Lirika jogurt revolucije

Slike sa mitinga “Stop razbijanju Srbije” u Novom Sadu ispunile su sve vesti poslednjih dana. Kada bi se isključio ton, ti prizori sa bine ispred zgrade Banovine podsećali su na fiskulturne vežbe, najviše na one koje u vojsci zovu gušterovim letom, kada vojnik odskoči sa zemlje i zaleprša rukama. To veseli starije vojnike i zapovednike. S jedne strane, ta vežba govori o dobroj disciplini među mladom vojskom, s druge budi nadu, jer taj odraz sa zemlje, odlepljivanje od tla uvek daje povišeni ton telu u pokretu, čak i kada nema nikakvog zvuka. Naposletku, ne treba zaboraviti da je ova vežba puna poniženja, jer se odvija pod budnim “očinskim” okom starešina i predstavlja repeticiju izlaska iz zlokobnog jajeta. Ta vežba treba da utuvi mladom vojniku u glavu da je “nula” i da će tek upornim pokušavanjem jednog dana možda poleteti. Tako se dogodilo i sa bivšim omladincima narodnjačkih partija, koji su kao gušteri miloševićevsko-šešeljevskih formacija više od dve decenije izgarali u pokušajima, da bi konačno prošlog petka i poleteli. Prilično kasno odlepljivanje od tla, ali u Srbiji gde je vreme najjeftinije, svako uzletanje je praćeno ovacijama. Slična stvar se dogodila sa nastupom nove generacije lidera: Milošem Vučevićem (SNS), Dušanom Bajatovićem (SPS), Žikom Gojkovićem (SPO), Milenkom Jovanovim (DSS) i Igorom Mirovićem (SNS). Delovali su uvežbano, umnogome su podsećali na svoje partijske starešine pred kojima su godinama vežbali, jedino se nisu još oslobodili mahanja rukama i ostalih karakterističnih pokreta tela. Stoga prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić nije došao na ovaj miting. On je od razilaženja sa Vojislavom Šešeljom i formiranja SNS, a naročito nakon ulaska u Vladu, prešao u prvi politički ešalon. Dakako, Vučić je bio na mitingu, ali s druge strane. Sa bine je tiho sišao u narod, kao velika slika koju su neki podizali iznad glave, a drugi kačili na mitingaške autobuse.

Igor Mirović, potpredsednik SNS, poleteo je više od svih govornika na mitingu ispred Banovine. On je iste večeri, u emisiji „Između dve vatre“ na televiziji B92, potpuno čiste savesti, eksplicirao svoj politički put od najranijih dana do mitinga „Stop razbijanju Srbije“. Naime, kada je voditelj pomenuo sličnost između jogurt revolucije u Novom Sadu s kraja osamdesetih i najnovijeg mitinga, Mirović ga je prekinuo, i kao da se radilo o velikoj časti, ponosno je rekao kako je lično učestvovao u tom događanju naroda. U to vreme, Mirović je imao 20 godina i guštervo let je za njega tek počinjao. Slom tadašnjeg pokrajinskog rukovodstva i ukidanje autonomije Vojvodine osnažile su vojno-politički poredak Slobodana Miloševića i nacionalističke elite koja je stajala iza njega, a pešadinci antibirokratske revolucije su ubrzo pronašli svoja mesta u političkim strukturama ili na bojnim poljima. Igor Mirović, tada pesnik i aktivista Šešeljeve radikalne stranke, ovako je opevao program svoje partije: Na katunskim visovima / legenda kazuje / Sava i Vuci / Svi da budu siti / I sve zemlje na broju… / I ja im verujem.¹ U Mirovićevom pesništvu iz tog doba afirmativno se spajaju iskustva i slike koje će kasnije postati politička memorija Srpske radikalne stranke, ali i slike srpske povesti beščašća. Tu je nezaobilazna Slavonija i njen epicentar Vukovar, čije će ruševine nakon ulaska JNA i paravojske skupa sa pesnikom Mirovićem, u pesmi biti eufemistički označene kao suluda simfonija. Možda bi ova sintagma navela na pogrešan trag kada ne bi sledili stihovi: Da li nečastivi / tako pakleno misli / da nam ni grumenje ne ostade. (Pesma “Grumenje Vukovara” napisana je u Negoslavcima, novembra 1991.) Hteo bi da kaže Mirovićev lirski subjekt, baš kao što će mnogo godina kasnije i predsednik Nikolić reći o Vukovaru, da je to “srpski grad” koji nam je porušio neki (Mirovićev) vrag. Međutim, pesnik nigde ne kaže, niti uviđa da je to vrag iz jogurt revolucije, koji je nakon ustavne i vojne konsolidacije Srbije, krenuo u objedinjavanje preostalih srpskih zemalja. U tom smislu, rani književni radovi potpredsednika SNS-a nam mogu biti od velike koristi za rekonstrukciju sada potisnute prošlosti, koja više nema odjeka u javnom diskursu Srbije, ali su zato njene posledice nesagledive. Mirović kao pesnik, a kasnije i kao političar, apsolutno veruje u ispravnost političkog programa koji je podržavao činjenjem i idejama. On beleži stanje nakon “oslobađanja Vukovara”, situaciju u vojsci, na zemlji ali i pod zemljom. U neku ruku, moglo bi se reći da je bio svedok i srpskih ratnih zločina, ali oni su u skladu sa mehanizmom negiranja bilo kakve agresije, kao u pesmi o Vukovaru, bivali poetski transferisani na drugu stranu: Rakiju domaću / Prosipam ljut / Neki pijanstvu postaše drug / Kerberi / Grobnice, jame / Granični lug. (“Poema zemlje slavonske”). Topografija koja se nazire u njegovim stihovima svakako ima svoja realna uporišta u neposrednoj okolini Vukovara, a pomen jame predstavlja militarističko-poetski signal autoviktimizacije koji kod radikala, današnjih naprednjaka, budi patriotski patos i resantiman.

Ciklus Mirovićeve rodoljubive lirike pod naslovom “Nebo nad Vizantijom”, napisan je u godinama nakon jogurt revolucije. U njemu je pesnik u skladu sa svojim poetskim kapacitetom, koji je uistinu mali i epigonski, opevao neke granične tačke projektovanih srpskih teritorija, što je svakako uticaj opšteg trenda tih godina. Njegova poezija je kao literatura beznačajna, ali tek sada zadobija status dokumenta o oblikovanju novih političkih lidera koji su se po drugi put našli pred vratima Vojvodine. Stoga Mirovićevo hvalisanje sopstvenom nečasnom prošlošću pred milionskom tv publikom, navodi na razmišljanje o kontinuitetu politike za koju neki komentatori kažu da je odavno mrtva i da se prvi potpredsednik Vlade sada ponaša u real-politici kao “novi Đinđić”. Imajući u vidu habitus novih lidera, koji nas pozdravljaju visoko podignutim rukama, meni se čini da pesničke (pra)slike sličnosti ne treba tražiti u politici koja se vodila između 2001. i 2003. već mnogo ranije, u vreme kada je imaginarna Vizantija (oličena u Rusiji) kao glavni opozit EU zakucala na naša vrata.

Peščanik.net, 16.04.2013.

1. Svi citati su preuzeti iz knjige: Igor Mirović, Nebo nad Vizantijom, Književna zajednica, Novi Sad, 1994.