Laibach, Evrovizija i Kijev

Laibach je pomešao uspeh sa flopom, u neobično zanimljivom sledu događaja. Na otvaranju svetskog prvenstva u nordijskim disciplinama izveo je pesmu „Oj Triglav, moj dom“ na muziku Jakoba Aljaža (istog koji je uspeo da na vrh Triglava postavi slovenački stub, uprkos nemački opredeljenom alpinističkom društvu). U izvođenju su učestvovale dve balerine, mešani hor, plešući bajkeri/bajkerke, deo simfonijskog orkestra (duvačka sekcija), četvoro solista, citra, laseri i reflektori, vizualne projekcije; meni su nedostajali još lipicaneri i vučjaci, ali to je pitanje ličnog ukusa. Ne mnogobrojna publika (cene su bile ludo skupe) visoko je ocenila nastup, mediji su bili oduševljeni: domovinsko-zašećereni Laibach uspeo je da podigne nivo uvodne priredbe.

Skoro u isto vreme, desio se i flop. Laibach je ugovorio nastup u Kijevu pod naslovom „Eurovizija“: ukrajinska pesma pobedila je prošle godine na Eurosongu, ali je naredno takmičenje, zbog ratnih okolnosti, premešteno u Liverpul. Tako bi Laibach „vratio“ takmičenje pobednicima, bar u imenu. Dobitak od koncerta ostao bi Ukrajini za ratne napore. Nažalost, Laibach je pre dolaska objavio i pismo posvećeno događaju, i zbog pisma su organizatori otkazali koncert. U pismu, naime, Laibachovci pominju nekakav „geopolitički“ sukob. To je, otprilike, kao kada su mudraci iz belog sveta zaključivali da se na Balkanu bore plemena koja su u stalnim međusobnim sukobima već „hiljadu godina“…

Drugi, još veći problem, bio je podugačak spisak imena ruskih stvaralaca (svake hvale vredan), kojih Laibachovci neće da se odreknu. No, to je očito bio razlog što su se organizatori uplašili razjarene publike i otkazali koncert. Postupak Laibachovaca bio je razumljiv, kulturno prihvatljiv i opravdan: postupak organizatora razumljiv je usred zastrašujućeg ratnog razaranja.

Uravnotežena retorika nije uspela. Laibach je u prošlosti gostovao u Severnoj Koreji, nikada nećemo saznati šta su zapravo građani te države, oni koji su bili pripušteni, mislili o spektaklu; sve predviđene koncerte u Rusiji je Laibach otkazao, pa im ni to ipak nije uračunato u kredit u Ukrajini. Možda je ukrajinski organizator mislio na mogućne prevelike simpatije publike? Nesporazumi se množe, ako samo pomislimo na tekući govor ukrajinomrzitelja na Balkanu.

Davne 1993, bila sam na koncertu Laibacha u Pireju: naš Fiat Uno bio je jedini automobil na parkiralištu, sve ostalo bili su motocikli. Publika, odevena sasvim jednolično u crne kožne jakne, majice sa mnogo čudovišta, okovane cokule i isto tako jednolično tetovirana (na oko 38° C uveče), uopšte nije razumela šta se dešava: Laibach je tada imao koncert sa filmom o akrobacijama Mira Cerara starijeg i Titom u maršalskoj uniformi u pozadini. Takvi nesporazumi tumačeni su obično kao glavni i udarni proizvod laibachovske igre sa semiotikom, takoreći njihova poetika. Ovoga puta, pažljivo pripremana politička korektnost doživela je savršeno i aktivno nerazumevanje.

Ostaju još mogućnosti političkog tumačenja događaja: jedno je da su se ukrajinski domaćini uplašili dizajna Laibacha, koji bi mogao uzbuditi lokalne simpatizere, ruske simpatizere, i uopšte neželjene posetioce. Tako bi Laibach ponovo doživeo cenzuru koju je osetio na početku, još u Jugoslaviji. Drugo je da se u Ukrajini sprovodi ono isto što smo doživeli za vreme i posle jugoslovenskih ratova, a to je sistematska, široka cenzura svega u kulturi što dolazi sa neprijateljske strane, ili je tu zalutalo pa ostalo od mnogo ranije. Ironija toga tumačenja je svakako u tome što su mnogi umetnici koje su Laibachovci spomenuli – ukrajinskog roda. Ili je, naprosto, zbir raznih tumačenja doveo do brze odluke. Ono što ostaje jeste poruka da Muze ne samo ćute za vreme rata od svoje volje, nego da su i ućutkane. Ove Muze nastupaju u crnom, viore se zastave i nejasni simboli, mrtva ozbiljnost karakteriše nastup…

No, recimo da zamišljena Muza pastiša ostaje najmanje poželjna od svih. Laibach već više od trideset godina nastupa sa dvosmislenošću i onda prisvaja sva tumačenja ili se bar ne odriče nijednog, na sreću teoretičara koji em ne moraju kritikovati, em mogu do mile volje skakati po glavama drugih. Bar znamo da Muze ironije i cinizma po svojoj volji zaćute za vreme rata, jer znaju kako strašno mogu biti zloupotrebljene.

Peščanik.net, 11.03.2023.