Koj’ moj Mandela?

Celom svetu je umro Nelson Mandela, samo nama nije. Ako je za utehu – nije ni prvi ni poslednji koji nije umro nama. Bilo u zemlji, bilo u inostranstvu.

U vestima smo mogli da vidimo kako se i američki predsednik i britanski premijer obraćaju svojim nacijama i, mislili to iskreno ili ne, govore o smrti, odnosno o životu čoveka-simbola. Naš predsednik i premijer se nisu javno oglasili. Lažem – jesu, ali bolje da nisu.

Predsednik se oglasio samo da bi zapretio kako će zameniti svoje policijsko obezbeđenje – jer mu nisu stavili zimske gume!? Iako ih je poslednji put tražio još krajem oktobra, naglasili su iz kabineta (pa kad ih je tražio prvi put – u avgustu?). Javnost je ostala uskraćena za objašnjenje zašto ih je tražio pre zakonom određenog datuma (1. novembar) kao i zašto bi ih uopšte tada stavljao kad su iz saobraćajne policije objavili da se zakonska obaveza odlaže jer zimske gume nisu podobne za visoke spoljašnje temperature koje smo imali u novembru. Javnost je ostala uskraćena i za odgovor na pitanje: šta ti bi, predsedniče?

Premijer je nešto izjavio o pregovorima u Briselu, vicepremijer o nepregovaranju sa narko-dilerima kao da je on, a ne premijer, ministar policije, ali ni oni, niti iko drugi iz vlasti ili opozicije nije izjavio ništa o Nelsonu Mandeli. Dobro, možda se mediji nisu setili da ikoga pozovu i zatraže izjavu, ali tome služe konferencije za medije koje političke partije ionako stalno sazivaju – pozoveš sam medije, oni se okupe i snime tvoju izjavu.

Ali, ne. Naša vlast ne misli da treba da se obrati naciji ako tema nije od strogo nacionalnog (čitaj: partijskog) interesa. Čak ni ako bi to bio jedan dobar državnički manir, ali i prilika da, odajući poštu nekome ko se borio za slobodu i ljudska prava, pošalje poruku svojoj naciji (čitaj: glasačima) kao i međunarodnoj zajednici (čitaj: Briselu). No, možda u tom grmu i leži zec?

Jer, kako odati poštu nekome čija se načela u borbi protiv aparthejda nikako ne uklapaju u ovdašnju viziju? Mandelina tvrdnja da bela manjina nema prava da vrši represiju nad crnom većinom, ali ni da crna većina nema prava da vrši represiju nad belom manjinom, u potpunoj je suprotnosti sa našim shvatanjima. Dvostruko.

Prvo, kad mislimo o Kosovu, mi mislimo da je manjina (u ovom slučaju – mi) imala, a ako bog da imaće opet pravo da vrši represiju nad većinom. Sa druge strane, kad mislimo o Vojvodini ili Sandžaku, mi mislimo da većina (opet mi) ima prava da vrši represiju nad manjinom.

Peščanik.net, 09.12.2013.