Odgovor Ulrich Becka i Daniel Kohn-Bendita na tekst Euroforičari Bernd Ulricha.

 
Etiketiranje je daleko lakše od postavljanja dijagnoze. Ali šta dobijamo ako angažovane Evropljane proglasimo „evropskim ideolozima“? Prvo to da više ne moramo da se bavimo dijagnozom problema i predlaganjem rešenja.

Međutim, dijagnoza je sasvim jasna. Tokom krize došlo je do tektonskih promena u Evropi. Prvo, došlo je do podele između zemalja koje su članice evrozone i onih koje su samo članice Evropske unije. Međutim, i u samoj evrozoni nazire se nova podela između zemalja koje su zavisne od kredita i onih koje ove kredite daju. Kao posledica svega ovoga dolazi do nastanka Evrope u dve brzine. Odluke o budućnosti Evrope u velikoj meri donose samo članice evrozone, u kojoj postoji jasna hijerarhija između zemalja davalaca kredita pod vođstvom Nemačke, sa jedne, i zemalja primalaca kredita, sa druge strane. Tako Nemačka preuzima dominantnu ulogu. Da li je to stvarno pitanje ideologije, gospodine Ulrich?

U ovakvim okolnostima, nemačka kancelarka Angela Merkel je razvila metodu „Merkijaveli“, koja je neka vrsta mešavine Makijavelijeve i Merkeline politike moći. Ako pokušamo da damo odgovor na pitanje odakle Angela Merkel crpi svoju moć, susrešćemo se sa glavnom karakteristikom njene vladavine – sklonosti ka ne-delovanju, ka još-uvek-ne-delovanju, ka kasnijem-delovanju, ka oklevanju. Tipično je da Merkel još uvek nije izabrala stranu u konfliktu između evropskih arhitekata i vatrenih pristalica nacionalne države ili, preciznije rečeno, ona još uvek drži otvorenima obe ove opcije. Nekada zastupa jednu, a nekada drugu, jednom je čuvarka novca nemačkih poreskih obveznika, a onda spasiteljka Evrope, mada ovo poslednje pod uslovom da zemlje kojima se pruža pomoć sprovedu reforme kojima će usvojiti nemačku politiku stabilnosti.

Nemačka je izrasla u velikog dobitnika evrokrize, za razliku od uvreženog mišljenja u samoj Nemačkoj. Ona je postala politička, moralna i ekonomska supersila Evrope. Britanski Guardian je nedavno objavio seriju tekstova pod naslovom: Nemačka – slučajna imperija objašnjavajući da je Nemačka nenamerno postala dominantna sila. Ovo mišljenje ne dele samo svi u Evropi, već i Peking i Vašington, a na ovo je nedavno u Die Zeitu ukazao i Helmut Schmidt (euroforičar?), na svoj prepoznatljiv način. Jedna stvar je jasna: bez nemačkog pristanka nema nikakvih mera za spas evra. Na ovaj način su poluge moći, bez obzira na sve priče o evropskom višeglasju, završile u nemačkim rukama.

Godine 1953. Tomas Man je u svom čuvenom govoru u Hamburgu upozorio Nemce da ne treba da teže stvaranju „nemačke Evrope“. Međutim, tokom evrokrize se dogodilo upravo to. Nemačka Evropa postaje stvarnost. Time je povređen osnovni princip EU o kome danas više niko ne govori – princip ravnopravnosti država članica. Prva zapovest EU glasi: hegemonijalno ponašanje moćnih država mora biti zaustavljeno.

Vi ste, dragi gospodine Ulrich, užasnuti našim revolucionarnim tonom – to je razumljivo. Ali taj ton proističe iz samih događaja kojima se bavimo. Često živimo u vremenima male politike koja se pridržava pravila, ali ponekad dođe vreme za veliku politiku koja ih menja. Velika politika je neophodna, to jest neophodan je „veliki korak napred“ kako bismo našli odgovore na evrokrizu, klimatske promene i nesputani finansijski kapitalizam. I nije li zahtev za povratkom na nemačku marku „veliki revolucionarni korak unazad“?

Paradoksalno je u vremenu globalnih rizika širiti uverenje da sve možemo sami. Poslednjih godina, u Nemačkoj su ga zastupali evroskeptici i anti-Evropljani, pa smo dočekali da isti ti ljudi počnu da zagovaraju suprotne stavove. Ulog je ogroman i upravo zato su danas na dnevnom redu predlozi koji su do skoro smatrani malo verovatnima i autsajderskima, kao što su porez na finansijske transakcije, evroobveznice ili bankarska unija. Iza svake od ovih jezičkih konstrukcija krije se mala revolucija.

Nikada ne bismo pretpostavili da će Evropska centralna banka i njen predsednik Mario Draghi krenuti putem kojim se ne usuđuju da krenu vlade i parlamenti država članica. Krajem jula, Draghi je najavio da će braniti evro „svim mogućim sredstvima“, pri čemu u „sva moguća sredstva“ spadaju i instrumenti koji predstavljaju potpuni raskid sa dosadašnjom politikom ECB-a, fokusiranom na borbu protiv inflacije. Dakle, svuda oko nas niču revolucionari na određeno vreme.

Pojam suvereniteta nacionalnih država, koji je u srži debate, postao je anahron. Ali ne zato što, kao što Bernd Ulrich insinuira, pro-Evropljani „imaju nešto protiv“ nacionalne države, već zato što je daleko smislenije praviti razliku između suvereniteta i autonomije. Ko se zalaže za više Evrope odriče se autonomije nacionalne države, da bi u Evropi, i preko nje, povratio suverenitet izgubljen u jednom rizičnom društvu. Saradnja u Evropi je klasičan primer kako udružene nacionalne države postaju jače i na taj način pronalaze odgovore na velike izazove. Ovaj misaoni iskorak ne pada teško samo nostalgičnima za nacionalnom državom. On treba da postane centralno pitanje u javnoj debati, da bi se shvatilo da nije reč o gubitku, već o promeni nacionalnog suvereniteta.

Građani su prezasićeni ovim temama. I to nije tako zbog manjka osećaja za evropsko, već zbog činjenice da je, kako piše Daniel Brössler u Süddeutschen Zeitungu, taj osećaj protivrečan. Sa jedne strane imamo, kako on to naziva, pozitivno osećanje koje se ogleda u tome da velika većina ljudi ne želi da izgubi nijednu od velikih evropskih sloboda. Ali sa druge strane, to osećanje je negativno, jer često isti ljudi smatraju da u Briselu postoji paralelni univerzum, koji nema sluha za probleme običnih ljudi. Kako onda da pokrenemo „Evropu odozdo“? Kako da izgradimo „demokratiju odozdo“? To su pitanja koja takođe pod hitno moraju da postanu predmet javne debate.

U Nemačkoj će tokom predizborne kampanje stranke i njihovi kandidati morati da zauzmu jasan stav prema Evropi. Možda će kandidat SPD-a Peer Steinbrück dovesti Merkijavelija do pozicije šah-mata, ili će Merkijaveli odneti pobedu tako što će prepoznati strateški značaj evropske ideje i postati osnivačica Sjedinjenih evropskih država.

Bernd Ulricha uznemirava pomisao da će u predizbornoj kampanji možda svi početi da zastupaju evropsku ideju i da će se to pretvoriti u takmičenje ko se više zalaže za Evropu, što bi srušilo nade zagovornika nacionalne države. A da stvar bude još gora, nedavno su stari i novi euroforičari dobili Nobelovu nagradu za mir. Kakav peh!

 
Ulrich Beck i Daniel Kohn-Bendit, Die Zeit, 03.11.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 05.11.2012.

Srodni link: Euroforičari