usluge Agencije, „ali zaista se pitam da li vredi na nju trošiti tolike milijarde dolara“.
Sudeći prema tome koliko se često Agencija neprijatno iznenađuje, kao i prema tome koliko je puta svojom greškom uvukla zemlju u rat, umesto da je iz rata izvuče, izgleda da se analizom troškova i koristi dobija katastrofalan rezultat. Da se radi o korporaciji, verovatno bi već odavno propala. Dobar dokaz za to su napadi 11. septembra. NSA je više od godinu i po dana prisluškivala dvojicu glavnih otmičara, znajući da ih je poslao Bin Laden, da se nalaze u SAD-u i da se spremaju za napad. Teroristi su čak za svoju komandnu centralu izabrali motel u Lorelu u državi Merilend, koji se skoro može videti sa prozora kancelarije direktora Agencije. Pa ipak, Agencija nikada nije zatražila lako dostupni FISA nalog da bi ih tačno locirala, niti je o njihovom prisustvu obavestila CIA ili FBI.
Ali raspuštanje Agencije, pa čak i smanjenje njenog budžeta, nije previše verovatno, imajući u vidu ratobornu politiku predsednika Obame prema Avganistanu. Međutim, ako se tamošnji rat pretvori u katastrofu kakvu mnogi predviđaju, možda će Obama pažljivije razmotriti slučaj najvećeg rasipnika u špijunskom svetu. Takva mogućnost plaši mnoge u Vavilonskoj biblioteci. „Bilo je lepo dok je trajalo“, kaže jedan od njih.
Autor prikazuje knjigu: Tajna straža: Neispričana priča o Agenciji za nacionalnu bezbednost, The Secret Sentry: The Untold History of the National Security Agency, Matthew M. Aid, Bloomsbury
Džejms Bamford, The New York Review of Books, 05.10.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.11.2009.
NOVE TEHNOLOGIJE________________
- The MITRE Corporation, “Data Analysis Challenges” (decembar 2008.)
- David Leppard, “Internet Firms Resist Ministers’ Plan to Spy on Every E-mail,” The Sunday Times , 2. avgust 2009.
- “The Federal Bureau of Investigation’s Terrorist Watchlist Nomination Practices,” Ministarstvo pravde SAD-a, Kancelarija generalnog inspektora, Odeljenje za nadzor, Izveštaj 09-25, maj 2009.