Pre godinu dana na svetskom ekonomskom forumu u Davosu, Nuriel Rubini je tvrdio da će tokom naredne godine Grčka napustiti evrozonu. Rubini nije seoska Kasandra. On je čovek koji je za razliku od većine njegovih kolega ekonomista predskazao finansijsku krizu 2007. Mnogi proroci su mu se pridružili zaključivši da od evra nema ništa i da je on velika nemačka nesreća.
Dvanaest meseci kasnije pristalice i protivnici evrozone i dalje su na nepomirljivim pozicijama. Ali jedno je jasno: labudova pesma je imala kraći rok trajanja od evra. Evropska valuta je ponovo ojačala u odnosu na dolar. Južna Evropa više ne klizi u bankrot, već od investitora dobija otplative kredite. A najnovije vesti svedoče o istinskom zaokretu: Španci i Grci vraćaju novac u svoje zemlje, novac koji su do nedavno panično iznosili u inostranstvo. Vratilo je poverenje u zajedničku valutu. Vreme je da se proglasi kraj evrokrize? Još uvek ne. Ima nade, i to u izobilju, ali pred nama su još uvek veliki izazovi.
Pozitivni signali dolaze iz Španije i Portugalije gde se reformišu država i ekonomija. Ali to nije glavni uzrok promene, već je to Italijan sa osmehom gavrana, Mario Dragi i njegovo obećanje da će učiniti sve kako bi spasio evro. Ova najava je bila sporna zbog njenih potencijalnih troškova, ali to je bio jedini put. Veliko nepoverenje prema evru ne može se objasniti činjenicama, jer na primer, protiv Japana i SAD niko ne spekuliše iako su zaduženiji od evrozone. Investitori su posmatrali evro kao odraz 17 razjedinjenih vlada. Dragijeva najava vratila je poverenje i investitori ponovo kupuju. Isti ti investitori nisu verovali da evro može da postoji bez političke unije. Sada je ECB privremeno zamenila tu uniju.
Time je postalo jasno zašto je evrokriza popustila na intenzitetu, ali još uvek nije završena. Centralna banka je svojim novcem kupila samo vreme. Međutim, ona ne može da zameni snažniju političku uniju, jer za to nema demokratski legitimitet. Monetarna unija mora konačno da izgradi zajednički ekonomski model sa štedljivim budžetima i konkurentnim firmama. Ovaj model mora da uživa podršku većine, za nuždu i protiv volje nacionalno izabranih, ali fiskalno neodgovornih vlada.
Za takvu vrstu unije već su položeni temelji koji još uvek nisu izdržali test opterećenja. To stvara neizvesnost. Još je Teo Vejgelov Pakt stabilnosti i rasta iz 1998. predstavljao ekonomski model koji je trebalo da stabilizuje evro, ali su i njega vlade ignorisale. Drugi faktor neizvesnosti jeste to što hitna akcija ECB povlači za sobom opasnosti koje se ogledaju u tome što je tim potezom ublažen pritisak na države juga, te se može dogoditi da će reforme ići veoma sporo. Ovu dilemu najjasnije vidimo na slučaju Italije, gde je tranzicioni premijer Monti popustio posle prvih mera.
Prerano je za slavlje, jer južna Evropa tek treba da završi svoj put i približi se severu toliko da to garantuje dugoročni opstanak evra. U suprotnom, Evropa će se raspasti na slabe i jake. Valuta funkcioniše samo kao unija.
Evro očekuju sudbonosni meseci. Da li će Grci održati svoja obećanja? Hoće li Italijani izabrati sposobnog premijera? Da li je Fransoa Oland u stanju da započne reforme à la Gerhard Šreder?
Evropljanima je dosta neizvesnosti. Oni žele brz happy end. Nestrpljivim Evropljanima može se reći: Evropa je učinila mnogo, narodi juga podneli su mnoge žrtve, a evro je stabilniji nego prošle godine. Najbolje vesti su dobili Nemci: njima izvoz u sigurnu evrozonu garantuje blagostanje na koje su navikli.
Alexander Hagelüken, Süddeutsche Zeitung, 31.01.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 03.02.2013.