Naseljenici okupiranih teritorija nisu zadovoljni. Kažu da su ljuti. Sastanak sa premijerom od prekjuče je opisan kao „veoma osetljiv“ – srca nam se cepaju zbog toga. Kako može to da im radi? Zar nisu dovoljno patili? Trampov plan aneksije za njih nije dovoljno dobar. Čak 19 naselja će na taj način ostati napolju. Šta znači to napolju? Izvan zemlje koja je cela njihova. Izvan države jevrejskog naroda. I šta će biti sa njihovim stanovnicima idealistima? Kome da se žale? U toku je nacionalna katastrofa koju naša srca neće izdržati.
Benjamin Netanjahu je požurio da primi vođe naseljenika i obeća im da će se aneksija odvijati nezavisno od Trampovog plana. Palestinska država naravno ne dolazi u obzir. Njihove pritužbe su opravdane. Samo oni tvrda srca ih neće razumeti. Svaki naš premijer je imao hitne sastanke sa naseljenicima. Samo za njih su uvek otvorena vrata svih naših vlada. Sedište vlade u ulici Balfur je njihova teritorija, osvojena i za naredne generacije.
Ne postoji privilegovanija društvena snaga. Šta su nezaposlenost, siromaštvo, nasilje, rasizam, epidemija, loše bolničko lečenje, stanovanje, obrazovanje naspram pitanja uvek nedovoljne aneksije? Retki su predsednici vlada koji su se usuđivali da prime protivnike izgradnje naselja na okupiranim teritorijama. Možda su i oni rezignirani? Možda je i njima hitno? Možda su opasnosti koje njima prete mnogo veće od onih koje su se nadvile nad sudbinom svetih naseljenika?
Fotografija snimljena prošle nedelje govori više od reči: na njoj muškarci sede u krug, neki u sandalama, neki u čizmama, većina sa kipom, jedan u sakou. Mafija u akciji, gangsteri koji razgovaraju o ukradenoj imovini. Na drvenom podu između njih je mapa. Veći deo je obojen ružičasto. To je mapa okupacije. „Kolonijalizam 2020“, napisao je neko ispod ove slike na tviteru. Vođe naseljenika raspravljaju o aneksiji.
Njihova budućnost nikada nije bila ružičastije nego sada, ali oni su ipak rezignirani. To je stalni model njihovog ponašanja: oni su uvek rezignirani. Kao lopovi koji viču da su opljačkani. To je glad okupacije i pohlepa urbanističke mafije koja nikada nije zadovoljna onim što je dobila, pa se stalno ljuti. Već 50 godina se ljute na sve vlade Izraela, ucenjujući ih sve podjednako. I njihova rezignacija i gnev uspevaju: mali je broj premijera ostao imun na njih. Sada je vreme da srede Netanjahua.
Ova fotografija je i slika aparthejda. Beli farmeri dele kožu ulovljenog medveda koja im ne pripada. Većinsko stanovništvo ovih ružičastih teritorija nikada neće biti pitano šta želi, a izraelska propaganda to nikada neće nazvati pravim imenom. Ima li boljeg dokaza za aparthejd od ove fotografije? Gde su tu Palestinci? Zar oni nisu ljudi?
Vođe najveće i najjače kriminalne grupe u zemlji razgovaraju o sudbini ukradenog plena. U još jednom obrtu oni se dele na umerene i radikalne, kao da među njima ima neke razlike. Tako se dele i naselja na okupiranim teritorijama, na ona tobože legalna i ilegalna, kao da nisu sva kriminalna. To je velika izraelska prevara.
Na poslednji sastanak sa premijerom nisu pozvani umereni lideri naseljenika, oni koju su spremni da prihvate Trampovu aneksiju. Sada je potrebno odobrovoljiti one radikalne, kojima predložena aneksija nije dovoljno dobra. Kada bi cela Zapadna obala bila anektirana, a njeno stanovništvo proterano, oni opet ne bi bili zadovoljni. Kada bi se anektirala jordanska obala, oni bi tražili i Basan. Pozvali bi predsednika vlade na hitan sastanak kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo. Oni bi bili nezadovoljni i kada bi dobili teritoriju od Nila do Eufrata.
Ali nemamo pravo da se žalimo na njih. Kao i sa svakom kriminalnom organizacijom problem je u onome koji omogućava njeno postojanje. A to smo svi mi, Izraelci.
Haaretz, 04.06.2020.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 05.06.2020.
IZRAEL / PALESTINA