Akteri etničke nivelacije – rukovodeći kadar kolonizacije
Pošto sam u prethodnom tekstu o međuratnoj kolonizaciji Kosova pokušao da obuhvatim sve njene aspekte, sada bih se fokusirao na dve konkretne ustanove i nekoliko ljudi koji su je u praksi inicirali i sprovodili. O predratnom Ministarstvu za agrarnu reformu i kolonizaciju neće biti reči s obzirom da je kompletna inicijativa dolazila iz Vrhovnog agrarnog povereništva u Skoplju. O inertnosti ovog resora svedoči podatak da su od 23 ministra, koliko ih se smenilo tokom 1920-ih, svega četvorica obišli „južne krajeve“.
Da podsetim, kolonizacija Kosova i Makedonije između dva svetska rata bila je plod društveno-ekonomskih i političkih potreba Kraljevine SHS/Jugoslavije sa neskrivenim nacionalnim ambicijama, što potvrđuje i etnička struktura kolonista. Naseljavanjem pretežno srpskog stanovništva u oblasti koje su do Balkanskih ratova bile pod turskom upravom trebalo je ostvariti dva cilja: zbrinuti masu sirotinje iz pasivnih krajeva države i time istovremeno izmeniti nacionalni sastav područja koje su uveliko počeli da napuštaju Turci i Albanci. Međutim, početni entuzijazam se brzo urušavao kako su u nove krajeve počeli da stižu mentalno i klimatski neprilagođeni doseljenici, nailazeći na bezbroj prepreka: nerešeno pitanje pijaće vode, neprestanu akciju kačaka i komita, samovolju činovnika, nezadovoljstvo starosedelačkog stanovništva itd. Pošto su kolonisti bili uglavnom slabi zemljoradnici, nešto preko osam hektara neobrađene zemlje, koliko je prosečno dobijala jedna naseljenička porodica, nije moglo zadovoljiti njihove egzistencijalne potrebe.
Prema službenim podacima Ministarstva poljoprivrede, u „južnim krajevima“ je do 1940. godine bilo naseljeno 17.607 porodica, tj. 87.743 ljudi, od čega 89,7% Srba, 10% Hrvata i 0,3% Slovenaca. Prema veroispovesti, među kolonistima je bilo 93,9% pravoslavnih i 6,1% rimokatolika. Sa druge strane, podaci Vrhovnog agrarnog povereništva iz 1940. daju neznatno veće brojeve naseljenih, prema kojima je u 1.078 kolonija živelo 19.508 naseljeničkih porodica. Ako se tome doda i lokalno stanovništvo koje je dobijalo zemlju, onda se može reći da je kolonizacijom i agrarnom reformom bila obuhvaćena 48.261 porodica.
Učitelj Sreta i crnogorski metod
Nakon tzv. unutrašnje kolonizacije kojom su se seljaci iz planinskih sela Makedonije i Sandžaka spuštali u ravnice zahtevajući samo zemlju, a preuzimajući na sebe obavezu da o vlastitom trošku sagrade kuće, usledio je talas spontanog doseljavanja Crnogoraca u okolinu Peći i Drenice. Oni su se bez mnogo straha useljavali u konfiskovane kuće kačaka „ne brinući mnogo ni o mogućoj osveti, niti o tapijama“. Jedino što ih je interesovalo bilo je da dobiju već obrađivano zemljište kao i dozvolu za seču u državnim šumama, dok su dobrovoljci iz Hercegovine i Dalmacije zahtevali posede blizu važnijih komunikacija. Ipak, sa organizovanim kolonizovanjem se otpočelo tek po osnivanju Agrarne direkcije, tj. Vrhovnog agrarnog povereništva u Skoplju i njegovih 12 područnih povereništava: Uroševac, Peć, Prizren, Vučitrn, Đakovica, Kosovska Mitrovica, Pljevlja, Strumica, Skoplje, Štip, Negotin (na Vardaru) i Bitolj.
U nacionalno i verski mešovitim sredinama Balkana zaista je retkost da neki političar ostane u lepom sećanju i jednoj i drugoj „strani“. To je izgleda pošlo za rukom Sretenu Vukosavljeviću koji je jula 1919. postavljen za „glavnog poverenika za nove krajeve Srbije i Crne Gore“. O tome svedoče brojni simpozijumi posvećeni ovom učitelju (po obrazovanju) i sociologu (po vokaciji) koji se i dan danas održavaju u njegovom Prijepolju. U savremenom javnom diskursu Vukosavljević figurira kao „borac za srpstvo i Srbiju“ ali i kao iskreni zagovornik autonomije Sandžaka i poštovalac muslimanske nacionalne posebnosti. U novije vreme njegovo ime se veliča u proglasima bošnjačkih političkih organizacija, poput Narodnog vijeća Sandžaka.
Vukosavljević je svoj društveni angažman započeo u rodnom kraju osnivajući streljačke družine i prenoseći oružje iz Kraljevine Srbije u novopazarski sandžak. Prilično nemirnog duha, posvećen „srpskoj stvari“ i borbi protiv turske vlasti, on je ubrzo postao član organizacije Ujedninjenje ili smrt, a osnovao je i sopstvenu komitsku četu uoči Balkanskih ratova. Tokom Solunskog procesa 1917. sud ga je pozvao za svedoka, ucenjujući ga ubistvima Turaka koja je po Sandžaku svojevremeno počinila njegova četa. U politički život Kraljevine SHS je ušao kao član Demokratske stranke i dvaput je biran za narodnog poslanika. Tokom Drugog svetskog rata se priključio partizanima pa je nagrađen funkcijama ministra u Šubašićevoj i prvoj Titovoj vladi.
Prihvativši se mesta vrhovnog poverenika 1919, suočio se sa činjenicom da se u proces kolonizacije ušlo bez ikakvih priprema, da ni zemljišne parcele nisu bile obeležene, te da je policija izbegavala da asistira agrarnim vlastima u tom poslu. Zato je predlagao naseljavanje „u jačim grupama“, a samim naseljenicima predlagao da uzurpiraju parcele po sopstvenom nahođenju i time preduhitre (nemarnu) državu. Pun entuzijazma, Vukosavljević je angažovao tadašnju Amerikansku misiju i Englesko udruženje srpskih prijatelja uz čiju su pomoć podignute dve najveće kolonije – Vitomirica kraj Peći i Karađorđevac na donjem toku Vardara.
Inače, u svojim govorima bio je opsednut tursko-albanskom partijom Džemijet i njenom saradnjom sa vladajućim radikalima. Koliko je bio poštovan kod sandžačkih muslimana, toliko je ulivao strah kosovskim Albancima jer je javno zagovarao „upotrebu crnogorskih metoda radi pacifikacije arnautskog življa“. Prema svedočenju Đorđa Krstića, njegovog pomoćnika, crnogorski kolonisti su imali običaj da za odmazdu pobiju nekoliko desetina Arnauta i pobacaju ih u bunare, čime su „sredili“ stanje u Metohiji. Uzgred budi rečeno, Vukosavljević je u parlamentu više puta naglasio kako Albance smatra kolektivno odgovornim za anarhiju na Kosovu. Njegov temperament je došao do izražaja i juna 1923. kada je fizički nasrnuo na Nedžiba Bašića, predstavnika Džemijeta koji ga je prethodno nazvao lažovom: „Gospodine predsedniče, ako mi vi ne date zaštite, ja ću da bijem toga čoveka koji mi kaže da lažem“.
Od svojih radikalskih kolega u parlamentu je opisivan kao „elastičan“ političar, mada je već 1925. bio penzionisan. Istina, uzrok njegove političke marginalizacije bila je odluka da priđe Svetozaru Pribićeviću, zbog čega je izgubio poverenje muslimanskog glasačkog tela i ostao bez trećeg poslaničkog mandata u nizu. Tu pauzu je iskoristio da se posveti izučavanju sociologije sela, uprkos zajedljivim komentarima svojih protivnika kako je imao „bolesnu ambiciju da postane naučnik“. To što je završio samo učiteljsku školu nije mu smetalo da napreduje u naučnom smislu, pa je tako dogurao do honorarnog predavača na Pravnom fakultetu i direktora Instituta za proučavanje sela pri SANU.
Sarajevski sudija i žal za konačnim rešenjem albanskog pitanja
Pored Vukosavljevića, značajna figura kolonizacionog poduhvata bio je pomenuti Đorđo Krstić, bivši sudija sarajevskog apelacionog suda, a docnije pomoćnik vrhovnog agrarnog poverenika u Skoplju. U nedostatku biografskih podataka, može biti zanimljivo da je kao predsednik Vrhovnog suda u Sarajevu finansirao izgradnju hotela Šator na Jahorini. Autor je veoma uticajne knjige Kolonizacija u Južnoj Srbiji koju je 1928. publikovao u sopstvenom izdanju, a koja je možda i najbolji izvor o njegovom odnosu prema kolonizaciji.
Prema Krstićevom mišljenju, za razliku od nacionalnog karaktera kolonizacije na Kosovu, naseljavanje Makedonije je imalo pretežno ekonomski karakter, mada on ne spori da je i u Povardarju dominirala nacionalno-politička nota. Štaviše, u kolonizaciji Makedonije je video naročiti model suzbijanja bugarske propagande. Lično je zagovarao „presađivanje pitomog i prilagodnog srpskog elementa“, pomenuvši nekoliko poželjnih područja za regrutovanje budućih kolonista (Vojvodina, Amerika, Dalmacija, Hercegovina, Lika, Istra, Slavonija, Baranja).
Krstić je Vranjance i Piroćance smatrao najpodesnijim za „asimilaciju Makedonaca“ pa je slične predloge često promovisao u Ministarstvu za agrarnu reformu. Istovremeno je kritikovao odluku da se panonski kolonisti naseljavaju u Ovčem Polju i okolini Štipa. Zaista, iako su srpski optanti iz Mađarske sa puno entuzijazma dolazili na jug (neki su sa sobom doneli čak i klavire), njihova kolonija Nova Batanja je 1929. potpuno raseljena, usled nerešenog pitanja pijaće vode, nepodnošljive klime i čestih upada bugarskih komita. Krstić je u pravu kada tvrdi da je pomenuta kolonija imala potpuno pogrešnu lokaciju, što je bilo posledica opšte žurbe oko naseljavanja.
Njegov sin Branislav, inače arhitekta, okrenuo se očevom delu nastojeći da ga primeni u eksplikaciji kosovskog problema, pa je 1994. objavio studiju „Kosovo između istorijskog i etničkog prava“. On je uoči NATO intervencije 1999. izjavio za NIN da je međuratna kolonizacija Kosova i Metohije obavljena „disperziono“, umesto na način koji je primenjen u Izraelu. Pored podele albanske manjinske zajednice na tri banovine 1929, Branislav Krstić je zamerao Milanu Stojadinoviću što nije realizovao parafiranu jugoslovensko-tursku konvenciju o iseljavanju 200.000 muslimana, smatrajući da se Jugoslavija na taj način mogla rešiti skoro polovine etničkih Albanaca.
Pukovnici dele zemlju
U prvim godinama diktature među agrarnim poverenicima su dominirali isključivo visoki oficiri u rangu pukovnika (Čemerikić, Dimitrijević, Branovački), ali se čini da su sa više odgovornosti pristupali poslu nego civili. Zakonom o banskoj upravi (1929) ukinute su sve direkcije dotadašnje agrarne uprave, dok su svi poslovi preneti u nadležnost Vrhovnog agrarnog povereništva u Skoplju koje je zateklo 111.000 nesvršenih predmeta! Uprkos velikom poslu oko sređivanja zapuštene birokratije, osnovana je terensko-tehnička sekcija za kolonizaciju koja je radila projekte navodnjavanja i izgradnje iseljeničkih kuća. Ni činjenica da je posao oko ubaštinjenja na području Apelacionog suda u Skoplju bio oslobođen svih taksi, nije im bila od veće koristi. Kod vrhovnog agrarnog poverenika je 1930. bilo oko 40.000 nerealizovanih rešenja za dodelu zemlje koja datiraju iz 1920. i veliki broj molbi za dodelu zemlje. Da bi se kako-tako zadovoljila pravda, rešeno je da se zemlja deli hronološki, tj. po redosledu podnošenja zahteva. Ipak, u praksi su kvalitetne parcele deljene brže onome ko bi platio, a za novac je zemljište izuzimano iz kompleksa i vraćano starim vlasnicima i selima. Sreski načelnik u Velesu je 1923. skidao sekvestar sa imanja onih Turaka koji bi mu platili 300 zlatnih lira, od čega je polovinu zadržavao za sebe a pola davao izvesnom Ćosiću, referentu agrarne reforme u Skoplju.
Početkom 1930-ih Povereništvom je upravljao pukovnik Velja Dimitrijević. On je jula 1932. bio preokupiran unutrašnjim problemima, jer je narodni poslanik Veljković u selu Kučkovu podsticao albanske starosedeoce na otpor agrarnim vlastima. Da ironija bude veća, to je radio zajedno sa inspektorom Ministarstva poljoprivrede čija je komisija trebalo da ispita nepravilnosti agrarnih organa pri deobi zemlje u bardovačkoj i mirkovačkoj opštini. Inspektor je rad komisije u potpunosti prepustio Veljkoviću, zbijajući usput neslane šale sa geometrima, vređajući koloniste, predsednika opštine i čelnike Agrarnog povereništva.
Da bi i simbolično iskazala svoj stav prema kolonizaciji, komisija je premerila vrbak Vase Šaletića, predsednika Saveza agrarnih zadruga i podelila ga meštanima! Veljković je ponavljao da je zemlja bila oteta od sirotinje kao bi se razdelila pukovnicima, što je albanske starosedeoce u Bardovcu ohrabrilo, pa su počeli da prikupljaju letinu sa oduzete zemlje. Kada se jedan naseljenik požalio inspektoru kako mu Albanci odnose sav usev sa dodeljene zemlje, ovaj ga je pitao: „Ko je tebe zvao da dođeš ovamo? Idi odakle si došao“.
Početkom 1940. doneta je odluka da se pojača kolonizacija u Vardarskoj banovini zbog čega je u Beograd doputovao Pavle Jovović, tadašnji vrhovni komesar za kolonizaciju. Uprkos izbijanju Drugog svetskog rata i njegovom izglednom širenju na Balkan, rukovodstvo skopskog agrarnog povereništva je i u novembru 1940. sa dosta entuzijazma pravilo kalkulacije o predstojećim radovima. U planu je bila prodaja 1.564 bezvlasničkih kuća i placeva po varošima i gradovima, kao i gradnja 14.260 novih naseljeničkih kuća. Najveći broj novih kuća trebalo je izgraditi na područjima agrarnih povereništava u Peći, Skoplju i Uroševcu, dok se najviše bezvlasničkih objekata koje je trebalo prodati nalazilo na teritoriji Skoplja.
Pisar Šaletić i točak bez osovine
Savez agrarnih zadruga Južne Srbije je po mnogo čemu bio kontroverzna ustanova, sastavljena od agrarnih zajednica koje je država „prisilno“ obrazovala. Njegov višegodišnji upravnik bio je Vaso Šaletić, doseljenik iz Crne Gore. O njemu se pisalo da je, iako neobrazovani pisar kožarskog zavoda, za kratko vreme stekao otmenu kuću u Skoplju, vilu u selu Saraj i četiri miliona dinara gotovine. Pored toga što je politički zloupotrebljavan, Savez je ubrzo postao i paradigma korupcije. U najveće afere spadaju zidanje kolonije Nova Batanja na Ovčem Polju, koja je ubrzo zbog pogrešnih projekata i procena morala biti porušena, kao i podizanje velikih magacina za snabdevanje kolonista u mestima u kojima naseljenika nije ni bilo. Zidani su luksuzni domovi agrarnih zajednica, dok je uprava Saveza manipulisala obveznicama ratne štete.
Tokom 1930. godine Savez se sastojao od 134 agrarne zajednice i 18 slobodnih zadruga, sa preko 12.000 članova, kojima su pored kolonista počeli pristupati i meštani. Savez je deklarativno radio na smeštaju naseljenika, podizanju njihovih kuća, kreditiranju, nabavci poljskih alata, semena i veštačkog đubreta, organizovanju zajedničke prodaje proizvoda i sl. Protivno svojim principima, Savez je pomagao i gradske naseljenike, pa je tako skopskim kolonistima dodeljeno skoro 40 miliona dinara. Kolonisti su regularno naoružavani upravo preko ove ustanove i magacina Vrhovnog agrarnog povereništva.
Ova neobična asocijacija je bila direktno uključena i u proces iseljavanja muslimana. Iako se tokom svog službovanja u Skoplju naprasno obogatio upravo u okviru državnog projekta kolonizacije, Šaletić je marta 1936. izjavio kako je agrarna reforma bila „točak bez osovine“, te da je naseljavanje Srba među pola miliona Albanaca bilo greška. U pismu upućenom Ministarskom savetu je podsećao da su „utopističke sanjarije iz 1918. omele proterivanje zastrašenog stranog elementa“, te da su Albanci predstavljali „minu u temeljima Južne Srbije“ čiji su upaljač držale Albanija i Italija. Iz tog razloga je predlagao da se Albanci ne iseljavaju u Albaniju jer bi se time ojačala njena ofanzivna moć: „Treba iskoristiti njihov verski fanatizam, pa ih iseliti kao muslimane u Tursku“. Trudeći se da čitavu organizaciju oko iseljavanja prenese na Savez agrarnih zadruga, za koji kaže da je najpodesnija ustanova za otkup albanskih imanja i njihov transfer u Tursku, Šaletić zagovara besplatan prevoz i izdavanje građevinskog materijala Turskoj, uz potrebnu dozu diskrecije: „Iseljavanje Arnauta ne sme da nosi pečat državne akcije, već pečat verskog zanosa Arnauta“. Od ostalih Šaletićevih ideja treba izdvojiti i sledeće: uprošćavanje izdavanja pasoša, reviziju katastarske klasifikacije zemlje („metnuti u najviše klase zemlje Arnauta i Turaka“), zabranu sađenja duvana u albanskim srezovima „pod izgovorom da imamo dosta duvana ili ih na otkupu strogo ceniti“, drakonsko kažnjavanje albanskih goroseča, širenje kuluka u albanske krajeve, strogu primenu veterinarske uredbe i sl.
Pored aktivne uloge u iseljavanju muslimana, Šaletić je igrao značajnu ulogu u osnivanju Privilegovanog agrarnog društva koje je imalo za cilj da celokupan izvoz poljoprivrednih proizvoda (uključujući i opijum) stavi u državne ruke. Ovaj kontroverzni doseljenik je, zajedno sa još nekoliko moćnih trgovaca, bio u upravi skopske filijale Društva. Prilikom potpisivanja jednog velikog kredita kojim se Vardarska banovina zadužila uoči Drugog svetskog rata, Šaletić je bio na strani bana, napadno veličajući njegovu politiku frazama o „nacionalnoj kolevci“.
Nekoliko dana nakon aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije Vaso Šaletić se sa suprugom i dvoje dece vratio u Crnu Goru svojim novim kamionom marke Krupp. Pošto je u Crnoj Gori zavedena italijanska uprava, krenuo je za Beograd uzdajući se u svoja politička poznanstva, ali su ga Nemci sproveli u logor na Banjici gde je i streljan krajem septembra 1943.
Povratak Sretena Vukosavljevića
Tokom Drugog svetskog rata Draža Mihailović je posredstvom Italijana pokušavao da uvuče Sretena Vukosavljevića u četnički pokret, ali ih je ovaj oprezno odbio, pozivajući se na svoju starost i naučne obaveze. Dražini saradnici ga opisuju kao „podmuklu otrovnicu“ koja se ranije razmetala nacionalizmom i naprasno pretvorila u modernog komunistu. Možda su ga i ovi kontakti dodatno iritirali pa je zajedno sa sinovima i suprugom pristupio partizanima u jesen 1943.
U međuvremenu, Vukosavljevićevi stavovi o makedonskom nacionalnom pitanju naprasno su evoluirali. Dok je u međuratnom periodu na makedonstvo gledao kao na taktiku VMRO, nakon rata je priznao da su se Srbi ogrešili što su gušili makedonski nacionalni osećaj. Sa druge strane, on je u nacionalnim manjinama i dalje video „nevolju i slabost državnu“ pa se zalagao za proterivanje Nemaca iz Vojvodine i razmenu stanovništva sa Mađarskom.
Ipak, najveći zaokret napravio je po pitanju Sandžaka. Dok je 1934. pisao kako Sandžak nema neku posebnu fizionomiju, tokom NOP-a je drastično korigovao stav. Kao neobično omiljen i poštovan političar u svom zavičaju, postavljen je novembra 1943. za predsednika Izvršnog odbora ZAVNO Sandžaka. Njegov revidirani stav bio je da Sandžak, ukoliko već ne može da bude zasebna republika (što je, doduše, jedno vreme propagirao), ne treba deliti nego ga kao autentičnu celinu valja pripojiti Srbiji ili Crnoj Gori. Samu sednicu s kraja marta 1945, na kojoj je doneta odluka o ukidanju sandžačke autonomije i podeli njegove teritorije između Srbije i Crne Gore, Vukosavljević je bojkotovao.
Kao nekompromitovani predratni autoritet i učesnik NOP-a koga su podjednako uvažavali i Srbi i sandžački Bošnjaci, Vukosavljević je marta 1945. postao ministar za kolonizaciju. Istina, njegovo ministrovanje je trajalo svega 11 meseci. Od početka je bio prilično rezervisan po pitanju partijskog koncepta kolonizacije, ali je rešio da u posao uđe čiste savesti i bez kompromisa. Najveći problem sa kojim se susreo bio je povratak srpskih i crnogorskih kolonista na Kosovo i u Makedoniju. Naime, pošto je marta 1945. doneta privremena zabrana njihovog povratka, Vukosavljević se stavio na stranu kolonista. Tito mu je obećavao da će lično omogućiti povratak kolonistima, dok je istovremeno savetovao Albance da se strpe kako bi im nepravedno oduzeta zemlja bila vraćena.
Avgusta iste godine donet je Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima u Makedoniji i kosovsko-metohijskoj oblasti. Vukosavljević nije krio svoje nezadovoljstvo. Ukazivao je na surovost revizionih komisija koje su naseljenicima ostavljale samo „krčevine“ i utrine koje su bile teške za obrađivanje. Istovremeno, kačaci su u pravnom smislu izjednačeni sa „političkim krivcima“ pa je zemlja vraćena ljudima koji su u doba prethodne Jugoslavije bili proglašeni za odmetnike i državne neprijatelje.
U jesen 1945. Vukosavljević je došao u sukob sa najvišim funkcionerima nove vlasti koji su njegove govore smatrali „neprijateljskim“. Moša Pijade je bio za to da se svi predratni kolonisti najure sa Kosova „bez izuzetka“, dok ih je predsednik federalne Srbije Blagoje Nešković nazivao „četnicima“ i „izdajnicima srpskog naroda“. Pošto se nije mirio sa takvim stavovima, Vukosavljević je najavio svoje povlačenje sa mesta ministra. Nakon neuspelog posredovanja Aleksandra Rankovića i pokušaja da smekša „Sretu“, državni vrh je odlučio da na relativno pristojan način ukloni prepreku. Prvog dana februara 1946. Vukosavljević je došao na posao, ali ga je službenica obavestila da je Ministarstvo za kolonizaciju ugašeno. Onaj ko je pokrenuo čitavu kolonizaciju, simbolički je potopljen zajedno sa njom. Bila je to prilika da se ponovo okrene naučnoj karijeri i pisanju radova iz ruralne sociologije.
Novi režim se definitivno distancirao od rezultata kolonizacionog poduhvata koji je sprovela jugoslovenska monarhija. To ne treba ni da čudi ako se imaju u vidu motivi, metodologija i rezultati međuratne kolonizacije. Adam Pribićević je čitav taj proces i hvalisanje jugoslovenske kraljevine „kako nije upropastila kolonistu“ sarkastično uporedio sa situacijom u kojoj otac odvodi svoje dete da uči zanat kod propalog zanatlije. I kada bi kojim čudom dete čak i napredovalo, otac bi se ponosno busao u grudi: „Vala sam ga othranio, uhlebio i čoveka od njega načinio“.
Peščanik.net, 04.06.2013.
KOSOVOMAKEDONIJA