Kriterijumi zaduženosti

Spoljna zaduženost je visoka. Prvo, po kriterijumu održivosti. Budući da se predviđa da će deficit na tekućem računu bilansa plaćanja biti znatan i ove i sledećih godina, spoljni dug će nastaviti da raste (taj dug poraste u toku godine otprilike za deficit na tekućem računu – osim ako se ne troše ili ne povećavaju devizne rezerve). Kad proizvodnja ne raste ili kad raste sporo, spoljni dug raste brže, što je neodrživo, jer u nekom času više neće imati odakle da se vraća.

Drugo, visina spoljnog duga utiče na kamatu po kojoj se zemlja dodatno zadužuje. Budući da će se, delimično i zbog neodrživosti, postojeći nivo spoljnog duga ceniti kao visok, kreditori će tražiti više kamate, što znači da će rasti teret duga, privatnog kao i javnog. To će delovati negativno po stopu rasta, a to će opet dodatno uticati na percepciju o neodrživosti duga.

Treći kriterijum je u vezi sa izvorom zaduženosti. Budući da je osnovni izvor spoljnog duga deficit u spoljnoj trgovini, sve dok se ne vidi da se on ne popravlja znatno bržim rastom izvoza od uvoza, to će značiti da dodatni spoljni dug ide u potrošnju, a ne u ulaganja, što će ukazivati na to da u nekom trenutku prihodi od izvoza neće biti ni izbliza dovoljni da se dug vrati. Po ova tri kriterijuma, spoljna zaduženost nije održiva. Čak i jeftini krediti ne bi pomogli, jer se dug ipak mora vratiti iz povećanog izvoza. To podrazumeva manju potrošnju, najčešće uz depresijaciju kursa.

Ovo sve nije u neposrednoj vezi sa fiskalnim deficitom. No, u Srbiji se povećana javna potrošnja koja se pokriva deficitarnim finansiranjem budžeta, preliva u uvoz i na taj se način održava relativno visoki deficit u spoljnoj trgovini i na tekućem računu bilansa plaćanja, što onda povećava spoljni dug. Usled toga nije samo neodrživ trend spoljnog zaduživanja, već i fiskalna politika.

 
Blic, 04.11.2009.

Peščanik.net, 04.11.2009.