Pre neki dan poštar mi je doneo čudnu knjižicu. Zove se transkript i objavila ju je ugledna izdavačka kuća Dalkey Archive Press. Sa nemačkog su je preveli Patrik Grejni i Vinsent Kling, a za autora, Hajmrada Bekera (1925-2003), nikad nisam čuo. On je bio književni urednik, fotograf i vizuelni pesnik, koji je kao tinejdžer pristupio nacističkoj partiji i postao aktivni član regionalnog rukovodstva Hitlerjugenda. Na prvi pogled knjiga liči na zbirku verbalnih otpadaka nepoznatog porekla, od kojih neki podsećaju na avangardnu poeziju. Ali kada se pažljivije pogleda, ispada da je to nešto sasvim drugo. Bekerove „pesme“ su sačinjene od isečaka iz raznih dokumenata, čiji su autori naredbodavci, počinioci i žrtve holokausta.
Tu su citati iz logorskih dokumenata, zapisnika o hapšenju, uputstava za upotrebu gasnih komora i vešanje zatvorenika, komentara dželata i svedoka, beležaka sa medicinskih eksperimenata i drugog sličnog materijala pronađenog u dosijeima jednog režima, koji ne samo da se bavio istrebljenjem miliona ljudi, već je i do najsitnijih detalja propisivao pravila ponašanja za žrtve svojih gnusnih nedela:
morate ostaviti ključeve u bravi plakara, kovčega itd, kao i u bravama unutrašnjih vrata. ako su ključevi u svežnju, moraju se skinuti i gurnuti u odgovarajuće brave. ključeve od hodnika zgrade obeležiti trakom i kartončićem na kojem ćete upisati svoja imena, broj stana i matične brojeve. ove ključeve predati ovlašćenom licu. pre nego što napustite stan. spisak stvari koje su vam izdate treba…
Beker ništa ne izmišlja. Na kraju knjige je kompletna bibliografija. On malo sažima tekst da bi istakao neku informaciju, da bi ona kao stih naterala čitaoca da se zamisli nad određenom slikom, dok se njeno puno značenje ne prikaže u svom svojem užasu:
u susednoj sobi, do prozora, sedeli su ljudi u belim mantilima, za stolovima obasjanim hladnom plavom svetlošću koja je iz njih isijavala. merili su dijamante, safire, smaragde, rubine i slično kamenje. ispirali su ih tečnošću oštrog mirisa, a zatim ih posmatrali kroz zlatarske lupe da bi im odredili masu u karatima, pa tako i vrednost. u posudama su se razlivale sve dugine boje.
kadenca 1 ka stolici
kadenca 2 na stolicu
kadenca 3 čitanje rečenice
kadenca 4 stolica izmaknuta
ne sluteći da i njih uskoro čeka planirana smrt, ljudi su aplaudirali, a neki i veselo klicali.
Kumulativni efekat ovih fragmenata je jedva podnošljiv. U jednom pismu piše: „verovatno te nikad više neću videti, nikad ti neću čuti glas, nikad te neću poljubiti. ali kako želim da te vidim, makar samo jednom!“ U dugom spisku imena, jedno ili dva se izdvajaju. Kako je izgledao krojač Zoltan Flajšman? Kakav li je život vodio trgovac Bernhard Herskovic? Čitamo o jednom logorašu koji je osuđen na smrt jer nije po propisu skinuo kapu, o drugom koji je streljan jer više nije mogao da obavlja teške fizičke poslove, pošto mu je popustilo zdravlje, i o četvorogodišnjem jevrejskom dečaku koji je delio kanapčiće ljudima koji su išli u gasnu komoru – verovatno da ih ohrabri. Poezija je u detaljima, kako se obično kaže, ali to važi i za okrutnost.
U prvi mah sam pomislio da je knjiga mogla da bude i duža, da bi bila još upečatljivija, ali sam se onda setio starog pravila u poeziji – što manje to bolje. Patrik Grejni ima pravo kada u pogovoru piše da je „Šoa od nečega što su čitaoci mislili da razumeju, pretvorena u nešto što tek treba da shvate i da im transkript za to pruža priliku.“ Čak i neko ko prilično dobro poznaje literaturu o nacističkoj Nemačkoj može u ovoj knjizi pronaći stvari koje nije znao ili koje je jednostavno prevideo. Recimo, ja sam se zaprepastio kada sam shvatio da izraz „pojačano ispitivanje“ (enhanced interrogation), kojim se izbegava izraz „mučenje“ (torture), nije izum Bušove administracije, već je preuzet od Gestapoa (Verschärfte Vernehmung).
NYRBlog, 22.02.2010.
Preveo sa engleskog Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.03.2010.
HOLOKAUST