Kriza legitimnosti

To je nekada bila tema levice. To da demokratski izabrana vlast može da izgubi legitimnost, dakle ne tek podršku većine, prema istraživanjima javnog mnjenja ili po broju i upornosti demonstranata ili onih koji na svakojake načine izražavaju nezadovoljstvo, već ovlašćenje da vrši vlast. Nije, naravno, jednostavno ustanoviti gde se završava izražavanje nezadovoljstva, a gde počinje kriza legitimnosti. No, konceptualno i politički, ta je razlika jasna i jasno je da se može primeniti na demokratije kao i na bilo koji drugi politički režim.

Aktuelni primer je Ukrajina. Može da se raspravlja u kojoj je meri reč o demokratiji, ali se ipak predstavnici biraju na izborima, a to važi i za predsednika države. Takođe, vlast je mirnim putem i na izborima promenjena nekoliko puta. Može da se raspravlja o podobnosti predsedničkog sistema u zemlji u kojoj se demokratija tek stabilizuje, ali najviše u tom smislu da je u njima kriza legitimnosti verovatnija ukoliko ne postoji valjana podela vlasti. Primer je Srbija pre 2008, jer je u osnovi parlamentarni sistem funkcionisao kao predsednički. To je i problem ruskog političkog sistema, koji se povremeno pojavljuje od donošenja ustava 1993. do danas.

U Ukrajini do krize legitimnosti nije došlo zato što je predsednik preuzeo i vlasti koje mu ne pripadaju, mada je i to bio problem, već zato što je doneo odluku koja je shvaćena kao jednostrano odustajanje od politike koja ne samo da ima većinsku podršku, već se doživljava kao središnja tačka društvenog ugovora između građana i vlasti. To je jedan od slučajeva kada može doći do krize legitimnosti. U Ukrajini je to bila odluka predsednika države i vlade da ne potpišu sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom. Ima li, postavlja se pitanje, vlast pravo, da li je ovlašćena, da donese takvu odluku?

Na ovo potanje nije dovoljno odgovoriti tako što će se reći da su i predsednik i vlada došli na vlast na demokratskim izborima. Ukoliko je javnost njih birala pod pretpostavkom da će obezbediti taj ugovor od kojeg naprasno odustaju, to je vid nepoštovanja ugovora, na kojem se ovlašćenje vlasti zasniva u demokratijama. Tako da nije dovoljno reći birali ste nas, pa smo mi odlučili, jer je moguće da to nije bio deo sporazuma između demosa i vlasti kada su prvi dali glas drugima. Pa ako nije, odluka vlasti nema potrebnu podršku, što bi moglo da bude razlog da izbije kriza legitimnosti vlasti.

Šta je valjan odgovor na krizu legitimnosti u demokratijama? Mnogi su spremni da odjednom vide da je batina iz raja izašla. Tako da se posvuda mogu pročitati retorička pitanja o tome kako su sredstva za kojima su posegle ukrajinske vlasti ona kojima bi pribegle sve druge demokratske vlasti, zar ne? Zapravo ne. Ukoliko jer reč o odluci koja zahteva potrebnu legitimnost da bi se mogla sprovesti, odgovor na nezadovoljstvo i neposlušnost nisu policija i vojska, već izbori. U demokratijama, to je naravno trivijalno, problemi legitimnosti se rešavaju izborima, jer su oni jedini izvor legitimnosti. Uz to, valja uočiti, izborima se vlast stiče obnavljanjem društvenog ugovora i na određeno vreme. Ako se jedno ili drugo ne poštuje (ima i drugih uslova), moguća je kriza legitimnosti.

To je razlog zašto se često odluke, kao ova pred kojom se našla Ukrajina, uslovljavaju održavanjem referenduma ili prevremenih izbora. Kriza koja je u ovoj zemlji izbila mogla se razrešiti demokratskim sredstvima. Zaista, zato su ta sredstva tu, zato postoji taj demokratski način odlučivanja. Dakle, ukrajinske su vlasti mogle da zatraže saglasnost održavanjem referenduma ili, što je bolje u ovakvim slučajevima, kada je već iskazan takav stepen nezadovoljstva, ostavkama predsednika i vlade i raspisivanjem prevremenih izbora. Umesto toga, izabran je nelegitiman postupak – nametanje volje silom.

Sila je, međutim, veoma nepouzdano sredstvo. Nezavisno od toga što je ishod neizvestan, iz nasilnih sukoba ne moraju da nastanu ni demokratski sistemi niti da na vlast dođu oni koji imaju sposobnosti potrebne za demokratsku vlast. U nasilnim sukobima prednost imaju oni koji najbolje koriste silu, a to ne moraju da budu oni koji bi bili izabrani glasanjem. Oni, takođe, ne moraju da imaju interes da podrže ustavnu vladavinu (ustavnost nije samo postojanje ustava, već njegov liberalni sadržaj), pa ni slobodne izbore. Naravno, ne bi trebalo ispustiti iz vida i raspad države u političkom, pa i teritorijalnom smislu. Sve to bi, očekivalo bi se, trebalo da bude više nego jasno svakome u Srbiji, ali to nije tako, bar ako je suditi po svemu što se piše po novinama.

U osnovi, nema boljeg testa da li je neka zemlja demokratska i da li javnost razmišlja demokratski: da li se smatra da se iz krize legitimnosti može izaći glasanjem ili nametanjem volje? Građani imaju pravo da na ulici traže da se neka odluka preispita, dok vlati nemaju pravo da to nasilnim putem sprečavaju.

Novi magazin, 03.03.2014.

Peščanik.net, 03.03.2014.