Ne, ovo (još) nije odbrana dr Omera Saida i Amira Mahula koji su uhapšeni usred noći. Još uvek niko ne zna zbog čega i na osnovu čega su optuženi, ali postoji sumnja da je u pitanju politički progon nekih od najžešćih kritičara države. Možda će Šabak (tajna služba) nešto pronaći, možda i ne, ali na ružnom i kolektivnom talasu zlostavljanja usmerenom protiv izraelskih Arapa, pravo je vreme da se postavi pitanje drugačije optužnice: šta mi, u stvari, hoćemo od naših arapskih građana?
Iskreno, najviše bismo želeli da nestanu, ali bez svojih humuserija (one mogu da ostanu). Druga želja: neka se kreću samo u svojim gradovima i selima, da ne kažemo getima, još malo pa će stajati jedni drugima na glavi, neki od njih prinudno nezaposleni, izolovani i diskriminisani, ali da kao jedan izađu i mašu izraelskom zastavom, još bolje dvema, i da pevaju stihove himne „jevrejska duša stremi“. Sve manje od toga smatraće se zločinom.
Neka njihovi članovi Kneseta, ako se uopšte složimo da oni smeju da izaberu svoje predstavnike, putuju u posete jevrejskim zajednicama u Americi, neka padnu pred grobom rabina Nehmana Baumana i neka učestvuju u „Maršu života“ u Aušvicu, samo nek se ne usude da posećuju svoje sunarodnike u arapskim zemljama; neka mirno i u tišini stoje kada se začuje sirena u spomen palih izraelskih vojnika koji su se borili protiv njihove braće, neka nazdrave za vojnike koji jedu pred gladnim ustima njihovih rođaka na okupiranim teritorijama; neka njihovi mladi budu zahvalni za široke mogućnosti i velikodušnu politiku zapošljavanja (1,3 odsto službenika u kabinetu premijera, 469 zaposlenih u Knesetu, 2 odsto zaposlenih u transportu i komunikacijama, svega 6 odsto u javnom sektoru).
Neka prođu ispit vernosti Avigdora Libermana; neka poštuju zakon državljanstva i neka se ne venčavaju sa svojim sunarodnicima koji žive na okupiranim teritorijama, neka poštuju i takozvani zakon izlaska i neka se ne usude da spomenu događaje iz 1948, čak ni šapatom, nikad; neka se ne usude da kupe stan u Gornjem Nazaretu ili Karmielu, iako su izgrađeni na njihovoj zemlji, neka i ne pokušaju da iznajme stan u Tel Avivu, neka ne pomisle da se provode u našim klubovima; iako ih obezbeđenje ne bi pustilo; neka steknu izraelski naglasak, poželjno aškenaski, kako ih čuvari na aerodromu ne bi zaustavljali, neka nastave kao i do sada da bespogovorno stižu na aerodrome četiri sata pre leta, jer oni su ipak Arapi.
Neka njihovi pesnici nastave da preko Vrhovnog suda ostvaruju pravo da dobiju arapske književne nagrade; neka rađaju manje dece jer se „suviše razmnožavaju“ i tako postaju „demografski problem“; neka ne govore glasno u prisustvu Jevreja jer nam nije prijatno da slušamo arapski jezik; i naravno neka se ne usuđuju da se sastaju sa „stranim agentima“, što su skoro svi državljani nama susednih zemalja.
Ako „pripadnici manjina“ i „izraelski Arapi“ (i ove nazive smo im nametnuli, kakvi Palestinci) ispune sve ove uslove, možda ćemo ih nekako prihvatiti. Ili ćemo nastaviti da jedemo kod njih ražnjiće sa pitom i humusom, pomfritom i salatom, kafu i baklavu na račun kuće, dopustićemo im da nam sagrade domove, pod uslovom da ne slušaju arapski radio dok rade.
Početkom godine objavljen je srednjoročni izveštaj parlamentarne komisije pod vođstvom Ahmeda Tibija na temu arapskih radnika u javnom sektoru. Ovaj impresivni izveštaj se morao pretvoriti u optužnicu protiv izraelskog društva.
Ali on je ravnodušno primljen. Na tim stranicama se vidi slika vladajuće diskriminacije. Ali to je samo deo problema. Drugi deo je politički i nacionalni: nemoguće je pobeći od činjenice da razgovor o „jevrejskoj državi“, prema ovoj definiciji, odstranjuje izraelske Arape, i baca ih u bezizlaznu situaciju.
Naravno, oni možda zaslužuju više slobode od većine Arapa u svetu, ali to nije bitno, pa ipak smo mi demokratija. Nasuprot tome, njihov položaj je lošiji od onog u kom se nalazi većina Jevreja u svetu. Kako opcija dve države slabi, a opcija jedne države se pojavljuje kao jedina, ispit za režim koji će voditi državu koja je već skoro dvonacionalna, i protiv naše volje, biće njen odnos prema arapskim građanima. U međuvremenu, hajde da priznamo, čak i ako se potvrde sumnje za Mahula i Saida, izraelski Arapi su i dalje verni državi, mnogo verniji nego što je ona njima.
Haaretz, 13.05.2010.
Sa hebrejskog prevela Alma Ferhat
Peščanik.net, 15.05.2010.
IZRAEL / PALESTINA