Kurs, još jednom

Postoji veliki broj nesporazuma kada je reč o kursu. Ovde ću samo da ukažem na četiri. Prvo, zašto se gotovo isključivo štedi u evrima? Zato što je to obezbeđenje od devalvacije dinara. Zašto kod zaduživanja, koji usled toga što se štedi u evrima moraju takođe da budu u evrima, zašto dakle štediše kod zaduživanja ne računaju sa devalvacijom dinara? Jer ako se rizik kursa unapred uračuna, nema negativnih posledica po dužnike, kao što nema ni po štediše. Ovako, zahtev za fiksni kurs jeste račun poznat kao: i jare i pare.

Drugo, zašto se i kreditori i dužnici osiguravaju od devalvacije dinara poslujući u evrima? Zato što vide koliki je spoljnotrgovinski deficit. Taj deficit stvara ili prikazuje obaveze prema inostranstvu, dakle u stranom novcu. Budući da se te obaveze ne mogu izmiriti drukčije nego da se u nekom času izvozi više a uvozi manje, jasno je da to implicira da postoji značajan pritisak na dinar da gubi vrednost kako bi se povećao izvoz i smanjio uvoz.

Treće, kaže se da depresijacija ili devalvacija dinara smanjuje profitabilnost preduzeća. To je tačno samo za uvoznike. Izvoznicima se profitabilnost povećava, jer se, recimo, smanjuje udeo troška rada u ukupnom prihodu. Do čega bi to trebalo da dovede? Pa do povećanog ulaganja u izvoznu robu, što je jedini način da se poboljša spoljnotrgovinski bilans kroz povećani izvoz.

Četvrto, kako se održava fiksni kurs? To se vidi po zahtevima koji se postavljaju centralnoj banci da koristi rezerve kako bi održala kurs. Te rezerve su višestruki trošak, jednim značajnim delom poreskih obveznika. Jer sve rizike na tržištu stranim novcem preuzima centralna banka, a ne oni koji donose poslovne ili finansijske odluke. Rizik košta, a troškovi centralne banke su obaveza budžeta, dakle poreskih obveznika, koji, međutim, žele fiksni kurs.

 
Blic, 16.12.2009.

Peščanik.net, 16.12.2009.