Konji i knjige

Jedan od slovenačkih koalicijskih poslanika (kao levi centar), koji nije u stanju da odgovori na pitanje koliko nekretnina ima u vlasništvu, sem sa “mnogo”, i koji je već izrazio sveopštu želju za “gazdom” u državi (ali je zadovoljan i “gazdaricom”), pustio je još jedan biser u javnost: narogušen zbog stanja ergele u Lipici, on bi i sam priskočio i uveo red. Jer, drugo je sa konjima, tu treba pravo upravljanje i talenat, a ne kao biblioteka koja dobije sredstva, kupi knjige, i direktor biblioteke ima vlast…

Stvari sa Lipicanerima su zapletene: sa jedne strane, nalepljena nacionalna simbolika, sa druge strane savršeno nesposobni voditelji koji su uspeli da upropaste sve, i da na račun pašnjaka nameste i prošire igralište golfa. Golfisti tako možda pojedu konje, koji su već prošle godine umirali u velikom broju zbog nejasnog trovanja hranom, odnosno senom sa drugog mesta. Ergeli preti otkup od strane Austrijanaca, posle tridesetogodišnje borbe, sve do EZ, za priznavanje “pravih” belih lipicanskih konja. Lipicaneri po celome svetu nose ime po ergeli u Sloveniji, koju je u 16. veku osnovao austrijski princ. Šta bi tu vlasnik mnogo nekretnina mogao da uradi, bolje je ne zamišljati. Neka dakle Lipicanerima pomognu razni paganski bogovi i hrišćanski sveci koji su štitili konje, drugi neće moći.

No ostaju knjige, za vlasnika mnogih nekretnina očito mistično područje savršeno zaštićene, i po tonu izjave nezaslužene vlasti. Naravno da ima pravo: moć koja dolazi iz biblioteke i iz knjiga se ne može meriti nijednim od njegovih merila, i još uvek prevazilazi i njega i njegovu moć. Nije reč o samosažaljivom i istovremeno samouverenom buncanju onih kojima knjige još uvek znače nešto ili čak sve. Reč je o preciznom detektovanju opasnosti koju ni vlasnik mnogih nekretnna, ni evrokrati, ni oni što daju recke celim državama na osnovu finansijskih nebuloza, pa čak ni oni koji vam sa drugog kontinenta mogu ciljati nečim što ubija u levi bubreg, još uvek nisu u stanju da ukinu. Prva tačka, da država i druge institucije nekažnjeno daju novac za knjige, već uveliko prestaje da važi: sredstva za knjige su radikalno smanjena na mnogim evropskim univerzitetima, javnim bibliotekama, kulturnim centrima i školama, o okoloevropskim krajevima da i ne govorimo. Ogorčenost vlasnika mnogih nekretnina je manipulativna, lažna i zapravo je pretnja takvima koji bi se usudili da pomisle kako knjige treba da kupuje bilo ko sem ludog pojedinca. U drugoj tački njegove ogorčenosti krije se međutim autentični strah od onoga što bi ga, zajedno sa vladajućim klasama celoga sveta, moglo oduvati u jako kratkom vremenu: strah od znanja o demokratiji, ljudskim pravima i pravim potrebama našeg vremena, mogućnostima potpuno drugačije raspodele dobara, materijalnih i kulturnih, kreativno i najšire shvaćenoj jednakosti. Sve to znaju čitaoci, koji se ne oslanjaju samo na medijske prodane duše, na mislioce koji prosipaju banalnosti i na nikada toliko brbljivi svet, već pre svega na knjige. Od preziranja loših knjiga pa do preziranja medijskog ačenja najpoznatijih, ovi nosioci znanja su potencijalno opasni; njih ne može prevariti reklamna kritika, ni najava da se veliki mislilac upravo vraća Hegelu, jer im je najvažnije to što se neko koga poznaju ne može nikako odreći čitanja Bruna Šulca. Ako tokom svog života pridobiju desetak novih čitalaca, ispunili su političku misiju koju možda nijedan političar na svetu nije ispunio.

Zašto je, ipak, rečeni vlasnik mnogih nekretnina povezao konje i knjige? U mutnoj i plitkoj bari značenja koja mu je dostupna, vrli poslanik je shvatio da postoji simbolička veza između ponositih konja i građana kojima vlada: on bi dakle na konjima mnogo lakše pokazao svoje umeće gazdovanja – zakinuo bi im na hrani, boravištu, satima rada, prodao ih, iskoristio od simbola pa sve do salame. I toj slatkoj viziji moći se uistinu prirodno suprotstavlja strašna slika potpune moći nad nebrojenim kombinacijama značenja koju daje bilo koja biblioteka, od kućne do virtualne i one sa kamenim lavovima na ulazu. Na grčkome se konj kaže alogo, što naprosto znači “ono što ne govori, nemušto”. Jedini mogućno uspešni zaštitnici nemuštih su načitani i pismeni, sposobni da raskrinkaju bilo kojeg konjokradicu ili prevaranta sa senom.

Iskazani skoro ničim izazvani optimizam i pouzdanje u znanje i knjige, priznajem, prirodno potiču od potvrđene ljubiteljke magaraca…

Peščanik.net, 31.07.2013.