- Peščanik - https://pescanik.net -

Korona na budžetu

Foto: Peščanik

Čemu bi trebalo da teže javne finansije u epidemiji? Uzmimo ono što je najspornije, a opet najpopularnije. U SAD bi trebalo, ako se odgovarajući zakon usvoji, svako ko ima godišnja primanja manja od 75.000 dolara da dobije 1.400 dolara. Zapravo, računa se s porodicama, tako da je složenije, ali to ostavljam po strani. Slični programi budžetske podrške retki su u Evropi. Zašto? Zato što već postoje novčane podrške starijima, zavisnima, nezaposlenima i bolesnima. Ovaj sistem socijalne zaštite nije uveden da bi se ublažile posledice epidemije već da bi se obezbedila zaštita od svakojakih rizika i neizvesnosti s kojima se ljudi suočavaju u svakodnevnom životu. A dobro dođu i kada izbije epidemija. Tamo gde te zaštitne mreže nema, pad u jednu ili drugu vrstu neprilika sprečava se jednokratnim isplatama iz budžeta.

Cilj nije, i tu se često greši, da se očuva kupovna moć kako bi se održali proizvodnja ili usluge već da se ljudi odvrate od toga da traže posao ili da privlače kupce, recimo, nižim cenama ili drugim pogodnostima jer je potrebno da se spreči širenje epidemije, čemu, tom širenju, pomaže društvenost u proizvodnji i potrošnji. Uz to, i da se očuva dostojanstvo ljudi koji nude robu i usluge za koje privremeno nema kupaca, kao i potrošača koji ne moraju da se suočavaju s nedostatkom sredstava jer za njih nema posla.

Osnovni fiskalni problem u epidemiji nije kako uskladiti izdatke s prihodima jer su deficiti neminovni. I nije ni to koliko su veliki ti deficiti. Već kako usmeriti budžetsku podršku da bi se na najmanju moguću meru svele negativne posledice epidemije. Dakle, kako da se što je moguće više očuva javno zdravlje, a da se što je moguće više očuva proizvodnja ili, drukčije rečeno, kako da se na najmanju moguću meru svedu negativne posledice po privrednu aktivnost. Tako da ako se ljudima dele plate kako ne bi radili, to je jedan način da se nađe ta mera minimuma obolelosti uz maksimum proizvodnje ili, drukčije rečeno, da se obezbedi maksimum javnog zdravlja uz minimalan gubitak u proizvodnji robe i usluga.

Jedna je mera, dakle, da se ljudima daju plate i druge naknade da ne rade. Ili da se dodatno nagrade oni koji moraju da rade. I jedno i drugo u skladu s rizicima s kojima se suočavaju, u skladu s kojima trpe moguće negativne posledice epidemije ili povećavaju rizike s kojima se suočavaju drugi ljudi, pa mogu da budu prenosioci zaraze.

Dakle, ako su ljudi već osigurani od negativnih posledica gubitka posla ili od povećanih zdravstvenih rizika, posebne mere u vidu jednokratnih, nezavisno od toga da li se ponavljaju, isplata iz budžeta. Ukoliko to nije slučaj za, recimo, ne mali broj neaktivnih, što znači ljudi koji ne rade i ne traže posao, onda je potrebna neposredna novčana pomoć. Ne samo da se očuvaju zdravlje i dobrobit tih ljudi već i da bi se sprečilo da idu za radom i zaradom koji šire zarazu, dakle povećavaju negativne posledice epidemije po javno zdravlje, a onda i umanjuju privrednu aktivnost.

Manje-više na isti način potrebno je gledati na sve druge mere budžetske i monetarne podrške. One nemaju za cilj da se očuva privredna aktivnost, kao u slučajevima kada se nedovoljno proizvodi jer nedostaje tražnja za proizvodima. Zapravo, ako je to cilj, to bi bilo kontraindikovano, medicinski govoreći. Recimo, u Engleskoj je prošlog leta podsticana potrošnja u restoranima i pivnicama tako što je budžet nadoknađivao cenu do, mislim, 10 odsto. To je povećalo promet, ali i širilo epidemiju. U zemljama kao što je Srbija, gde je broj neaktivnih veliki, kao i broj nezaposlenih ili nedovoljno zaposlenih, uz veliki broj ljudi koji su na ivici bede, novčana pomoć iz budžeta ima smisla. To, naravno, ima i političke posledice, ali to je neizbežno.

Slični su ciljevi i mera kojima se pomaže malim i srednjim preduzećima da ne bankrotiraju. Kao uostalom i velikim preduzećima, ukoliko ih ima. Posredno se održava i finansijska stabilnost, dakle, pomažu se banke. Isto se postiže i monetarnim merama kojima se smanjuju finansijski troškovi, pa se podržavaju i banke i preduzeća.

Sve je to gotovo samorazumljivo. Problem koji je zaista složen u vezi je sa gubitkom profitabilnosti privrede koja ne radi. Jer jasno je da se ne može nadoknaditi profit preduzećima koja se na svaki drugi način pomažu, pošto je profit naknada za rizik. Ukoliko se ne ulaže, jer se ne radi, nema ni osnova da se očekuje da će se ostvariti dobit. Usled čega i pritisak na vlasti da troše više na lečenje obolelih, uz neminovno povećanje broja umrlih, kako bi se odvijala privredna aktivnost koja povećava rizik po javno zdravlje. Usled čega se smenjuju strože i blaže mere ograničavanja društvenosti, uz nove pakete pomoći iz budžeta i iz centralne banke.

Ljudi se kritikuju, recimo, što idu da se skijaju, ali se manje prigovara onima koji nude usluge koje zimovanje čini mogućim. Budžet bi mogao da nadoknadi troškove nerada onima koji proizvode robu ili nude usluge, ali je gubitak dobiti neminovan. Usled čega su troškovi epidemije izraženi u javnom zdravlju veći nego što je neminovno. Tako da i virus ima koristi od budžeta.

Novi magazin, 08.03.2021.

Peščanik.net, 09.03.2021.

KORONA VIRUS