Nedavno (11.9.2018) je održana debata na temu gej književnosti i kreativnosti u organizaciji Krokodil centra za savremenu književnost. Debata se i tematski i vremenski poklopila s Nedeljom prajda. Prema navodima prisutne novinarke dnevnog lista Danas (Una Miletić, „Tabui srpske književnosti“, Danas, 13.9.2018), jedna od učesnica debate, autorka Marija Knežević, negirala je postojanje gej književnosti po standardima književne teorije, kakvom je ona pamti. Izdavač Ivan Bevc je, osvrnuvši se na objavljeni roman britanske gej autorke, primetio da je u pitanju književnost čiji kvalitet relativizuje važnost gej „šablona“ tog dela. Drugim rečima, prateći Bevca, izgleda da u izgradnji kvaliteta književnog dela njegova „gej“, odnosno preciznije, ženska istopolna (možda najkraće: lezbejska?) tematika ne igra nikakvu ulogu.
Profesorka i teoretičarka književnosti Tatjana Rosić prisetila se zbornika tekstova Pristojan život: lezbejske kratke priče s prostora Ex Yu koji je uredila Dragoslava Barzut (Beograd: LABRIS, 2012). Profesorka je ovu zbirku izdvojila kao primer zagovaranja postojanja lezbejske književnosti, što bi se, čini se, moglo tumačiti i kao lobiranje za nešto što inače ne postoji, ali ga definisanjem tek treba ustanoviti. Prema promišljanjima urednice zbornika, lezbejska književnost obuhvata, ali se ne svodi, i na radove u kojima se tematizuje – ili naknadno otkriva – lezbejska egzistencija, koja sadrži – ili se iz nje retrospektivno iščitavaju – ženski istopolni erotski i/ili emotivni motivi, kao i književnost koja proizlazi iz lezbejskog aktivizma i multižanrovska je, pa čak i višedisciplinarna, po prirodi (10-11).
Na ovu zbirku priča se osvrnuo i Teofil Pančić (Elle, januar 2014, 76). Oklevam da okarakterišem njegov „osvrt“ kao kritički, jer mi upravo deluje kao zagovarački, onaj koji brani istopolnu međužensku ljubav i na nivou politike identiteta („da li je objekat žudnje suprotnog ili pak istog pola kojeg smo i mi, to je najmanje važno“) i na nivou umetničkog stvaralaštva koje, po Pančiću, izgleda da transcendira upliv pola, roda i seksualne orijentacije autorke na stvaralački čin. Tako Pančić smatra da se lezbejska književnost svodi na tematiku „međuženskog ljubavnog odnosa“ koja je otvorena – i u stvaralačkom i u čitalačkom činu – i strejt ženama i muškarcima. I pored truda da svojim muškim sudom legitimizuje lezbejsku književnost kao umetnost, meni je Pančićevo poređenje lezbejskih priča sa slatkišima spremnim za kušanje prizvalo istoričnu sliku svođenja žena na objekte seksualnog uživ(ljav)anja muškaraca. Ne, nije mi simpatična, a pogotovo ne empatična, ova gastro-erotska metafora, koja objekte opšteg hetero-gađenja (lezbejke) treba da snagom muškog autoriteta preobrati u objekte naslade čitalaštva (lezbejska fikcija) bilo koje seksualnosti.
Lezbejska književnost, koja nas uči postojanju alternativne erotike, ljubavi, življenja i šire emotivnosti žena u odnosu na dominantnu heteronormativnost, i njoj sapripadajuća lezbejska književna kritika, u zapadnim zemljama imaju za sobom nekoliko decenija institucionalizovanog postojanja. No, izgleda da se u Srbiji, zajedno s „gej“ premijerkom, lezbejstvo odomaćuje prevashodno kao ženska „gej“ forma, gde je „gej“ generički izraz koji obuhvata istopolnu orijentaciju muškaraca (i žena). Uzgred, ova terminološka lezbofobija i nije isključivo srpska boljka… Diferencijacija lezbejskog stvaralaštva i identiteta u okviru gej-lezbejskog pokreta u Srbiji prepoznata je, međutim, u antologiji savremene srpske poezije na engleskom jeziku. Poznata pod naslovom Cat Painters, koju su uredile Biljana D. Obradović i Dubravka Đurić (Dialogos, 2016), ova antologija uvrstila je autorsku knjigu Jelene Labris (Kerkez) Lady M kao zbirku lezbejskih pesama, koja je prvi put objavljena 1995. godine. Dakle, ni u Srbiji lezbejsko književno stvaralaštvo nije više u cvetu mladosti, zbog čega pomalo čudi rasprava o njenom postojanju danas.
S druge strane, književna, jezička – dakle i opšta društvena – lezbofobija u Srbiji danas i ne treba da nas čudi s obzirom na to da je lezbejstvo bilo i ostalo pravopisna transgresija u srpskom jeziku, o čemu ključnu reč imaju muškarci. Uprkos činjenici da se, kako se i vidi iz nove knjige Jelene Kerkez koja je trenutno u štampi (Autorka, Deve, Beograd, 2018), lezbejski aktivizam u Srbiji institucionalizovao upravo kroz lezbejske književne prakse sredinom 1990-ih godina. Pravopis, međutim, insistira na terminu lezbijka, umesto lezbejka, smeštajući čitav pokret i sam lezbejski identitet u Srbiji u domen pravopisne greške.
O postojanju, ili nepostojanju, legitimnog prostora za „lezbejku“ u srpskom jeziku i „lezbejsku“ književnost u nacionalnom stvaralaštvu izgleda da prevashodno odlučuju muškarci. Uprkos činjenici da je termin skovan da označi identitet žena koje su ga prigrlile, čime predstavlja i emancipatorski čin samoimenovanja. Delegitimizujući taj čin emancipacije svojim (muškim) autoritetom, gej aktivista Predrag Azdejković je na portalu „Srbija Danas.com“ (22.9.2017) razjasnio1 nedoumice u pogledu pravilnosti termina „lezbejka“ odnosno „lezbijka“, citirajući jezički autoritet Ivana Klajna prema kome je potonji termin jedino gramatički ispravan.
Stoga će knjiga o lezbejskom književnom stvaralaštvu i uzorima u Srbiji, iz pera autorke prvog lezbejskog poetskog romana u Srbiji, Lady M, biti naročito značajna za sve one kojima je lezbejski autoritet o lezbejskom autorstvu na prvom mestu.
Autorka je doktorirala filozofiju, radila je kao književna prevoditeljka i esejistkinja, urednica je u izdavačkoj kući Deve i jedna od osnivačica Centra za kvir studije.
Peščanik.net, 28.09.2018.
FEMINIZAMLGBTQIA+
________________
-
Na zahtev Predraga Azdejkovića ovde objavljujemo njegov demanti:
U tekstu „Lezbejska književnost u Srbiji: daleko od pravopisa, teorije i prave književnosti?“ Ivane Pražić sam netačno citiran. U tekstu se kaže: „Delegitimizujući taj čin emancipacije svojim (muškim) autoritetom, gej aktivista Predrag Azdejković je na portalu „Srbija Danas.com“ (22.9.2017) razjasnio nedoumice u pogledu pravilnosti termina „lezbejka“ odnosno „lezbijka“, citirajući jezički autoritet Ivana Klajna prema kome je potonji termin jedino gramatički ispravan.“
Ovde se može videti šta sam rekao:
„’Originalno i pravilno je bilo lezbijka, međutim Klajn je kasnije rekao da je pravilno i jedno i drugo. Najstariji listovi kao što su Večernje novosti ili Politika koriste izraz lezbijka. Svakako je pravilno i jedno i drugo’, rekao je Predrag Azdejković za portal Srbija Danas.com.
Po Klajnovom Rečniku jezičkih nedoumica, oblici lezbijski i lezbijka su bolji od lezbejska i lezbejka. Evo i njegovog objašnjenja:
‘Ono što nas ovde zanima jeste neobična tvrdnja da je lezbijka uvredljivo i stoga zabranjeno, dok je lezbejka dozvoljeno. Objašnjenja o sufiksima nisu baš mnogo uzbudljiva za čitaoce, ali ih moramo dati da bi se raščistio jedan očigledan nesporazum. Sufiksi -ejac i -ejka, sa pridevom na ejski, javljaju se samo u izvedenicama koje već u izvornom jeziku imaju „ej“. Kažemo epikurejac i epikurejski jer je u grčkom Epikoureios, plebejac, plebejka i plebejski jer je u latinskom plebeius, crvenoarmejac prema ruskom krasnoarmeec. Od imena ostrva Lezbos (rodnog mesta pesnikinje Safo, koja se zaljubljivala u devojke) pridev ne glasi Lesbeios nego Lesbios. Sufiks -ijski i inače koristimo za izvođenje od imena na koja se zbog teške suglasničke grupe na kraju osnove ne bi moglo dodati samo -ski, kao baskijski od Bask, gardijski od garda, nordijski od nemačkog Nord. Sve ovo znači da je lezbijka (i lezbijski) gramatički ispravno, lezbejka (lezbejski) je pogrešno’.“