- Peščanik - https://pescanik.net -

Konvoj slobode

Dejvid Džadson, glavni urednik najstarijeg turskog dnevnog lista na engleskom, Hürriyet Daily News, govori o razornim efektima izraelske vojne operacije u slučaju Konvoja slobode na odnose dveju zemalja.

Napad Izraelaca na Konvoj slobode izazvao je do sad neviđenu krizu u tursko-izraelskim odnosima. Šta nas čeka u budućnosti?

Teško je zamisliti da će odnosi dveju država ikad biti tako prisni kao ranije, bar ne u doglednoj budućnosti. Nije nikakva tajna da su odnosi između Turske i Izraela na silaznoj putanji od rata u Gazi. Nakon ovoga što se sada desilo, jedino što može popraviti bilateralne odnose jeste promena politike i konkretni dogovori sa Palestincima, a tako nešto trenutno nije moguće.

Pored vojnih, Turska ima i komercijalne odnose sa Izraelom. Da li će ih ovo prekinuti?

Komercijalni odnosi će se sigurno u određenoj meri nastaviti. O njima se mora govoriti izvan čisto političkog konteksta. Trgovina između dve zemlje je intenzivna i one su jedna drugoj potrebne. Izrael nema osnovnu i dostupnu stručnu radnu snagu. Naravno, imaju vrlo stručnu radnu snagu u oblasti visoke tehnologije. Turska, s druge strane, nema iskustvo u industrijskoj tehnologiji, novim medijima i novim tehnologijama. Izrael je za Tursku vrlo važan i kao izvor turističkih prihoda. Takođe, postoji velika turska zajednica u Izraelu, koja i dalje održava čvrste veze sa Turskom.

Oko 10.000 ljudi je demonstriralo u centru Istanbula protiv izraelskog napada. Neki demonstranti su palili izraelske zastave.

Javnost je vrlo ogorčena zbog onoga što se dogodilo. Ovo je najgori mogući scenario koji se može zamisliti. Tursko društvo je vrlo osetljivo. Vi se, kao Italijan, sigurno sećate šta se desilo kada je Italija odbila da izruči Očalana turskim vlastima: demonstracije, protesti i pozivi na bojkot italijanskih proizvoda. Danas su turske emocije uzburkane zbog žrtava izraelskog napada, ali ne smemo zaboraviti da se tursko društvo brzo menja. Na primer, odnosi sa Grčkom su u jednom trenutku bili vrlo zategnuti. Danas te dve države imaju vrlo stabilan odnos i Grčka postaje glavni saveznik Turske u Evropskoj uniji. Međutim, u ovom slučaju se dešava nešto drugo, posebno na socijalnom planu, pre svega jer se Turci osećaju direktno umešanima i drugo, zato što su vremenom počeli da saosećaju sa Palestincima.

Da li je sporazum Turske i Brazila da se Iranu dozvoli obogaćivanje uranijuma doprineo pogoršanju diplomatskih odnosa?

Ne smemo zaboraviti da je, uprkos kritikama koje stižu iz Amerike, američka administracija implicitno podsticala Tursku da potpiše taj sporazum, iako ga je kasnije nazivala „nedovoljnim“. Građani Turske se pitaju zašto postoje različiti standardi i zašto se toliko govori o Iranu, kada se zna da Izrael ima atomsko naoružanje, i to vrlo moderno, a da ta država još uvek nije potpisala Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja. Ako se uz ovaj simbolični rat – setite se da je napadnut izraelski biciklista – uzme u obzir i činjenica da Erdogan iz dana u dan ponavlja da Izrael mora prekinuti svoju kolonijalnu ekspanziju, postaje jasno da se trenutno pogoršanje tursko-izraelskih odnosa ne može zaustaviti. Najgora posledica ove situacije je porast antisemitizma.

Erdogan je bio vrlo direktan i optužio Izrael za „državni terorizam“.

Premijer se nije služio diplomatskim jezikom. Međutim, moramo imati u vidu da turske porodice koje su pogođene ovom tragedijom gledaju televiziju i da on mora nešto da kaže. A tu je i pitanje političkog interesa. Erdogan mora da uzme u obzir i političku rekonstrukciju levičarske republikanske partije Cumhuriyet Halk Partisi, finansijske probleme i kritike koje su usledile nakon pogibije rudara (u Karadònu, na obali Crnog mora), kada je rekao „ovakve stvari se dešavaju“. Ne tvrdim da je njegovu izjavu nalagao samo politički interes, ali takav rečnik proizvodi konsenzus i uzima u odbranu onaj deo turskog društva koji je neposredno pogođen onim što se dogodilo.

Šta mislite o onome što se desilo na brodovima? Da li je još neko za to odgovoran, osim izraelskih komandosa?

Možda ovo što kažem nije popularno, ali svako razuman zna da Konvoj slobode nije bežao od obračuna. Na brodu su pronađeni noževi i pištolji (Prema turskom dnevnom listu Milliyet, rođaci trojice ili četvorice ubijenih Turaka su izjavili da su žrtve želele da poginu kao mučenici). Međutim, ništa od toga ne opravdava postupke Izraela. Niko ne razume simbole bolje od Izraelaca. Za takvu operaciju u međunarodnim vodama nema opravdanja.

Šta će biti posledica svega ovoga po imidž Izraela u Turskoj i u svetu?

Ovi događaji će možda pomoći Likudu da povrati konsenzus, i možda će privremeno pomoći Libermanu i Netanjahuu na međunarodnom planu, ali mislim da je to nanelo ogromnu štetu Izraelu. Najveći problem je to što je u prvih 20 godina svog postojanja, Izrael u Americi, Evropi i Turskoj doživljavan kao država koja je rođena iz pepela holokausta, kao utočište za narod koji je pretrpeo ogromnu nepravdu. Danas svet vidi Izrael kao žrtvu koja se pretvorila u dželata. Izrael je preterano arogantna država koja gazi preko svih i, po svemu sudeći, ne namerava da stane, kakve god prepreke bile.

 
Marco Cesario, Reset Doc, 08.06.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 29.06.2010.