Pred kraj 2025. ministarstvo za dijasporu i borbu protiv antisemitizma je odbilo da registruje 37 organizacija koje pružaju humanitarnu pomoć Palestincima. Neke od njih su male, neke nemaju aktiviste na terenu, ali neke su veoma značajne kao što su Lekari bez granica, Save the Children i Oxfam.
Razlog za odbijanje registracije je bilo neprihvatanje ovih organizacija da predaju spisak imena palestinskih radnika zbog bojazni da će ih izraelski bezbednosni sistem targetirati. U slučaju Lekara bez granica pritisak je u početku uspeo i organizacija je objavila da će predati liste. Ministarstvo za dijasporu je iskoristilo ovu objavu, što je izazvalo žestoke proteste i objavljivanje anonimnih svedočenja samih članova i na kraju je organizacija povukla svoju odluku. U trenutku pisanja ovog teksta, ministarstvo za dijasporu je objavilo da će u roku od mesec dana proterati ovu organizaciju iz Gaze.
Odbijanje registracije humanitarnih organizacija se nadovezuje na niz koraka pomoću kojih bi se sa terena uklonili svi spoljni faktori koji bi mogli da svedoče o povredama međunarodnog prava u Pojasu Gaze ili na Zapadnoj obali. Jedan od upečatljivijih primera je zabrana slobodnog ulaska novinara u Pojas Gaze koja traje 28 meseci, od početka rata. Peticija protiv ove odluke, predata vrhovnom sudu još u decembru 2024, nije uspela. Na poslednjem ročištu koje je održano početkom januara ove godine, vrhovni sud je produžio zabranu ulaska novinara u Pojas za još dva meseca.
U praksi, novinari koji ulaze mogu to da urade jedino u pratnji portparola vojske uz potpis na sporazumu koji vojsci daje potpunu kontrolu nad njihovim radom. Zabranjen im je prenos uživo iz Pojasa, mogu da posete samo mesta koja odredi vojska, zabranjeno im je da bez dozvole razgovaraju sa stanovnicima Gaze i sav materijal prolazi kroz proveru vojne cenzure i portparola vojske.
Vrhovni sud takođe ne dozvoljava ulazak posmatrača u izraelske zatvore u kojima su palestinski zatvorenici. Od početka rata Izrael zabranjuje posete ovim zatvorima Crvenom krstu, koji je svojom međunarodnom misijom nadležan za praćenje stanja u zatvorima. Vrhovni sud obnavlja ovu zabranu svakih nekoliko meseci.
Proširenje zabrane ulaska u Izrael je još jedan način sprečavanja da se objave izveštaji nepovoljni po državu. To je taktika koja se primenjuje godinama, ali su se njen obim i učestalost povećali u poslednje dve godine. To je jeftino i efikasno oružje u arsenalu Izraela. Zabrane i proterivanja su učestali uz sve slabiju obavezu davanja pravnog i činjeničnog osnova za to. Institucije koje bi morale da nadgledaju upotrebu ovog sredstva, mediji i vrhovni sud, pokazuju u najboljem slučaju slabost prema državi, a u najgorem sarađuju sa njom. Neobaveštenoj široj javnosti je svejedno.
Zabrane ulaska na palestinske teritorije su oduvek bile politički motivisane i imale su dvostruki cilj: sprečavanje objavljivanja informacija o onome što se dešava u zoni izraelske odgovornosti i izolovanje ljudi kojima je potrebna pomoć kako bi im se otežalo uspostavljanje veze sa aktivistima, novinarima i drugim činiocima na prostoru Izraela/Palestine. Veći deo izraelske javnosti ne prati ovakve slučajeve, a samo mali broj izraelskih građana je spreman na neki vid protesta zbog toga.
Prvi poznatiji primer zabrane ulaska u Izrael je bio slučaj Normana Finkelštajna, jevrejsko-američkog istraživača i pripadnika druge generacije Šoe. Finkelštajnu 2008. nije bilo dopušteno da uđe u Izrael na osnovu tvrdnje da se sastao sa pripadnicima Hezbolaha u Libanu. Finkelštajnu, koji je ranije posetio zemlju 15-ak puta, izrečena je zabrana ulaska na 10 godina, uz nasilje i ponižavanje od strane službenika na granici. Dve godine kasnije, 2010. zabranjen je ulazak lingvisti Noamu Čomskom, a slučaj je dobio veliki publicitet u svetu.
Izrael kontinuirano sprečava dolaske specijalnih izaslanika Ujedinjenih nacija na palestinsku teritoriju, čak i one koji su zaduženi za praćenje slučajeva torture i nasilja nad ženama. Čini se da je zadatak izvestioca, a ne sam sadržaj izveštaja, ono što dovodi do zabrane. Tako na primer Izrael sprečava ulazak sadašnje izvestiteljke UN-a na palestinsku teritoriju Frančeske Albaneze, italijanske pravnice koja je predavala u Sjedinjenim Državama i tri godine živela u Izraelu, od trenutka kada je postavljena na tu funkciju 2022, znači još pre rata. Albaneze tvrdi da je Izrael jedina demokratija koja sprečava ulazak nekima od 55 posebnih izvestilaca UN-a.
Osnivanje veb stranice Canary Mission / Misija kanarinca 2014. omogućilo je oštriju politiku zabrane ulazaka u Izrael. Na toj stranici su spiskovi imena, sa fotografijama i identifikacionim podacima osoba sa američkih akademskih ustanova koje su označene kao antisemiti po proširenoj definiciji antisemitizma.1 U trenutku pisanja ovog teksta stranica uključuje podatke o oko dve hiljade predavača i nekoliko hiljada studenata. Deo njih jeste pisao članke sa antisemitskim sadržajem, ali drugi su samo kritikovali Izrael ili bili članovi organizacija koje imaju kritički odnos prema Izraelu. Na ovoj veb stranici nema navedenih izvora informacija koje se navode.
Slučaj Lare Al Kasam, američke studentkinje koja je 2018. primljena na studije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, otkrio je da se Izrael oslanjao na informacije sa ovog sajta pri zabrani njenog ulaska u zemlju. Nedavno je otkriveno da Trampova administracija takođe koristi ovaj sajt za identifikaciju kritički nastrojenih studenata kako bi ih proterala iz Sjedinjenih Država. Osim toga, 2018. Izrael je prvi put objavio spisak od 20 organizacija čiji članovi ne mogu da uđu u Izrael. Mnogi od njih su povezani sa pokretom BDS (Boycott, Divestment, Sanctions / Bojkot, dezinvestiranje, sankcije).
Od početka rata u Gazi Izrael je proširio korišćenje zabrane ulaska. To više nisu tiha odbijanja, već demonstriranje zvanične politike. Dok su pre rata odbijanja ulaska uglavnom bila usmerena prema maloj grupi aktivista koji su oštro kritikovali izraelsku politiku, tokom rata su se umnožili slučajevi zabrane privatnim licima i institucijama. Uobičajena tvrdnja je da njihova kritika šteti bezbednosti države. Međutim, s obzirom na nedostatak stvarnih razloga za tu tvrdnju, čini se da su odbijanja zapravo namenjena sprečavanju curenja informacija i da su usmerena ka onima koji su prešli nevidljivu granicu u kritici Izraela.
To se dogodilo dr Mimi Sajed, lekarki hitne pomoći koja je dvaput volontirala u Gazi na početku rata. Dr Sajed je uspela da uđe u Gazu i nakon što je davala intervjue međunarodnim medijima, pa čak i portalu Siha Mekomit. U njenom slučaju granica je pređena pošto je dala intervju Haaretzu. Kada je pokušala da uđe u Gazu treći put, nedugo nakon ovog intervjua, ulazak joj je odbijen.
Sličan slučaj je i onaj dr Piroze Sidahve, hirurga specijaliste koji je dva puta volontirao u Gazi, dobio dozvolu za ulazak i treći put, ali je ona povučena u zadnjem času. Razlog nije predočen ni njemu ni listu Haaretz koji je pratio slučaj, ali izgleda da je nezvaničan povod bila informacija koja je možda potekla od njega i bila preneta međunarodnim medijima o onome što se dešava u Pojasu. Njemu je dopušteno da uđe u Izrael, ali ne i u Gazu.
Tokom rata Izrael je smanjio broj međunarodnih predstavnika koji ulaze u Pojas. To se vidi i po odobrenju za samo jedan autobus svakih nekoliko dana za sve humanitarne organizacije i delove UN-a koji deluju u Pojasu Gaze. Lekari koji su volontirali u Gazi su svedočili o ograničavanju količine hrane, lekova i novca koje smeju da ponesu sa sobom, čak i za lične potrebe. Radnici humanitarnih organizacija su opisivali strategiju iznurivanja koja uključuje produženo čekanje na kontrolnim punktovima, otežavanje rutinskih poslova i očigledan nedostatak volje Izraela da sarađuje. Na to se nadovezuje i stavljanje van zakona organizacije UNRWA i rušenje njihove kancelarije u Jerusalimu.
Ova strategija je efikasna sa izraelske tačke gledišta. Zabrana ulaska ljudima koji su poznati u zajednici organizacija humanitarne pomoći i zaštite ljudskih prava neutrališe njihov kritički glas i zastrašuje ostale. Važan slučaj je onaj šefa Kancelarije UN-a za koordinaciju humanitarnih poslova (OCHA) na okupiranim palestinskim teritorijama, Džonatana Vitola, koji je stupio na funkciju nešto pre 7. oktobra. Vitol je pokušao da ne pređe tanku liniju između javnih nastupa o sporovima između UN-a i Izraela i stvarnosti u Gazi.
Tu liniju je prešao nakon ubistva 15 bolničara u Gazi u martu 2025. Vitol je ušao u Gazu sa delegacijom UN-a i fotografisao tela ubijenih izbliza vatrenim oružjem koja je vojska zakopala u pesku. Ove slike su demantovale zvaničnu verziju o eksploziji mine na koju su naletela ambulantna kola. Ubrzo posle toga ministar spoljnih poslova Gidon Saar je izjavio da neće produžiti radnu vizu Vitolu, što je značilo njegovo proterivanje iz Izraela.
Vitol je pokušao da radi iz Jordana, ali je to bilo nemoguće i na kraju je napustio UN. Portparolka OCHA Olga Čerkova je u Gazi provela veći deo rata. Ona je pre toga radila na drugim ratištima u svetu, ali je izjavila da „količinu ljudske patnje koju je videla u Gazi nije mogla ni da zamisli“. Nakon proterivanja Vitola, Čerkova se pribojavala da je ona sledeća. I zaista, nakon što je otišla na godišnji odmor u oktobru 2025. izraelske vlasti joj nisu odobrile povratak iz „bezbednosnih razloga“ koji nisu objašnjeni. Od tada su formulacije u izveštajima OCHA-e značajno ublažene.
Izvor iz jedne međunarodne organizacije, sa više od 15 godina iskustva u toj oblasti, ispričao nam je priču o igri mačke i miša između Izraela i zaposlenih u njegovoj organizaciji. Rekao je da dok Izrael pokušava da identifikuje zaposlene u organizaciji i spreči njihov ulazak, zaposleni nalaze druge osnove ulaska u zemlju. Prema ovom izvoru, broj odbijenih ulazaka je jako porastao tokom poslednjih pola godine.
Prema postojećim informacijama verovatnoća da će radniku humanitarne organizacije biti odbijen ulazak iznosi oko 50 odsto. Mnogi zaposleni su prinuđeni da lažu kako bi ušli u zemlju, dok se drugi mire sa činjenicom da je njihov progon samo pitanje vremena.
Jedan od najznačajnijih trendova u poslednje vreme jeste prebacivanje ovlašćenja za odbijanje ulaska sa ministarstva unutrašnjih poslova i rada, kao i sa ministarstva za strateška pitanja na ministarstvo za dijasporu. Radi se o naizgled marginalnom ministarstvu, ali prenos ovlašćenja je izvršen zahvaljujući njegovoj dodatnoj ulozi – borbi protiv antisemitizma. Ovaj opis je dodat nazivu ministarstva u januaru 2023, a vladinom odlukom ovo ministarstvo utvrđuje politiku, integriše i koordinira napore države protiv onoga što se definiše kao delegitimizacija Izraela na međunarodnoj sceni.
Juna 2025. ministarstvo dijaspore je objavilo zvaničan dokument u kom preporučuje zabranu ulaska za pet organizacija: Hind Rajab Foundation, Al Haq Europe, Democracy for the Arab World Now (DAWN), Law For Palestine, Lawyers for Palestinian Human Rights, kao i za još 50-ak ljudi povezanih sa njima. Iz dokumenta se vidi da je glavni kriterijum zabrane ulaska aktivnost čiji je cilj promovisanje krivičnog gonjenja Izraelaca za ratne zločine.2
Pod izgovorom borbe protiv antisemitizma i terorizma, ministarstvo dijaspore je objavilo da će nabrojanih pet organizacije morati da prođu ponovnu proveru. Ona se neće odnositi samo na analizu proklamovanih ciljeva tih organizacija, već će uključiti i procenu o tome da li oni „rade na delegitimizaciji Izraela“, odnosno da li pružaju informacije koje bi mogle odvesti Izrael na sud za ratne zločine. Cilj je pretvaranje ovih organizacija u isključivo dobrotvorna tela koja treba da odustanu od svog međunarodnog mandata da prijavljuju kršenja ljudskih prava.
U deset i po meseci od kada su objavljene ove izmene, deo organizacija je dostavio dokumente, dok su druge odbile da to učine što je dovelo do poništavanja registracija 37 organizacija. Mnoge države nisu podržale ove humanitarne organizacije i UN i samo su slegale ramenima. Izraelski mediji, osim retkih izuzetaka, nisu izveštavali o ovome i izraelska javnost je ostala ravnodušna.
Trend se nastavio i tokom 2026. Levinson Lamir, francuski akademik koji već 25 godina istražuje izraelsko-palestinski sukob, imao je urednu ulaznu vizu. U januaru, nekoliko dana pre njegovog leta za Izrael viza mu je poništena. To je izazvalo proteste u Izraelu i Uprava za stanovništvo je poništila svoju odluku. Manje od dve nedelje nakon toga, Izrael je zabranio ulazak za 28 turskih zvaničnika, među kojima su bili novinari, univerzitetski profesori i druge javne ličnosti. Za razliku od Lamira, zabrana je prošla bez problema.
Džo Grejdi, predavač na univerzitetu Šefild, pokušao je da uđe u Izrael sa još 13 kolega iz celog sveta. Svi su bili pozvani na završnu konferenciju palestinskih nastavnika u Ramali, na kojoj je iskazana solidarnost sa palestinskim narodom. Svima je odbijen ulaz, poslati su u Jordan odakle su ponovo neuspešno pokušali da uđu u Izrael. Ni ovaj slučaj nije dospeo u medije.
Politika odbijanja ulaza u zemlju odslikava izraelsku stvarnost 2026. Umesto da se suoče sa kritikama, izraelske vlasti će ih radije ućutkati. To je uspešno na kratak rok, posebno na domaćem planu, ali dugoročno smanjuje sposobnost zemlje da opravda svoje postupke i slabi njen ugled u svetu.
Nesposobnost da pruži odgovore na kritiku spolja ide paralelno sa nedostatkom volje da se pruže odgovori sopstvenim građanima. Država ignoriše pitanja koja građani postavljaju u vezi sa ratom, kao na primer šta je sa Direktoratom za dobrovoljnu emigraciju.3 Za nas koji živimo u Izraelu ovakva politika znači dalje jačanje autoritarne, neliberalne i nedemokratske države kakva je Izrael postao.
Lee Mordechai i Liat Kozma, Mekomit, 04.02.2026.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 26.02.2026.
IZRAEL / PALESTINA________________
- O tome je pisao Amos Goldberg.
- Zbog ovakvih situacija u Izraelu je počela prodaja turističkih aranžmana koji pored redovnog osiguranja uključuju i osiguranje u slučaju zadržavanja zbog optužbi za ratne zločine u Gazi.
- U pitanju je telo koje bi se bavilo dobrovoljnom emigracijom Palestinaca iz Gaze, kako je objavio ministar odbrane u januaru 2025.