Ljudi iz prvog reda

Dve februarske slike

Potsdamer Platz u današnjem Berlinu je impozantan, a u vreme Berlinala postaje stecište celog sveta. Tamo je moguće sresti Meril Strip ili Džordža Klunija u nekom od skupih lokala u Arkadama, svaki čas naleti neka TV ekipa, koja presreće podjednako selebritije i obične ljude da bi im postavili neko pitanje o aktuelnim kulturnim događajima u ovom gradu. Pa ipak, nedaleko od ovog trga, u ulici koja se zove Niederkirchnerstrasse, nalazi se muzej koji nudi mnoštvo prizora iz prošlosti, čak i neke fotografije koje su snimljene u zoni samog Potsdamer Platza, ali pre više od sedamdeset godina. Reč je o hronologiji uspona i pada Hitlerove Nacional-socijalističke partije, koja je pažljivo potkrepljena istorijskim dokumentima, ali i iscrpnom kritičkom interpretacijom društveno-političkih i neraskidivih kulturnih tokova toga doba. Ipak, u tom mnoštvu dokumenata, postoji jedna fotografija čije je čitanje zanimljivo na više ravni. Na njoj se vidi grupa ljudi u prvom redu neke hale, tokom nekog očigledno važnog skupa tokom Drugog svetskog rata u Nemačkoj. U prvom planu je jedan muškarac u uniformi bez šapke, okružen ženama u građanskom odelu. Jedna od njih ima čak čipkanu belu kragnu. Ono što ih povezuje, osim tog prvog reda, u kome su se našli kao da su navigirani božanskom rukom, jesu njihova lica, ozarena, ali ne svetlošću, nego tamom koja je eksplodirala negde duboko u njima pokrenuvši svaki njihov atom. U prvi mah, posmatraču se može učiniti da ti ljudi kao u transu pevaju neku pesmu, možda himnu, ili neku budnicu, ili pesmu zahvalnosti bogu ili svome vođi. Ruke muškarca su u naočigled mirne, ali primećuje se grč kojim ih on obuzdava da ne polete u frenetični aplauz koji prati ovo pevanje. Žene se, međutim, ne suzdržavaju. One pljeskaju i pevaju na sav glas. Peva i uniformisani muškarac, pevaju i sive muške glave iz drugog reda. Kakva li je to pesma koja je uspela da ponese tu masu, kao i elitu iz prvog reda. U legendi ispod slike, međutim, stoji potpuno neočekivana informacija: Radi se o jednom glasnom frenetičnom kratkom odgovoru, koji je 18. februara 1943. masa uputila govorniku Jozefu Gebelsu, koji im je tom prilikom postavio pitanje: “Da li vi želite totalni rat?” “Daaaa!!!”, odgovorila je frenetično masa, zapevavši tu kratku potvrdu jedinstva, sabornosti i egzaltiranosti pripadanjem velikom Rajhu, koji je tim činom opravdao svoju politiku totalnog (samo)uništenja. Ljudi iz prvog reda ostali su zauvek zabeleženi na toj fotografiji kao oni koji su se u jednom trenutku povesti našli najbliže mističkom centru Rajha, odnosno samom fireru.

Nije lako biti u prvom redu. Nikada se ne zna kada će morati da se skoči u stav mirno, da se zapeva pesma (samo)uništenja ili da se pokloni militarističkom vođi. Mnogi od njih, razume se, dospeli su tu svojim političkim zaslugama, neki od njih interesnim manipulacijama, treći sticajem okolnosti, ali svi oni vrlo dobro znaju šta sedenje u prvom redu zapravo znači. Jednom će se njihovo pevanje ili odobravanje svakako čitati kao pozdrav iracionalnom zahtevu politike da se krene u otvorenu destrukciju. Naposletku, najveći teret odgovornosti, poneće upravo ti “naivni” saputnici režima koji su mislili da će im sedenje u prvom redu doneti najviše beneficija.

Krajem februara ove godine, Narodna biblioteka Srbije je zbog vikenda svoj Dan osnivanja obeležila malo ranije. U prvom redu su sedeli predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, zatim njegova savetnica Stanislava Pak, njegov savetnik za kulturu Radoslav Lale Pavlović, ministar kulture Ivan Tasovac, te upravnik Univerzitetske biblioteke Aleksandar Jerkov, upravnik Biblioteke SANU Miro Vuksanović, predsednik Matice srpske Ivan Negrišorac, kao i bivši upravnik NBS iz devedesetih Milomir Petrović. Naposletku, sedeo je tu i nekadašnji VD upravnika NBS Dejan Ristić, koji je najodgovorniji za uspostavljanje nepostojećeg Nacionalnog dana knjige, kao i za uvođenje Tomislava Nikolića u NBS, koju on u svom prethodnom životu ne samo da nije posetio nijednom, nego nije znao da tako nešto postoji. Pomenuti Ristić je od predsednika takođe izdejstvovao i Sretenjski orden za NBS, kao i protokolarno pokroviteljstvo Dana Biblioteke. Takođe, bračni par Nikolić imao je tu čast da pusti prvu bibliotečku kompakt policu u pogon. U znak sećanja na orden i predsednički par u magacinu biblioteke, VD Ristić je naložio da se na tu policu zalepi fotografija Sretenjskog ordena, a da se polica nazove “Sretenjskom”. Tako je i učinjeno. Tih prvi godina, nakon smene Sretena Ugričića, prvi red je frenetično aplaudirao Ristićevom mesijanskom vođenju ove ustanove. Ne treba zaboraviti ni to, a fotografije pamte duže, da je u februaru 2012, u prvom redu sedeo još jedan bivši direktor NBS, ujedno i bivši predsednik Srbije, kao i bivši optuženik za ratne zločine na Kosovu – Milan Milutinović. Ljudima iz prvog reda je tog februara bilo posebno drago što im se i on pridružio, jer je tako sabornost bila kompletna. Od 28. februara 2013, u prvom redu se skrasio i predsednik Republike sa svojom svitom. Naravno, među tim ljudima, uvek bi morao da sedi i neki pisac, koji bi došao da primi Nagradu za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije. Niko se od tih pisaca nije ogradio od politike Srbije, prošle ili aktuelene svejedno, sve do ovog poslednjeg Dana NBS, kada je Filip David, izašavši za govornicu, poručio auditorijumu, a posebno ljudima iz prvog reda, da on mora da se ogradi od prisustva gospodina Nikolića sa čijim političkim stavovima i delovanjem se nije slagao od početka devedesetih. U ime odbrane sistema vrednosti ljudi iz prvog reda ustao je ministar Tasovac, o čemu je već bilo reči na sajtu Peščanika. Ostali su bili zatečeni, nije bilo ni pesme ni aplauza, a predsednik Nikolić je kasnije izjavio kako Filipu Davidu za takav gest “nije bilo potrebno ni hrabrosti a ni vaspitanje”. Naravno, predsednik Nikolić se sigurno sećao davne 1991, kada je sa svojom suprugom sedeo u prvom redu na nekom od zasedanju Srpske radikalne stranke, kada je Vojislav Šešelj pozivao na jedan totalni rat protiv svih u okruženju. U to vreme su oni koji bi se pobunili protiv volje prvog reda, završavali s metkom u glavi. Zato je predsednik Nikolić rekao da za istup Filipa Davida danas nije bilo potrebno posebne kuraži. Naprotiv, jeste. Jer da nije tako, savremena srpska književnost bi odavno imala mnogo više onih koji smeju da svoje stavove iznesu javno, naročito kada stoje licem u lice sa Otadžbinskom upravom jedne kulture, fascinirane idejom totalne propasti.

Peščanik.net, 29.02.2016.

Srodni link: Janko Malez – Estetizacija politike