Kultura na leđima tigra

Krajem avgusta, vicepremijer Aleksandar Vučić je na Glavnom odboru svoje stranke metaforično objasnio u kojoj se fazi nalazi kriza usled koje njegova Vlada mora do vodi svoju reformsku politiku. Naprednjacima je preostalo da “jašu krizu koja je kao tigar”, objasnio je vicepremijer tom prilikom, jer prethodna Vlada nije iskoristila priliku za njeno kroćenje dok je kriza bila jačine magarca. Vlada je u tom trenutku bila pod rekonstrukcijom i do poslednjeg trenutka se nagađalo ko će biti tajanstvena ličnost koja će na polju kulture zajahati tigra. Ispostavilo se da su se u najužem krugu za izbor novog ministra kulutre našli ljudi upravo iz najužih krugova DS-a Borisa Tadića, dakle one vlade koja je “ustuknula pred magarcem”. Kada je premijer Dačić pomenuo Ivana Tasovca, najomiljenijeg direktora beogradskog dela Demokratske stranke, val opšteg zadovoljstva preplavio je javnost. Utisak o njegovom dolasku pojačala je Dijana Vukomanović, potpredsednica SPS-a, kada su je pitali za nova kadrovska rešenja. Zaista, u završnom “izvlačenju”, ne samo da je Tasovac postao ministar, nego je čitav resor otišao u ruke SPS-a, dakle baš onako kako je premijer Dačić “priželjkivao”. Kako je do toga došlo, ostaje otvoreno pitanje koje naizgled spada u red onih stvari koje se obično nazivaju koalicionim dogovorom. Međutim, ova rokada nije bila samo deo nekakvog dogovora, već pre taktičkog manevra vicepremijera koji je u jednom trenutku shvatio da mu toliki pritisak kulturne javnosti zbog katastrofalnog Petkovićevog rada uopšte ne treba. Između ostalog, ni taj Petković mu nije bio po volji, jer je kao predsednički čovek, sličan nerekonstruisanom Bačeviću, stvarao veliki šum u javnosti i neprestano bacao senku na proevropski kurs Vlade. Dolaskom Ivana Tasovca, zapravo, ponuđena je ruka saradnje onom delu DS-a koji je odahnuo nakon ovog epohalnog poteza. Odgovor na to kako je sve izvedeno možda bi trebalo potražiti u tajanstvenoj putanji nekadašnjeg Tadićevog idola – Srđana Šapera, koji se u noći predsedničkog izbornog poraza hitro evakuisao sa palube Filharmonije i otisnuo u nepoznato. Stoga bi se pojava Tasovca na mestu ministra kulture mogla protumačiti i kao prvi signal Šaperovog novog pozicioniranja na sceni. I ne samo njegovog.

Nakon prvih sto sati rada na mestu ministra, Tasovac je održao konferenciju za novinare na kojoj je javnosti saopštio svoje prioritete. Do njih je došao pošto je obišao nekoliko važnijih institucija kulture u Beogradu. Tom prilikom je naveo da će raditi na “profesionalizaciji kadrova, poboljšanju rada i jačanju institucija kao i na transparentnosti u donošenju zakona”. Ovo sveto trojstvo Tasovčeve kulturne politike zvuči kao “peglanje” prethodnih ministarskih mandata, u kojima je akumuliran stranački kadar, institucije kulture su urušene ne samo profesionalno nego i fizički (čime se nedavno bavio i BBC), a Zakon o kulturi (2009) nije sprovođen. Stručna javnost nije uvažavana, a novac za programe i projekte je distribuiran po modelu koji je koncipiran pre dvadesetak godina, sa neznatnim razlikama, od ministra do ministra, u zavisnosti od njihovih ličnih aspiracija. U tom smislu, “jačanje institucija” zvuči kao fraza jer u Srbiji institucije kulture nikada neće moći da budu jake, budući da njihova snaga pre svega zavisi od političke (stranačke) podrške koju neki direktor ima. Ivan Tasovac ju je nesumnjivo imao dok je bio na čelu Beogradske filharmonije. To je išlo dotle da je mogao da radi rekonstrukciju i mimo zakonskih normi, što mu se praštalo rado, jer se podrazumevalo da on to radi za opšte dobro. Sada se postavlja pitanje, koliki je njegov realan politički kapacitet na mestu ministra kulture i hoće li moći da premešta zidove u kulturi onako lako kao što ih je premeštao u Filharmoniji. Mislim da to neće ići lako jer kulturna scena želi samo što bolje funkcionisanje modela koji je odavno ustrojen. Stvar je, međutim, u tome da se upravo taj model promeni.

Kada je savremena literatura u pitanju, u ministarstvu kulture nikada do sada nije bilo razumevanja, osim u godini nastupa Srbije na Lajpciškom sajmu (2011) i to pod snažnim pritiskom institucija iz Nemačke da se prezentacija što bolje pripremi. Da se ta stvar nije nikada ticala srpskog ministarstva kulture vidi se iz toga što se jedva dočekalo da ta nepogoda prođe kako bi se vratili na stari oblik poslovanja. Literatura koja je promovisana u Evropi bila je stvar dogovora inteletkualaca, pisaca i izdavača bliskih DS-u. Nije isključeno da će iste interesne grupe, budući da SNS nema (još uvek) takve satelite, preko novog ministra i njegove profesionalizacije kadrova doći ponovo do mesta odlučivanja i distribuiranja finansija i ideja. Do sada je jedini odgovor na njihov rad bilo ponovno uvođenje patriotskog modela, kao u slučaju Bratislava Petkovića i njemu pridruženih saradnika u liku i delu Zorana Avramovića i Dragana Kolarevića. Stoga Ivan Tasovac ima pred sobom bezbroj problema a samo jedan i najvažniji zadatak: neophodno je da pre svega dođe do strukturne promene samog ministarstva kulture, kako njegovih podresora, tako i stručnjaka, ideja i koncepata za stvaranje ambijenta u kojem bi se programi i projekti mogli realizovati. Potrebno je modernizovati pre svega tu instituciju i učiniti njen rad transparentnim. Za tako nešto je neophodno formulisati novu kulturnu politiku koja je morala biti definisana već u proleće 2001. Za tako nešto ne treba biti Sandokan koji će sa isukanom sabljom poleteti u susret tigru, već pre svega treba odustati od politike konstruisanja nacionalnog identiteta i otvoriti polje kulture ka nezavisnoj sceni koja decenijama već tavori, čekajući vreme kada će biti prepoznata kao jedan od najvažnijih kulturnih resursa u zemlji. Ministar Tasovac pored brojinih infrastrukturnih problema nema vremena da razmišlja o svemu tome, ali sada je pravi trenutak da se pokrenu inicijative iz ovog sektora i ispostave zahtevi ministru kulture. On će svakako doneti odluku u skladu sa svojim netransparentnim dogovorom sa premijerom Dačićem. Bez tog pritiska, međutim, ne može početi transformacija srpskog ministarstva kulture, posvećenog svemu i svačemu, samo ne savremenoj kulturi.

Peščanik.net, 17.09.2013.