Na prvi pogled se čini da je u Briselu sve u najboljem redu. EU je dobila Nobelovu nagradu za mir. Angela Merkel je nedavno posetila Evropski parlament. Svi su pristojno aplaudirali. Evropska komisija radi punom parom, svakodnevno predlaže zakone i radi na produbljivanju integracija. Trenutno su u toku radovi na velikom projektu zvanom bankarska unija. Evropska unija raste i cveta u evo već petoj godini od izbijanja finansijske i dužničke krize. Činjenica je da zemlje juga pate, a kako bi im se pomoglo donose se nova pravila kao Fiskalni pakt i stvaraju nove institucije poput Evropskog stabilizacionog mehanizma. Porez na finansijske transakcije je spreman, a nešto kasnije, možda već u vreme održavanja evropskih izbora 2014, očekuje se i ugradnja komadića demokratije u evropsku konstrukciju.
Mnogi u Berlinu i Briselu veruju da će EU iz krize izaći još jača. Za odluke je potrebno vreme; a reforme sporo napreduju zato što Nemačka zateže. Ubeđeni Evropljani, Daniel Kon-Bendit i Gi Verhofštat, tvrde da šefovi EU možda nesvesno i nenamerno ipak guraju evropski projekat napred. „Potreban nam je veliki skok napred“, zahtevao je nedavno Kon-Bendit u TAZ-u. Zračio je optimizmom: „Ni Angela Merkel neće stati na put evropskom napretku“. U Cajtu joj je čak pripisao i titulu „privremene revolucionarke“, koja će na kraju osnovati „Sjedinjene države Evrope“.
Kakva greška.
Naravno da je tačno da su Merkel & Co. do pre dve godine odbijali sve što danas nevoljno prihvataju i razvijaju. Tačno je i to da novi, iz nužde rođeni instrumenti pružaju različite mogućnosti. Iz ESM-a bi mogao nastati Evropski monetarni fond, porez na finansijske transkacije bi mogao postati izvor prihoda EU, a sporni program kupovine državnih obveznica od strane Evropske centralne banke je možda početak stvaranja transferne unije.
Teoretski, sve se to, uz zajedničke državne obveznice, tzv. evroobveznice i jednu demokratski izabranu EU vladu može podići na viši nivo, a ako se sve to dobro promeša i tome doda veliki komad dijalektike, možda na kraju dobijemo čak i „Sjedinjene države Evrope“. Ali kako sve to izgleda u praksi? Merkel & Co. čine sve kako bi oslabili EU i ojačali nacionalne države. Evropska komisija, evropski parlament i zemlje u krizi su razvlašćene. Finansijski kišobrani i fondovi za spas su programirani tako da dele EU, obesmišljavaju demokratiju i guše ekonomski rast. ESM se zloupotrebljava kako bi se južnoj Evropi nametnuo neoliberalni šok program. Program kupovine obveznica mogu da koriste samo one zemlje koje su u potpunosti usvojile dogme privatizacije i liberalizacije, a koristi od poreza na finansijske transakcije imaju samo ministri finansija država članica.
Ne samo da se Merkel & Co. protive davanju prava Briselu da ubire poreze, već nameravaju da još više smanje budžet EU, kao što smo to mogli da vidimo tokom rasprave o budžetu EU. Nisu obezbeđena čak ni sredstva za Pakt za rast. Ovde vam postaje jasno da EU ni u kom slučaju nije profitirala od krize, kako to mnogi tvrde ili se nadaju. Pre se može reći da je počeo njen raspad, iako to niko ne želi da prizna. Rezanje EU budžeta i renacionalizacija javnog diskursa su najbolji dokaz za to.
Istovremeno se nazire nove Evropa kojom dominira Nemačka. Zajedno sa Finskom i Holandijom, a protiv volje Francuske, Italije i Španije, Merkel vodi glavnu reč u EU. To ne mora da bude loše, pod uslovom da je Angela Merkel iskrena kada je reč o „više Evrope“ i solidarnosti. Nažalost, to su pusti snovi. Umesto željenog koraka napred učinjen je istorijski korak unazad. Pod nemilosrdnim režimom Trojke, čija pravila i uslove piše i Berlin, odigrava se sveobuhvatni napad na državu blagostanja. U južnoj Evropi se obesmišljava demokratija. Najteže su pogođene Grčka, Španija i Portugalija, baš one zemlje kojima je evropska perspektiva obezbedila konačno oslobađanje od diktature.
Kon-Bendit i njegovi istomišljenici ignorišu ovu tamnu stranu problema. Oni ne raspravljaju o trenutnim teškoćama i opasnostima sa kojima se Evropska unija suočava, već radije gledaju u budućnost, i to daleku. To je suština drame ubeđenih Evropljana. S jedne strane, oni u velikoj krizi vide šansu da se konačno izgradi nova, demokratska i solidarna Evropa, a sa druge bespomoćno posmatraju kako se EU izobličava u autoritarni, neoliberalni projekat.
Ove probleme ćemo prevazići tek kada počnemo da razmišljamo o Evropi s onu stranu neoliberalnih elita. Kriza je pokazala da je stara ideja da će nas ekonomija ujediniti bila velika greška, baš kao i nova, u briselskim krugovima popularna teorija da sada „tržišta“ nameću evropsku federaciju. „Tržišta“ mogu veoma dobro da žive i sa slabom EU, dokle god se dugovi otplaćuju a banke tetoše, u šta smo se poslednjih par godina svi uverili.
Potrebna nam je drugačija Evropa. Evropa 2.0 koja će popraviti greške stare Unije, njeno jednostrano fiksiranje na tržišta i elitističko obesmišljavanje demokratije. Poziva i predloga za promenu kursa ima mnogo. Vreme je da ih sprovedemo, jer je svetlucavi svet EU samo fasada, dok se iznutra sve ruši.
Eric Bonse, TAZ, 15.11.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 18.11.2012.
- Srodni linkovi:
Manifest za postnacionalnu Evropu