Osam, šezdeset: antinomija jedne pobune:
Zaljuljalo se vreme
Još je stari dobri Napoleon, drapajući se ispod mundira, rekao da postoje dve vrste ljudi u revoluciji: oni koji je dižu i oni koji od nje imaju koristi. Svaka Revolucija (svinja koja se ustremljuje na svoj okot, što reče D.K.) svoju decu doglođe do kostiju, iz njih isisa čak i srž bunta. Varljiva ’68 (nazovimo i nju revolucionarnom, mada je taj pečat imenovanja neubedljiv poput onog od krompira) samo je potvrdila zakonitosti tog perverznog blagovanja, nakon koga Revolucija zaseda u kancelarijsku fotelju, pušta raskalašne vetrove i preklapa zakone koji će je učiniti nedodirljivom. Dok maše barjakom krvave košulje ili ruši sekirom drvo puno (več sagnjilih) ideja protiv kojih se ustalo, Revolucija prezire svaku logiku, postaje neka vrsta Svetog Transa, kako to opisuje B. Pekić: Revolucionarno ludilo je najviši oblik reda za koji zna istorija. Razumni, oni koji se mire, oni s metrom u srcu, s kantarom u rukama, nemaju tu mesta. Sad preostaje mučan čin, jer Revolucija treba zadržavajući nepamet, iz koje je nikla, najpre uškopiti slobodu koju je proklamovala.
No, nije svaka revolucija bila istog apetita i kastracionog zanosa, tim pre što su se karakteri i pobude tih ustanaka širom Evrope (Ah, ta Evropa, mala, ali zgodna, Đ.Konrad) razlikovali, premda su na barikadama svuda bili zakleti levičari, jer su te idejice tokom 1968. u Evropi i SAD bile veoma popularne. Te godine se u tkivo sistema zario trozubac ćara: iz povika na potrošačko društvo iznikla je šibljika budućeg ekološkog pokreta; iz kritike čizmaških paranoja nastali su pacifistički pokreti; a iz razgaćavanja seksualnih sloboda – feministička (pre)gibanja.
Ali, zavirimo u države gde su ulice palacale plamenom, pucale i krvavile glave i ideje, gde se, kako to lepo oblikuje Ž. Puhovski, zaljuljalo vreme. U Nemačkoj je situacija još bila najčistija, u potpunoj suprotnosti sa prljavštinom nacističkog nasleđa od kojeg su se, gledajući prošlosti u zakrvavljene beonjače, mladi Nemci kroz dugi marš kroz institucije distancirali. U SAD su studenti, samo 19 dana nakon ubistva Martina Lutera Kinga, dok je pola miliona američkih vojnika klelo svoju jebenu sudbinu u šikarama Vijetnama, blokirali univerzitet Kolumbija. Povod je bio prvi koji je dopao pod ruku – razvaljena je ograda fiskulturne sale koja je, tako ljupko rasistički, imala poseban ulaz za lokalno crnačko stanovništvo, što je razjarilo studente već, kako to kaže Oster, lude od vijetnamskog otrova u plućima. Pobuna je trajala dok policija nije u kampusu istočila višak uzavrele krvi u vidu 700 izudaranih i uhapšenih. Rat u Aziji se protegao na još bestijalno dugih sedam godina, a studenti su naučili da oni koji napola podižu revoluciju kopaju sebi grob.
Francuzi su bili odlučni u onome što su naši vlastodrpci po svaku cenu želeli sprečiti: u grotlo pobune uvukli su milione radnika, strpali direktore u ostave i zavrteli turbine svojih tvornica i sudbina. Mladi su se nakostrešili procenivši da im je draže da odapnu od gladi nego od dosade. Odlučili su da ukinu sistem koji je njima već ukinuo avanturu odrastanja (makar se ona svela i na zahtev da mogu dovoditi cure u uspaljeničke sobice studentskih domova). Degolisti na vlasti su čupali kose gledajući kako njihovi golobradi oponenti čupaju drveće, prave barikade, prevrću automobile, frljaju Molotovljeve koktele i izvaljuju parisku kaldrmu – da bi utvrdili da se ispod nje nalazi plaža i da je u umetnosti pobune najlepša skulptura komad asfalta koji baciš panduru u njušku. Maj 1968. je korenski bio pobuna protiv popujućeg konzervativizma generala Šarla, koji je bio prinuđen da raspiše izbore (i da ih, na užas pobunjenih, ubrzo opet i dobije). Kad se sve smirilo kao mleko u čaši, na ulici je ostao usamljen Žan – Pol Sartr deleći letke koji pozivaju na novu revoluciju, i Šarlo Akrobata da celu tu fertutmu prezrivo podvede pod izraz g..no u krevetu. I dok su u Parizu, marksistički doktrinarno, hulili na potrošačko društvo, buržoaski štucovane slobode i izbore kao „zamku vlastodržaca“ o tome su u Pragu, sanjajući da se oslobode medveđeg zagrljaja i zadaha SSSR–a, a u strahu od surli tenkova na obzorju – mogli samo da maštare.
A kako je Beograd dočekao vreme ključanja nestrpljenja? Neposredni povod je groteska: brigadiri su organizovali veselo estradno veče, ali su zbog kišice šmugnuli u pretesnu salu Radničkog univerziteta u koju, do prvih bubotaka, nisu puštali studentariju. Nekoliko sati kasnije, gazeći srču, hiljade studenata na ulici repetira pobunjeničku svest. Pronosi se lažni glas da među akademcima ima ubijenih, a sa zaplenjenih vatrogasnih kola (o, goblen – simboliko) već grme vatreni govori. Slušaoce hlade policijski šmrkovi i raspamećuju vaspitne palice. Kreće prvi pohod ka Beogradu i, kao što to reče Bulgakov, Anuška je već prosula zejtin…
Šta je to studentima kidalo živce u Titovoj čardak–državi pa su procenili da je dogorelo do zanoktica i da je vreme da se u toplu vodu potopi kvasac prkosa pristigao iz Evrope. Šta ih je nagnalo na misao da čovek (ma kako da se zove sistem koji ga i za života opcrtava kredom) treba da ima gospodara jedino ako zagospodari sobom? Pa, već je predaleko odmaklo hvatanje za gušu unutar partije, paranje po nacionalnim šavovima, nejednakost, nezaposlenost… Grizlice birokratije izjedale su misao o budućnosti, na revolucionarne ideale očeva uhvatila se plesan, pečalbarske „osme ofanzive“ nisu jenjavale, naprosto – vlast je izgubila sposobnost da maže oči, a mlađarija je postala svesna da će budućnost sadržati samo ono što sami prebace u nju.
Bila je to, kao i svuda pod komunističkim papkom, pobuna jedne generacije protiv neiskrenog življenja, iskorištavanja, bogaćenja partijaca koji su tresli drvo kapitalizma da plodove preliju u svoje džepove; pobuna protiv onih koji će umreti od udobnosti, nudeći podanicima jedino dosadu života. A upravo je stari lisac Krleža, ismevajući beogradske hura–hura plakate za Sartra i Maoa, o tome rekao: Jedan od zlih duhova ove galame je između ostalih mnogih drugih napasti i Dosada. Dosađuju se od preobilja djeca, ne vjerujući više ni u što što bi moglo da oduševi novim inspiracijama. I, ima tu istine, jer dosada budi pohlepu za novim doživljajima, a oni se zauzvrat sve brže otrcaju.
Ako su prvi studentski zahtevi imali bistrinu iskrene žeđi za slobodom, već naredni, duži i uštogljeniji, kritikovali su birokratizaciju partije i time otvorili rupu kroz koju će se provući kompromis s vlastima – taj, kako kaže Pekić – stari, lukavi glodar svih velikih podviga. Vlast nije dozvoljavala da iko osim radnika priviri u istoriju, a njih je izolovala u fabrikama, sprečavajući drvenim toljagama studentske emisare da zatruju idejama taj ideološki karantin. Sa zborova na kojima su slali podršku vlastima, radnici su odlazili pognute glave, kao sa dženaze, osramoćeni unapred napisanim mišljenjem. S druge strane, studenti su, kritikujući kneževe socijalizma i crvene buržuje priželjkivali simbiozu sa radnicima, naivno verujući da će doći dan kada će Tito saznati celu istinu i poškropiti je dimom iz svog tompusa.
A onda je počelo tumačenje pobune između redova: studenti su nabeđeni da kusaju nacionalističku juhicu koju im upravo sipa nenadjebivo prisutno-neprisutni (kao neki montažno demontažni most) Dobrica Ćosić, da su huligani srođeni sa stranim zamlatama, zaluđena omladina ljuljana obmanama i drogama. Išlo se i do pervertovanog obrta da oni govore upravo ono što misli i partija, pa je u pitanju samo jedan veliki nesporazum. I tako je sistem, pritisnut uz tarabu, zauvek odbacio svoju liberalnu krinku (slobodnomisleće mangupe iz svojih redova dokrajčiće koju godinu kasnije), a dohvatio nacionalističku masku iskeženih zuba da mu uskoro potpuno sraste uz lice. A socijalizam je svakako, u manjku slobode, do svog sloma – ostao kasarna.
Dragosti destrukcije
Šezdeset osma donosi nam i prave male ulične ratove širom sveta, bezočno makljanje u hepeningu zakuvanom po Bakunjinovoj misli da je strast prema razaranju stvaralačka. Oni koji su naglo otvorili oči sad su gledali i u plinove suzavca. Ova hemija (potpomognuta i LSD nirvanom) stvorila je i opaku parolu da će čovečanstvo biti srećno tek onog dana kada poslednji kapitalista bude obešen o creva poslednjeg birokrate. Zanimljivo da je dragostima destrukcije više bila zaskočena policija. Francuski žandarmi, koji su nasrtali na barikade da zapenušanim mladićima objasne da nije ekološki izvaljivati drveće skupa s korenom, odeveni u vrlo staromodne uniforme i kacige, izgledali su kao istisnuti iz neke povesnice o Prvom svetskom ratu. I šlemovi koje su nosili naši „čuvari poretka“ (mahom neispavani brkati pozornici) bili su smešni. Kasnije se saznalo da su pokupljeni iz nekog memljivog magacina gde su ih, iz istoriji poznatih razloga, odavno razdužili još Nedićevi grenadiri. Nemamo podatke kako su bili skockani policajci u Meksiku, ali znamo da su, oprljeni plamenom nastupajuće olimpijade, tristotinak demonstranata onemogućili da istoj prisustvuju, hitno ih otpravivši pod zemlju.
Prve nasrtaje naše studentarije na podvožnjak (na istom mestu su 1954. već bile ugušene, pa potpuno prećutane studentske demonstracije) policajci su dočekali groteskno, nabacivajući se kamenicama, ali je stvar uskoro postala krvavo ozbiljna kad su, znatno kraćih živaca, svoje kanonade po pobunjenicima raspaučila vojna lica sa obližnjih novobeogradskih solitera. Sutradan su pohodu na podvožnjak prišli i političari, da opipaju mogućnost kompromisa, ali su za svaki slučaj istodobno u žbunju postavili dva mitraljeza sa posadom.
U knjizi dnevničkih zapisa Ispljuvak pun krvi trenutke obračuna Ž.P. ovako opisuje (citat je u sinkopama): Pendreče ih zverski, po desetorica na jednog. One, koje obaraju na zemlju, tuku do nesvesti… Oni padaju jedni preko drugog; uplašena masa bežeći preko njihovih tela gazi ih nemilice. Najveća poniženja trpe devojke… Provincijski milicioneri, podivljali od nesna i iskonske seljačke mržnje prema građanima, sa strašću kidišu na njihove frizure, na tanke providne haljine i belo meso koje blešti ispod pokidane odeće. Tuku ih, gaze, cepaju im bluze i grudnjake, uzvikujući: ’Kurve!’… Pokolj traje nekoliko minuta. Istovremeno s pendrečenjem pršte i bombe sa suzavcem koje bacaju s teretnog voza. Obnevidela masa brani se, u očajanju, cipelama ili golim rukama.
Nakon svega na razbojištu ostaje političar Miloš Minić i, verovatno sa figama iza leđa, vapije plavcima: Ko vam je dozvolio da tučete decu? Po anegdoti iz tog doba, jedan je general odlučno odbio i pomisao da se vojska priključi ovom političkom grupnjaku, ali je ipak prepotentno dodao: Ali vam savetujem, ako naiđe vojska – raziđite se! Pa ipak je vojska zaposela sve televizijske zgrade i postavila mitraljeze na mnogim krovovima. Pa se kasnije čudimo što se rode nisu vratile…
Uši i zidovi
Bilo je to vreme kada su zidovi imali uši, a uši onih koji su ignorisali istinu – zidove. Svaka policija teži ka svom idealu da te sama ne kontroliše, već da stvori atmosferu u kojoj ti to, i ne primećujući, činiš umesto nje. Sve pametne policije (sic) su fermenti i katalizatori pobune. One, po Pekiću, znaju da se nijedna prava svinjarija ne može sprečiti, nego samo odložiti. Ali, sumnja probuđenih je kao svrab: što se više češeš više te svrbi… A tada ni vera u nemoguće nije daleko. Trebalo je pokidati unutrašnje bukagije svesti, a pandura u svojoj glavi utušiti ili makar isterati na čistinu (da mu drugi presude). A provokatora i agenata puna kaca. I Tito je, nakon što je podrškom porazio studente i pljesnuo rukama dajući znak da narodno veselje može da počne, samoljubivo rekao: E, i ovaj posao smo završili. Tako je to, drugovi, kad se nekoliko mangupa ne pohapsi na vreme! Pre toga tajne službe ipak nisu mirovale, već su studentima napakovale navodnu diverziju s podmetnutim eksplozivom, a posebno je bizarna priča, dospela i do novina, pa demantovana nepristojno dugih šest dana kasnije, o autu francuske ambasade koji studentima dotura tajanstvene pakete, za koje se kasnije ispostavilo da sadrže kinooperaturu i filmove o Pikasu, Bernar Bifeu i Modni žurnal s pariskih ulica (dakako, pre nego što su one gorele).
Lelujanje grudi i morala
Svaka pobuna, da ne bi malaksala čekajući da ideologija iscrpe sve sokove represije iz kojih se napaja, mora u sebi imati revolucionarni bezobrazluk. Mladi još nekako i mogu ozbiljno shvatiti revoluciju, ali kako na isti način doživeti sebe u tom dobu kad raspusnost viri iz svakog pogleda i pokreta? Režim to iskorišćava, pa razblažuje otpor tvrdeći da je sve: ruzmarin i šaš, veselo orgijanje, politički vatromet trabunjanja, razuzdano prangijanje.
Kažu da su na početku francuske pobune studenti bili fino upeglani, namirisani, stegnuti kravatama, cvetovi iz roditeljskih đul–bašti. Već nakon par nedelja ti pupoljci su se ostrvili u trnovite anarhiste, psihodelično uflekane zamlate, lude borce za pravo da se nose duge prljave kose, zvoncare pastelnih boja i džointi umesto pisaljki…
Na zidovima je definisano to stanje permanentne sreće. Od britkog grafita neprilagođenih Anarhija, to je ja, pa do otvoreno hedonističkog svršavam na pločniku, kojim su osvajali svoje pravo da mozak otkopčavaju često kao šlic, i preterivanjem traže put ka istini. U tom Ničeovskom haosu u duši bili su spremni i silovati svoju Almu Mater“. Drskost je postala novo revolucionarno oružje, a svoj gnev usmerili su i ka religiji kao vrhunskoj prevari, jer ne može se slobodno misliti u senci kapele, kad je bitnije imati mesto za pišanje, nego za molitvu.
Vođenje ljubavi i revolucije se preplitalo. Vele da je pisac D.K, koji je i inače prezirao svako udruživanje koje nije na seksualnoj osnovi, dovikivao svojim kolegama, zanetim peticijama, proklamacijama i moralnim dvojbama, pokazujući na uzavrele demonstrantkinje: Sad ih treba hvatati, sad, dok su omamljene i ne znaju šta rade. Devojke su, na zadovoljstvo pristalica ove Kišove teorije, uzvraćale razdragano skidajući brushaltere i bacajući ih na lomaču, ostavljajući grudi da revolucionarno lelujaju u ritmu novog vremena.
Daj mi mama, šibicu
Premda je još Miljković tvrdio da će trgovi ostati bez spomenika kada narod otkrije tajnu kako se postaje velik, 68-a je u svakoj zemlji gde je vrilo vreme dala po nekog heroja koji se na kamaradskim rukama ispeo na improvizovanu govornicu istorije, a bez ičije pomoći (osim malo podgurnut specijalnim službama) sunovratio ka dnu. Ali, i na dno se može gledati iz više uglova.
Mnogi šezdesetosmaši su, ponosni na svoje zasluge i srčanost u pobuni, koji su bivali sve znatniji kako je pogled na njih upućivan iz zašuškanijeg establišmenta, okupirali raskošne politikantske kabinete (Klinton, Solana, Joška Fišer). Neki su se opredelili da, poštapajući se instant filozofijom opšte prakse, trajno ostanu bolesno zaljubljeni u svoju izvikanu veličinu, izuzetnost i misaonost. Iza zgarišta ostalo je dosta mrzovoljnih cinika, ispraznih moralista.
Bilo je i istinskih tragičara koji su u borbi bukvalno sagoreli: Rudi Dučke, simbol berlinske pobune, recimo, za svoje zasluge dobio je tri metka u glavu iz revolvera neonaciste, i od posledica tih hitaca umro deceniju kasnije. Na praškom trgu se Jan Palah javno spalio za svoje ideale, pa su zatim sličan vid jezive samodestrukcije preduzeli (sa šibicom u ruci, natopljeni savešću i benzinom) i jedan poljski student i još dva Čeha.
Polazeći sa konzervativnih pozicija, Žil Lipovecki tvrdi da su učesnici ’68 (misleći na zapadnu varijantu pobune) bili nesvesni protagonisti procesa korporativnog kapitalizma koji ih je usisao, da bi ih zatim ispljunuo iza sebe. S druge strane usisani su i njihovi pobratimi sa Istoka, koji ne bi imali ništa protiv potrošačkog društva, ali bi se rado odrekli viška socijalizma po glavi stanovnika. Brodolomnici beogradskog nasukavanja na hridine sistema često su udisali zatvorsku vlagu, izbacivani su sa fakulteta, oduzimani su im pasoši, pozivani su na mukla posela u specijalnu policiju.
Nakon „kozaračkog“ milosrđa, čak i Tito se više puta vraćao da zapljune sumnjive elemente lamentirajući što hapšenja ne dobijaju na ubrzanju i mašući spiskovima lovaca u mutnom. Jedan od njegovih rigidnih čauša čak predlaže da Savez komunista ne bude taj koji ubija jednog po jednog komarca, već stvara sistem koji će isušivati čitavu baru. Tih godina zabranjivani su studentski listovi (dvadesetak brojeva raznih listova pojeo je mrak), a pokret je umirao na rate, verujući da je u pitanju obična prehlada sve dok nije počeo da iskašljava krv.
Ali, sve teče: kada je dve godine nakon demonstracija studentski vođa Vlada Revolucija bio uhapšen i osuđen na 20 meseci strogog zatvora, to je uzbudilo studente na samo četiri fakulteta, koji su štrajkovali. Ostali su budistički vadili mrvice iz sopstvenog pupka. Rastakana je svaka duhovna podloga kritičnosti, na udaru su se našle pristalice »crnog talasa«, pucao je bič zabrana po filmovima, predstavama, časopisima… Sistematski je (od idiota) uništavano ono što raskrinkava vlast i nije po njenoj (hi)rovitoj ćudi.
„Šta da radim bez akcije?“
Bunt je bio na umoru kada su na fakultete nasrnuli folklorni začinjavci sa zbirkama rodoljubive poezije pod miškom, naglo promolile glavu ptičice do tad zauzete bištenjem krila i gutanjem crvića propagande. Odlučnu istinu o tim vrelim danima juna ni kasnija umetnost nije čisto izgovorila, već frfljavo i smušeno. Mik Džeger je svoju poznatu pesmu Street fighting man posvetio vođi pobune u Londonu, Tariku Aliju, a kod nas su glazbeni omaži bili upućivani babi koja je trla lan. Šezdeset osma je doticana tek u pokojem stihu pesmuljaka grupe „Film“ (bilo je ljeto i bilo je vruće), „Prljavog kazališta“(zar niko nema hrabrosti za sutra pitati)…
Najkompletnije se u ’68. uneo najprecizniji (a opet prečesto rasplinut do neprepoznavanja) mislilac s gitarom, Džoni Štulić, koji se u svojoj programskoj pesmi „Osam šezdeset“ nadovezuje na staru parolu sa zidova Sorbone – „Reforma – moje dupe“, te cinično zaključuje da mu ništa ne vredi vrijedna diploma kada nema akcije niti anarhizma u krvi, a jedina preostala barikada je ona za šankom gde se kontrolisano ordinira od 19 – 22.
Dokumentarac o demonstracijama „Lipanjska gibanja“ je, još dok su se principi pobune rađali u prašini, napravio izvrsni Žilnik. Način na koji se bezvoljni šezdesetosmaš Saša Belopoljanski ipak gura da što pre propadne dao je u filmu „Tajvanska kanasta“ Goran Marković, a slika toga šta se događa kad se pojačanom lučenju hormona jednog maturanta (roba, kako bi to stare erotike nazvale – „kupidonovog haljetka“) pridruže sestrino oduševljavanje demonstracijama kroz provincijalni lik studenta Cileta, te iskonski strah od autoriteta oca, zakasnelog partijca, uz valcere češkog orkestra Panenke pristiglog u istorijsko nedoba, prikazana je u Paskaljevićevom filmu „Varljivo leto 68.“
Ali, hajde da malo razvijemo celuloidnu traku uratka Slobodana Šijana iz 1983, filma „Kako sam sistematski uništen od idiota“ u kome se najbolje dočarava atmosfera izglobljene godine. To je priča o Babiju Papuški, pre svega i iznad svega čoveku, revolucionarnom pesniku naivcu, proleteru duše široke kao nirvana, Če Gevarinom dvojniku, koji ne čeka da se ukiseli vreme, već, uz poklič Pomozi Markse i Bože, agituje za novu revoluciju i svežu krv koja treba da se prolije. Čekajući da
se i kod nas zakuva, nabadajući štakama za svojim idealima daje nehotične definicije bolesnog društva: Metastaza, zadnja faza, nije fraza, Drugima pevačice od besa pevaju, a meni creva od gladi… Odmah se priključuje demonstracijama na Filozofskom, isteruje pompezno zajapurenog Žigona sa govornice i biva, u odbitku nove studentske ispraznosti, odbačen u podrum kao provokator. Ipak, pre nego što svoju pobunu skrušenog sina radničke klase okonča skokom kroz prozor cepajući u padu veliki Marksov pano, prorokuje junošama da će ostati naivna deca, slabići koji nemaju srca za juriš na bajonete i koji će na kraju priznati da su tukli policiju, a ne ona njih.
Ovaj film je, inače, nastao po delu Mome Dimića Šumski građanin inspirisanom autentičnim Babijem. Ostali naši književnici nisu previše čačkali mečku povodom ’68. Već citirani dnevnik Ž. Pavlovića Ispljuvak pun krvi proveo je krajem osamdesetih u bunkeru šest godina. Svoje viđenje pobune dao je, uz dosta postmodernističkih ograda, i Milisav Savić u romanu Topola na terasi. Nešto o tome primetio je i Laslo Vegel u Duploj ekspoziciji, ali mi sada ipak na trenutak (ili dva) otvaramo stranice Pekićeve knjige Hodočašće Arsenija Njegovana. Autor tvrdi da ako želimo izbeći istorijsku lešinu moramo otići daleko iza dokumenata, u imaginaciju nadahnutu faktom. On parafrazira Klauzevica da je književnost produženje politike drugim sredstvima, i da se njome možda ne može ništa postići, ali se ipak mora sve pokušati.
Ostareli Njegovan još u detinjstvu se nahvatao straha od skorenog zadaha i usplahirenih sablji Buđonijevih boljševika. Nakon susreta sa bukačima martovskih demonstracija 1941, osveživši svoju užasnutost, povlači se u neku vrstu kućnog samopritvora odabravši život u novobeogradskoj kuli od laži. Na poslednje hodočašće se osmeli tek nakon 27 godina, da bi, igrarijom sudbine, naleteo opet na pobesnelu crvenu furiju. Opaža prvo egzaltirano kretanje ljudskog roja, zatim razmenjuje nekoliko obostrano nerazumljivih rečenica sa penzionisanim generalom koji bi to sve razbucao, samo da mu se dadne, sriče dvogledom za njega nerazumljive parole (jadnik i ne zna da su komunisti ujahali u Beograd) i na posletku, ganjajući u metežu nogu smaknuti šešir, štapom, drugim simbolom svog građanskog dostojanstva, u naglom obrtu karakterističnom za Pekića – udarcima u potiljak umlati studentskog barjaktara.
„Sivo je lepo“
Sa štita 1968. Zapadu su trijumfalno mahnule socijaldemokratske ideje, koje su mršteći se prihvatili i konzervativci. Izboreno je pravo da se urla, živi u sadašnjosti bez mrtvog vremena, neumerenije troše seksualni potencijali, češće vetre srce i um… Ideologija pobune je ubrzano starila, smenile su je razne „teorijske groznice“, ali je ovo preostalo kao talog na dnu sita, uz dosta melanholije i fetišizma. Kod nas se desilo nešto do tad nezamislivo – jedan sloj društva je pokušao da redefiniše svoj zadati život, odškrine oči roditeljima uverenim u čistotu svoje prošlosti, na ispitivačka isleđenja odgovori podmuklim protivpitanjima. Zatim, postignuto je hlađenje usijanog vlastodržačkog žarača, kroz inicijativu (izvan ortodoksne hijerarhije) da se preispitaju odgovorni za batinjanje studenata. Ali ključni beogradski paradoks bio je u tome što su ciljevi studentskog pokreta bili tek nabujalo testo zvaničnih partijskih stavova.
Tito je napravio sistem, pa razbio kalup, tako da smo mi neuporedivi, ali dobro je čuti šta o vremenu posle ’68. misli Adam Mihnjik, višestruko zatvarani poljski intelektualac. On tvrdi da je komunizam bio integralno zlo, đavo našeg vremena, razlog za uverenje da dok je svet ovakav kakav je, ne vredi umirati u vlastitom krevetu. Pa ipak je, uprkos svim menama, sistem podoban njemu opstao još dve decenije nakon 1968. A onda, kad je prevladan haos populističke ideologije i apsurdna nostalgija za dobrim vremenima kada nije trebalo puno raditi, a za sitniš si mogao popiti i pojesti, preostala je siva demokratija pijaca pasija i kompromisa, zavisti i nade, večno nesavršenstvo… Ona nije nepogrešiva, podložna je manipulaciji i korupciji… često bira banalno u odnosu na izvrsno… prazna obećanja u odnosu na kompetentnost.
Pa ipak, po Mihnjiku, samo demokratija ima sposobnost da osporava samu sebe, koriguje svoje greške, čuva aromu ljudskog života. Pa neka je siva i neidealna – ona je jedina mogućnost i poslednje zaveštanje Šezdeset osme. Ona postoji kroz kakvo-takvo pravo na pobunu, ma koliko se vremenom eros usamljenog kritičara pretvarao u sleganje ramenima, gledanje u zemlju, zabadanje glave u pesak, knjige i stare fotografije. Znači, ’68 ne treba da izazove ono što N.P. (pozajmljujući izraz od Staljina lično) naziva – teleće ushićenje, ali bi se dobri šezdesetosmaški duh iz boce, kome iz išaranog ruksaka proviruju: prkos, gordost, idealizam, humor, pravedništvo i uzbuđenje – morao očuvati. Jer kako to rekoše pariski studenti: Sloboda je zločin koji sadrži sve zločine. To je naše apsolutno oružje.
Think Tank, br. 25-26
Peščanik.net, 13.10.2008.