Akira Kurosava je u svojoj biografiji, retko iskreno i pošteno napisanoj knjizi, prepričao anegdotu o tome kako je, sa grupom prijatelja, tokom Drugog svetskog rata napravio mali književni klub. Skupljali bi se po skloništima i pisali haiku poeziju, a da često danima nisu ništa jeli. ”Jedini zaključak koji sam izveo iz ove situacije, kad sam posle rata čitao to što smo pisali”, veli Kurosava, ”je da ne možeš da pišeš dobar haiku na prazan stomak”.
Ova konstatacija može da zvuči banalno, ali je poražavajuće tačna. Vrlo banalni i ”zemaljski” faktori nam često definišu perspektivu iz koje sagledavamo sve važne i ”epske” probleme u životu. Što je važilo za Akiru i poeziju, važi i za donošenje odluka i formiranje političkih stavova u Srbiji danas.
Kako se ”Dan D” neumitno približava, sve manje možete da čujete suvisle argumentacije, a sve je više rovovskog rata i odbrane unapred zacrtanih položaja.
Analitičko sagledavanje situacije, racionalno donošenje odluka, ali i godinama građene moralne pozicije smešno lako padnu u vodu pred daleko prozaičnijim razlozima kao što su privatni animoziteti i razočaranja, inat, ili, što da ne, glad.
Na primer, siguran sam da razlozi koji su naterali Petra Lukovića da reklamira radikale na e-novinama nisu lepi i da su vrlo realni i prizemni. Ali meni je veći problem način na koji je to sproveo, nego sama činjenica da je doneo takvu odluku. Nastupanje iz ekstremno moralizatorske, bezgrešne pozicije koja uključuje pljuvanje po Teofilu Pančiću i svakom drugom ko milimetar odstupi od ”njihovih” aršina, je za tren zamenila krajnja pragmatičnost stavljanja četničkog vojvode na sajt. A onda mu nije dovoljno da se pokrije ušima i ćuti, nego još Vučića i Nikolića naziva ”gospodom” i maltene legitimnim političkim opcijama! A posle još kaže da oni nikakve zahteve tog tipa nisu ni imali. Pa, čekaj, onda si to radio iz ljubavi i građanske pristojnosti, šta? Ista priča sa odbranom ”gospodina” Caneta. Zar nije dovoljno reći, Cane nas plaća pošto niko drugi neće, dajte pare or hold your silence forever, ne volimo ga ali tako je kako je? Zašto je potrebno da volimo Caneta? I poverujemo da je na pošten način zaradio prvi milion? Takođe, da li je baš bilo potrebno da Nermin Čengić napiše onaj psihopatski i monstruozan tekst (”Crkni, Lukoviću!”), da bi se na e-novinama konačno pojavilo neko pisanije koje kritikuje povlađivanje muslimanskom nacionalizmu?
Isto tako mi se čini da bi neki (ne svi!) zagovornici belih listića, iz često banalnih i privatnih razloga, zapravo samo želeli da vide kraj Tadića i DS-a. Whatever the cost. Simpatišem i razumem, po stoti put dodajem da bih i ja voleo da ih ”kaznim”, ali nemojte nam prodavati bele bubrege za bubrege, aman više. Cela visokomoralna priča o menjanju sveta, građanskoj neposlušnosti i pobuni onda ispada samo detaljno elaborirana racionalizacija kojom pokušava da se opravda ova želja. Malo iskrenosti nije na odmet. U svakom tekstu dodajte fusnotu o tome koga dovodite na vlast svojom akcijom, i onda probajte da odbranite iste stavove. Takođe, dodaje i fusnotu o tome da li progovarate iz pozicije nekog ko ima komociju finansijske stabilnosti i obezbeđenosti ili vam je život, zdravlje i sve ostalo vezano za institucije zemlje za koju mislite da može da izdrži 4 godine ludaka na vlasti? Ovo važi i za LDP koji priča o ”kažnjavanju” DS-a, a naravno planira da sa njima formira vladu posle izbora.
Ili možda mislite da je Kurosava trebalo da potroši 300 strana objašnjavajući nam kako je ono zapravo bio genijalan haiku?
Peščanik.net, 03.05.2012.
BELI GLAS
