Marina Kljajić, zastupnica žrtava iz Fonda za humanitarno pravo, govori o suđenjima pred domaćim sudovima za masovna streljanja bošnjačkih civila posle pada Srebrenice u julu 1995: „Ne koristim reč genocid, jer se nikome u Srbiji ne sudi za genocid, kao ni za zločin protiv čovečnosti”. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Kamioni sa posmrtnim ostacima 33 tela su ispraćeni iz Sarajeva i biće pokopani u Potočarima ovog 11. jula. Naravno da na ispraćaju posmrtnih ostataka nije bio niko od predstavnika srpskog naroda iz Bosne i Hercegovine, jer su oni zauzeti formiranjem komisije koju su najavili već početkom godine, komisije koja treba navodno da ispita nove detalje o zločinima u Srebrenici i u Sarajevu, i ne bez razloga, mnogi tu komisiju već nazivaju komisijom za negiranje genocida.
Država Srbija sa svoje strane, kao i obično, 11. jula uglavnom ćuti, sve njene institucije ćute, iako, ovo je prilika da se podsetimo da je naša zemlja, ova Srbija, 2007. godine prva, i za sada jedina na svetu, pred Međunarodnim sudom pravde osuđena za to što nije sprečila, iako je imala informacije, nije sprečila genocid u Bosni i Hercegovini.
A takođe, i svake godine praktično, 11. jula donose se razne rezolucije u Savetu Evrope, Evropska komisija takođe stalno pominje taj genocid, ali to nikakvog uticaja, praktično, nije imalo na državu Srbiju, odnosno na njene predstavnike političke, a izgleda ni pravosudne.
Marina Kljajić: Pa što se tiče suđenja za genocid u Srebrenici, takvih suđenja u Srbiji nema. Naime, u Srbiji do sada niko nije optužen za genocid, u Srbiji do sada niko nije optužen za zločin protiv čovečnosti. Srbija i dalje negira postojanje genocida u Srebrenici na jedan vrlo čudan način; naime, sa jedne strane imamo Srbiju koja je ispunila svoje obaveze prema Haškom tribunalu, hapsila i isporučivala ljude koji su traženi zbog genocida u Srebrenici i dostavljala dokumentaciju vezanu za genocid. Međutim, nijedna politčka elita nije smogla hrabrosti da prizna da se dogodio genocid. Nastavlja se negiranje genocida kroz izjave političara koji najdalje odlaze da se desio strašan zločin.
Pored činjenice da je Srbija 2016. godine izvršila izmenu u dopunu svog krivičnog zakonika, i u jedan član koji se odnosi na rasnu i drugu diskriminaciju dodala stav da je kažnjivo negiranje genocida i zločina protiv čovečnosti, želeći da pokaže svetu kakav je njen odnos prema tome, to je uradila na jedan prilično perfidan način, zato što je kažnjivo ako se negira postojanje zločina koji je utvrđen pred sudom u Srbiji, ili međunarodnim krivičnim sudom, što znači da zločine protiv čovečnosti i genocid, koji je utvrđen presudana Haškog tribunala – imamo ih za sada 6 pravosnažno okončanih predmeta – možete slobodno negirati. Za to uopšte nećete biti kažnjeni. Tako da, što se tiče suđenja za genocid, njih nema. Ima suđenja koja su povezana sa Srebrenicom, međutim, jako ih je malo.
Za sada imamo pravosnažno okončan samo jedan predmet, koji se odnosi na sporazum o priznanju krivice optuženog Brane Gojkovića. On je, kao pripadnik 10. diverzantskog odreda učestvovao u streljanju više stotina bošnjačkih civila koji su bili streljani na ekonomiji Branjevo, i po sporazumu sa Tužilaštvom za ratne zločine, 10 godina zatvora je postignuto. To je predmet koji javnosti u Srbiji je maltene nepoznat, zato što se radilo o sporazumu o priznanju krivice, gde nema glavnog pretresa, gde se faktički samo na jednom ročištu pred sudijom verifikuje faktički sporazum sa Tužilaštvom i donosi presuda kojom se sporazum potvrđuje. Ono što je vrlo simptomatično u tom predmetu je činjenica da je Brano Gojković državljanin Bosne i Hercegovine. Bosna i Hercegovina je tražila izručenje Brane Gojkovića. To Srbija nije učinila. U Bosni i Hercegovini su suđeni drugi pripadnici 10. diverzantskog odreda koji su učestvovali u tom istom zločinu, i osuđeni su na znatno strože kazne. Na ovaj način je najveći dobitnik upravo bio optuženi Brano Gojković, a sa druge strane, ovo je jedan ružan primer kako se može jedna regionalna saradnja, koja je alfa i omega za procesuiranje izvršilaca ratnih zločina, uspešno pokvariti.
Svetlana Lukić: Molim vas samo da se vratimo na taj masakr na toj ekonomiji Branjevo. To je vojna ekonomija, je l’ tako? To se govori često da je bilo negde oko 1.200 pobijenih ljudi. Da ne ulazimo sada u to koliko baš tačno stotina je ubila ta zloglasna 10. diverzantska jedinica, ili kako se već zove. Ljudi koji su učestvovali u ubistvima su u Bosni, kao što ste rekli, osuđeni – ja sam to negde našla podatke – na 32 ili 30 godina čak. Da pojasnimo samo: u momentu kada Bosna i Hercegovina traži izručenje tog čoveka, tog Brane Gojkovića, Srbija tog časa tek zapravo pokreće postupak protiv njega, i na taj način ona u stvari sprečava da on bude izručen Bosni i Hercegovini.
Marina Kljajić: On je bio u postupku i sa njim je, kada ga je Bosna zatražila, napravljen sporazum o priznanju krivice, i na taj način je izbegnuto njegovo suđenje u Bosni i Hercegovini.
Svetlana Lukić: Kad je to strašno Branjevo u pitanju, tu se provlači još jedno ime. To je komandant tog eskadrona smrti, ne znam kako da ga nazovem, tog 10. diverzantnog puka, Milorad Pelemiš. Koliko sam ja videla, taj gospodin je gost televizija sa nacionalnom frekvencijom ovde u Srbiji, dakle on je naš sugrađanin. Možemo da ga vidimo na ulicama, verovatno. Kako to da protiv njega nema nikakvih postupaka? Ili ima?
Marina Kljajić: Protiv njega se za ratni zločin u Srebrenici uopšte ne vodi nikakav postupak. Pelemiš je obuhvaćen krivičnom prijavom Fonda za humanitarno pravo, upravo za genocid izvršen u Srebrenici, koja je podneta Tužilaštvu za ratne zločine još 2010. godine. Ništa se nije desilo. Fond za humanitarno pravo 2011. godine u avgustu izdaje svoj dosije, 10. diverzantski odred, gde ne samo Pelemiša, nego i druge pripadnike odreda koji su učestvovali u likvidaciji zarobljenih, identifikuje i navodi da se oni nalaze u Srbiji. Među njima je bio i Brano Gojković. Međutim, ne dešava se ništa, i upravo mi komandanta 10. diverzantskog možemo videti da gostuje u emisijama, ali tamo gde bi trebalo da da izjavu, očito da ga nema.
Svetlana Lukić: Da pređemo sada, molim vas, na streljanje u Kravicama. Ustanovljeno je da je tamo streljano 1.313 ljudi. Kako ide taj postupak za Kravice pred srpskim pravosuđem?
Marina Kljajić: Postupak za Kravice kvalifikovan je kao ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Optužnica je podignuta protiv 8 lica. Oni se terete da su, kao pripadnici specijalnog odreda policije MUP-a Republike Srpske, sa Jahorine odred, u Kravici 14. jula učestvovali u streljanju zarobljenih. Optužnicom je obuhvaćeno upravo tih 1.313 žrtava. Tokom 2017. godine i jednim delom 2018. je često glavni pretres odlagan iz više razloga. Imali smo situacije da su pojedini optuženi izostajali, zatim su branioci izostajali. Srbija 17 meseci nije imala tužioca za ratne zločine; naime, od 1. januara 2016. pa do maja 2017. godine, upravo u tom periodu je podignuta i optužnica za Srebrenicu. Odbrana je istakla prigovor da je to optužnica koju je podigao neovlašćeni tužilac.
Tako da je to bio razlog za odbacivanje optužnice, pa je tu nastao jedan zastoj u suđenju. Onda je Apelacioni sud doneo ipak rešenje da se postupak može nastaviti. Apelacioni sud je bez donošenja nove optužnice ipak odlučio da se može nastaviti, na način da je pokušao da malo ispegla problem koji je svojim nepostupanjem po zakonu napravila državni tužilac. Jednostavno, došli smo u jednu apsurdnu situaciju da imamo odluku Apelacionog suda i jedno rešenje, pravosnažno, da se odbacuje optužnica, i drugo rešenje tog istog suda, da se postupak po toj istoj optužnici nastavlja. Znate, to je pravno jedna vrlo neuobičajena i riskantna situacija, jer nemoguće je da vi u isto vreme imate na snazi dva dokumenta sa potpuno suprotnim odlukama. Prosto se bojimo da to može biti u budućnosti predmet osporavanja.
Ovaj postupak je veliko razočarenje za porodice žrtava, baš zato što toliko traje, što je pristupljeno sa tolikom neozbiljnošću da je dozvoljeno da optužnica bude odbačena u ovakvom predmetu, a sa druge strane izaziva veliku medijsku pažnju, ne zbog broja žrtava i razmera zločina koji je počinjen, nego zbog činjenice da Vojislav Šešelj i njegovi radikali dolaze da prate suđenja, što kod žrtava, opet, porodica… izaziva jedan osećaj neprijatnosti, nelagode i jednostavno osećaj da se na ovaj način država Srbija prosto njima ruga; jer, da bi se predmet ustupio da se sudi u Srbiji, žrtve moraju da daju saglasnost. Oni su dali saglasnost, verujući pravosuđu Republike Srbije, a ovakvim tokom postupka jednostavno osećaju da su izigrani i počinju da veruju da jednostavno od suđenja, na način kako su oni očekivali, da će pravda biti zadovoljena, ipak neće biti ništa.
Svetlana Lukić: Kada govorimo o Kravicama, tu iskrsava još jedno ime, a to je Tomislav Kovač. Tomislav Kovač je nekadašnji zamenik ministra unutrašnjih poslova Republike Srpske u to zlo vreme, u vreme genocida u Srebrenici. On je svedočio i kao, naravno, kao svedok odbrane u Hagu, i rekao je da Karadžić nije znao za genocid, da se dešava to što se dešava u Srebrenici. I on je, što je vrlo zgodno, dvojicu ljudi koji su mrtvi optužio da su zapravo krivi za Kravice. Jedan je Beara, koji je preminuo u Haškom sudu, a drugi je zapravo Milan Lukić, i na neki način je to predstavio kao jedan eksces, zapravo, koji nema nikakve veze ni sa Republikom Srpskom i njenim političkim rukovodstvom, a nema veze, ne daj bože, ni sa državom Srbijom.
Marina Kljajić: Tako je. Tomislav Kovač je svedočio i u ovom postupku…
Svetlana Lukić: U Beogradu?
Marina Kljajić: Tako je, kao svedok odbrane. Svedočio je tokom juna meseca. Tačno je da je predstavio dešavanje kod hangara i u hangaru u Kravici kao incident, za koji on nije znao. On jeste prošao vozilom kraj hangara, međutim, negirao je da je uopšte video bilo kakva tela, tvrdeći da je sve bilo gotovo u vreme kada se on tamo nalazio, navodeći od svega da je samo jednog od optuženih video tu na putu, u blizini hangara Kravice, a da je Kravica u stvari incident do kojeg je došlo tako što je jedan od zarobljenih oteo pušku jednom od vojnika koji su obezbeđivali; da je taj vojnik poginuo, da je drugi povređen, i da je tada nastala pucnjava, koja je trajala jako dugo, isuviše dugo da bi se uopšte moglo smatrati incidentom. Tamo gde se ubije, po optužnici 1.313 ljudi, je sve samo ne incident.
Svetlana Lukić: Da završim kao i s ovim maločas: gospodin Kovač je rado viđen gost, takođe, u Srbiji na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Ima još dve stvari koje bih vas zamolila da pokušate da nam pojasnite. Jedna je dosije u kome ste obradili slučajeve 30-oro ljudi koji su, bežeći pred tim eskadronima smrti, pred streljanjem, pobegli u Srbiju, tražeći spas, koji su onda ovde uhapšeni i vraćeni, praktično, pred streljački vod.
Marina Kljajić: Upravo tako. Fond za humanitarno pravo je 14. jula prošle godine objavio dosije o deportovanju izbeglica iz Srebrenice. Došao je do vrlo preciznih podataka, upravo o 30 lica. Međutim, postoje vrlo, vrlo ozbiljne indicije da je taj broj veći. Ali dosije se bavio sa tih 30. Od njih 30, u masovnim grobnicama pronađena su tela njih 15. Za 9 se još uvek traga. Samo su šestorica preživela. Oni su svi deportovani. Ova šestorica su prebačena u logor Batković kod Bijeljine, i tek kada je logor zatvoren, razmenjeni su. Za ove ostale utvrđeno je da su ubijeni tako što su jednostavno predavani u ruke onih koji su ih tražili i jurili upravo sa namerom da se to vojno sposobno muško stanovništvo iz Srebrenice likvidira.
Svetlana Lukić: Da, kada govorite to „vojno sposobno stanovništvo“, samo sam zaboravila: ovih 33-oje koji će biti pokopani u Potočarima, jedan je bio dečak od 16 godina, jedan starac od 82 godine.
Marina Kljajić: Moram još napomenuti da je Fond za humanitarno pravo protiv nekolicine pripadnika policije podneo krivičnu prijavu.
Svetlana Lukić: A izvinite, to je policija koja? To je Loznica?
Marina Kljajić: Da, to je Bajina Bašta, Ljubovija, Bratunac. Podneta je krivična prijava sa kvalifikacijom pomaganja genocida, i alternativno, zločin protiv čovečnosti. Tužilaštvo za ratne zločine je tu krivičnu prijavu odbacilo.
Svetlana Lukić: Kako se zove tužiteljka, da ne zaboravimo, je l’ gospođa Snežana?
Marina Kljajić: Snežana Stanojković je tužilac za ratne zločine.
Svetlana Lukić: E sad, postoji nešto što je bilo strašno i upečatljivo, i mislim da će se setiti veći broj naših gledalaca, a to je streljanje dečaka koje su streljali Škorpioni svojevremeno, koje je izazvalo šok trenutni u Srbiji. Šta je sa tim slučajem? Koliko sam ja razumela, oni su probali da raskinu bilo kakvu vezu sa Srebrenicom, je l’ da? To je neki izolovani, opet, događaj?
Marina Kljajić: Upravo to. Našoj javnosti je stvarno šok bio snimak streljanja koji su izvršili Škorpioni. Oni jesu procesuirani. Međutim, iako je u optužnici bilo navedeno da su žrtve poreklom iz Srebrenice, da su to Srebreničani koji su voženi na razne lokacije i likvidirani, to je u presudi izostavljeno. Čitav taj postupak se faktički pretvorio u odbranu države, da ona apsolutno nikakve veze nema, prvo, ni sa Škorpionima, da su oni nekakva paravojna formacija, a ne jedinica koja je bila pod kontrolom resora Državne bezbednosti, i da apsolutno nikakve veze sa Srebrenicom nemaju, tako da je veza žrtava iz Srebrenice u presudi izostavljena.
To jeste predmet koji je pravosnažno okončan, gde jesu žrtve iz Srebrenice, međutim, to se presudom jednostavno nije želelo utvrditi. Stalna teorija koja se zastupa je da Srbija nije učestvovala u tim ratovima. Samim tim, nema apsolutno nikakve veze ni sa naoružavanjem tih jedinica, ni sa njihovim snabdevanjem, a pogotovo ni sa kakvom kontrolom nad njima, tako da su oni vrlo zgodni za prebacivanje odgovornosti na nešto što se dešavalo van svake kontrole.
Svetlana Lukić: Kako se ponašaju u ovim procesima u Srbiji porodice žrtava? Mislim, oni su dolazili. Da li neki odustaju? I šta je sa tim zaštićenim svedocima? Da li neko od njih odustaje ili se plašite da bi mogao da odustane?
Marina Kljajić: Zaštićeni svedoci u predmetu Srebrenica, koji ide, tri su zaštićena svedoka. Dva su svedočila, međutim, treći se ne pojavljuje. Navodi se da ima zdravstvenih problema, ali i da ne želi da svedoči, jer je primio pretnje, tako da je pitanje da li će se on pojaviti kao svedok, ili će do kraja ostati pri svojoj nameri da ne svedoči.
Svetlana Lukić: Kako vi mislite da će se to sve završiti? Da li očekujete da će biti u dogledno vreme neka pravosnažna presuda koja se neće tako lako oboriti? Da li će to trajati jako dugo? Jer iduće godine je četvrt veka od genocida.
Marina Kljajić: Jeste, međutim, postupak će još potrajati. Naime, odbrana je predložila jako veliki broj svedoka. Za neke svedoke dugo vremena nije dostavila adrese na koje bi mogao sud da ih poziva. Međutim, te adrese su počele da pristižu. Kojim tempom će to ići, ima tu još mnogo toga da se u dokaznom postupku uradi. Tu je presuda na koju postoji pravo žalbe. Moramo imati u vidu i mogućnost ukidanja i vraćanja na ponovni postupak. Tako da, koliko će trajati i kada ćemo doći do pravosnažno okončanog postupka je zaista izuzetno nezahvalno prognozirati.
Svetlana Lukić: Da, ali i ceo kontekst i okruženje je jako obeshrabrujuće, zapravo.
Marina Kljajić: Kako da nije. Znate, porodice žrtava dolaze, jer žele da dočekaju makar mali deo te satisfakcije. Ali gube nadu, obeshrabruje ih sam način da se suđenje odvija dinamikom kojom se odvija, da novinare daleko više zanima izjava Vojislava Šešelja nego kako oni doživljavaju čitav taj postupak, tako da jednostavno gube veru u pravosuđe Srbije.
Peščanik.net, 11.07.2019.
SREBRENICA