Pažljivo sam pročitao tekst Vladimira Milutinovića Promišljenost i nevažeći listići (objavljen na sajtovima filozofija.info i pescanik.net), reakciju na moj tekst Lažni moral belih listića objavljen u Danasu 25.4.2012, i zaključio da samo potvrđuje ono što sam u tom tekstu napisao. Ali da počnemo od početka, kako i dolikuje.
Vladimir Milutinović, budući filozof, iz teksta izdvaja moju rečenicu koja glasi: „Nema mesta filozofiji tamo gde je reč o golim životima konkretnih ljudi“, do koje sam, veli Milutinović, došao nakon što sam pretpostavio da su zagovornici akcije „beli listići“, i sami svesni njene jalovosti, pokušali da stvar prebace na teren filozofije… Time Milutinović počinje svoj tekst i onda ga razrađuje tako što veli da sam ja hteo da kažem kako filozofija (a samim tim i bilo kakvo promišljanje bilo čega) nema veze sa životom, pa onda pokazuje kako je filozofija život sam. Nemam ništa protiv, verujem da filozofija jeste njegov život. A nemam ništa protiv i zato što ja, što je vrlo jasno, uopšte nisam napisao kako filozofija nema veze sa životom. Naprotiv, iako sam arhitekta, filozofija je uvek bila važan deo mog života.
Ja sam, dakle, rekao nešto drugo. Tom rečenicom sam hteo da podvučem tvrdnju o neozbiljnosti i neodgovornosti zagovornika „belih listića“, to jest njihovo izbegavanje odgovornosti i bilo kakve suvisle angažovanosti, za šta je teren filozofije dušu dao. U filozofiji se, a to Milutinović sigurno zna, može dokazati sve ili se može ne dokazati ništa. To jest, može se dokazati da narečeni filozof Milutinovć i ja ne postojimo, bolje rečeno ne može se dokazati da postojimo, i stoga je filozofija, kad se prenese na konkretne potrebe konkretnih ljudi, odličan teren za manipulaciju svake vrste. Tako da se zagovornici „belih listića“ silno trude da nam, budući da nisu u stanju da nam ponude nikakvo suvislo rešenje, prodaju „bele bubrege za bubrege“ (op.cit. Stevan Filipović), umotavši ih u šljašteći papir morala, čiste savesti, nepristajanja na ovo ili ono itd. itsl.
Tako i Vladimir Pavićević, u tekstovima u kojima uzalud nastoji da pronađe elemente građanske neposlušnosti u glasanju belim listićima, pokušava da proda bele bubrege na tone, ali pritom u svakoj rečenici skače sam sebi u usta i iznosi neverovatne tvrdnje koje sam opovrgava narednom rečenicom. Tu on, između ostalog, a tog ostalog ima mnogo, kaže da je element javnosti (neophodan element građanske neposlušnosti) obezbeđen time što razni ljudi na raznim mestima pričaju o tome da će glasati belim listićima, čuj pričaju!, prave čak i performanse, ali nigde ne kaže kako će bilo ko dokazati da je, na primer, on glasao belim listićem, a da, na primer, ja nisam. Svako može da priča šta hoće, ne vidim zašto bismo mu mi verovali bez nekog dokaza da je i učinio ono što je pričao. Deo o kršenju zakona (još jednom neophodnom elementu građanske neposlušnosti) tek je nejasan. Budući da kršenje zakona povlači za sobom određene sankcije, ostaje nejasno kakve će to biti posledice za onoga ko glasa belim listićem. Da li će platiti novčanu kaznu, ili će biti osuđen na društveno-koristan rad, ili će mu zabraniti da glasa u narednih 20 godina, a možda će čak i u zatvor? Ne reče nam Pavićević.
Eto to rade Milutinović, Pavićević i drugi zagovornici „belih listića“. I to je ono čemu nema mesta u golim životima konkretnih ljudi. Ali mislim da je Milutinoviću od početka to bilo jasno, samo nije mogao protiv sebe, pa je morao da pokuša i dalje da prodaje bele bubrege. No, jasno mi je zašto je to tako, to radi većina autora NSPM-a, pa ne vidim zašto bi Milutinović bio izuzetak.
A što se tiče arogantnog teksta Poništaj mozga Srđe Popovića, u kojem, pozivajući se na gorepomenuti tekst filozofa Milutinovića, autor predstavlja intelektualce okupljene oko ideje „belih listića“ kao jedine misleće ljude u ovoj zemlji, on ne zaslužuje ni komentar.
Peščanik.net, 05.05.2012.