Po mojoj prvoj zamisli, ovaj tekst je trebalo da bude novogodišnji. Trebalo je to da bude beseda okićena čestitkama i najlepšim željama, po formi zaključna, a po sadržaju puna svakojakih nada i ružičastih prognoza. I evo gde ga započeh, a da nažalost još uvek ne znam kako će se on završiti. Verujte, ja najiskrenije želim da, ako ništa drugo, barem završni akord ovog teksta zazvuči optimistički, pa se nadam da ću do kraja već nekako uspeti da iz njega iscedim neki makar i mali, no zato utešni „plusić“.
Ali za sada mi ništa (što bi bilo) iole radosno, ne pada na pamet. Blago rečeno. Na ličnom planu je (pfu! pfu! da ne čuje zlo) sve u redu. Svi smo hvala bogu živi i zdravi. Preživesmo i jedno, i drugo, i treće. Dovoljno je samo setiti se infernalnog leta koje nam je tako ravnodušno (oh, izvinite!) velikodušno podareno.
A što se događaja oko nas tiče, oni me svi zaredom sve dublje i dublje guraju u neku setnu tugu, i zaklanjajući sva ostala, čini mi se kao da je osećanje žestokog stida jedino osećanje koje je u meni još preostalo. Nešto slično sam prvi put osetio još u ranoj mladosti. Dogodilo se to kada sam saznao da su u Prag ušli sovjetski tenkovi. Kasnije, moje najbliže okruženje a s njima i ja sam, naučili smo da sovjetsku svakodnevicu prihvatamo kao čisto klimatsku pojavu, to jest kao pojavu na koju ne možemo da utičemo, ali zato možemo i moramo da naučimo kako od nje da se branimo. Bili su to „klimatski uslovi“ u kojima smo se rodili i u kojima smo odrastali, pa se zato i nismo osećali odgovornima za to što se oko nas događalo. Na jednoj strani smo bili „mi“, a na drugoj „oni“. Ne, nemojte me shvatati pogrešno. Između nas nije stajala nikakva barikada. Prosto smo smatralili da „mi“ nismo vezani bilo kakvim obavezama prema „njima“. Vremenom smo mladalačku nemoćnu jarost postepeno zamenili stabilnim gađenjem, a to nam je osećanje gnušanja dozvoljavalo da „im“ prilazimo samo do onog rastojanja na kojem se mogu razlikovati mirisi. Tako smo i živeli. A živeli smo, prema nekim mojim današnjim merilima, sasvim podnošljivo. Živeli smo veselo, drugarski i stvaralački napeto.
A to što je danas pred našim očima izniklo, često mi se čini da je to nešto što liči na neželjeni rezultat neke naše preterane popustljivosti. Kao da nešto bitno nismo učinili. Kao da smo nešto važno prevideli. Kao da smo negde (ili u nečemu) ispoljili nedopustivu duhovnu i intelektualnu lenjost. Ne znam kako je s drugima, no meni lično je teško da budem potpuno distanciran od svega što se oko nas događa. I ovaj, nekakav mutni osećaj, dele mnogi s kojima sam u poslednje vreme razgovarao.
Sve u svemu, sramota i stid. Sramno je i stidno to da su na čelo ove, u svakom pogledu velike zemlje, na neki reklo bi se nepojmljiv način, došli ljudi s kulturnim sklonostima dostojnim ološa iz nekog memljivog predgrađa, s krugom interesovanja trećerazrednih sitnih činovnika policije i moralom logorskih provokatora i potkazivača.
Sramno je i stidno to da smo se na kraju našli tu gde smo, u pervertiranom finalu poznate božićne bajke Krcko Oraščić, u kojoj ovoga puta kralj miševa izlazi kao pobednik.
Kako bi se u jednoj reči mogla opisati država u kojoj mi danas živimo? Kakva je ona? Autoritativna? No u korenu reči autoritativnost, sadržana je reč „autoritet“, a ja ga, obrni okreni – upni se napni se, nešto nigde ne vidim. Fašistička? Ne. Fašistički režimi su u svojoj osnovi redovno imali neku moćnu, i naravno uvek zločinačku ideju kojom su ovladavali masama. Fašistički režimi su na svoj način uvek bili „pošteni“ i nikada se nisu izdavali za neke druge. Uzgred, na tom svom „poštenju“ su svi redom i izgoreli.
A ova današnja ruska država se jednom rečju nikako drugačije ne da opisati osim kao – dripačka. Da ponovim: ova je država dripačka. Ovo je država u kojoj su se dripci dočepali vlasti, država u kojoj urotnici svih boja i dezena zdušno i zaverenički tim dripcima podmiguju, država u kojoj se geografija uporno potura za istoriju, država u kojoj je najlakše prostački gordo predstavljati se za pripadnika naroda „pridižućiseskolena“, država u kojoj se barapski ton diže na rang visoke diplomatske etikecije, država u kojoj se među vrhunske intelektualce, tvorce „smisla“, „strategije“ i ostalih vekovečnih motora unutrašnjeg i spoljašnjeg sagorevanja, ubrajaju drski lopovi i varalice poput Surkova ili Petrika.
Stidno je i sramno biti posmatrač (avaj! i učesnik) tako raspojasane, neuobičajeno nečasne i ljudi nedostojne, melodrame kao što je ova beskrajna „Pseća svadba u selu Malinovka“.
I sad, recite mi molim vas, kako da posle svega ovoga pređem na novogodišnji tonalitet? Kako da promenim registar? No, ipak ću pokušati.
Svima, i od sve duše zaista iskreno, želim samo sreću i zdravlje, bodrost i vedrinu, ali takođe i sposobnost da budu uvek spremni na otpor, jer izgubiti tu sposobnost bila bi prava katastrofa. Saglasno svom temperamentu, svojim naklonostima, svojim moralnim i intelektualnim imperativima, svako pruža otpor na sebi blizak način. Kad ovo govorim, ja imam u vidu baš otpor, a ne borbu. Otpor može da bude u formi više ili manje aktivnog sukobljavanja. A borbu ja ne volim. Ja u nju ne verujem, jer ona pretpostavlja pobedu. A pobednici su vrlo retko sposobni da u sebi sačuvaju ista ona osećanja koja su imali kada su borbu započinjali. Zato je po meni otpor mnogo pouzdaniji i važniji. Jer od svega je najvažnije da se nikome, ni pod kakvim uslovima, ne sme dozvoliti da ti u glavu usadi ideju o tome da nema razlike između zdrave pameti i patologije, jer duhovno i moralno zdravlje svakog od nas, baš kao i fizičko, direktno zavisi od otpornosti organizma i jer je sama spoznaja potrebe za higijenom jedna od najvažnijih i svakako jedna od prvih spasonosnih potreba civilizovanog čoveka.
Zasada vam želim da svi radosno, veselo i po mogućnosti bezbrižno provedete svoje praznike, a ostalo – potom.
Grani.ru, 30.12.2010.
Preveo sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 17.01.2011.
NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI