- Peščanik - https://pescanik.net -

Lojalnost i manje zlo

Partijski sistem u demokratijama se oslanja na odnos lojalnosti između stranaka i njihovih glasača. Koliko je lojalnosti potrebno?

Jedan način da se to odredi jeste pomoću veoma jednostavnog modela političke konkurencije. Uzmimo da je potrebna većina glasova da bi se stekla vlast. I uzmimo da su glasovi raspoređeni ulevo i udesno. Da bi se obezbedila većina, potrebno je pridobiti sve one ulevo ili udesno od sredine, dakle od onog glasača koji je upravo dovoljan da bi se obezbedila potrebna većina. Ukoliko se interesi glasača razlikuju, oni koji su ulevo ili udesno od srednjeg glasača neće imati iste interese kao on ili ona. No, dalje od udesno ili ulevo su interesi koji su još manje prihvatljivi. I sada, a to je najvažanije, ti udaljeniji glasovi nisu potrebni da bi se osvojila potrebna većina. Mera potrebnog kompromisa jesu interesi glasača koji se nalaze u sredini političkog prostora.

Iz čega sledi kriterij lojalnosti: dogod se prave kompromisi sa središnjim glasačima, stranke ostaju lojalne svojim glasačima i njeni glasači bi trebalo da ostanu lojalni njoj, to jest da glasaju za nju. Isto važi i za koalicije. Glasač za malu levu ili desnu stranku ne mora da ima problem ni sa svojom niti sa lojalnošću svoje stranke, ukoliko ona stupa u koalicije sa strankama bliskim sredini političkog prostora, jer to obezbeđuje eventualno učešće u koalicionoj vladi.

Ukoliko, međutim, stranka krene da konkuriše za glasove na drugoj strani političkog prostora, to je nelojalna politička konkurencija. To se strankama ne isplati jer gube više glasova na svojoj strani političkog prostora nego što ga stiču na drugoj. Razlog da to ipak čine jeste često neka iskrivljenost ideološkog prostora, obično zbog toga što se neka tema nameće kao ključna u svim političkim odlukama. Recimo, ako je potrebno dokazivati lojalnost nekoj visokoj vrednosti, nacionalnoj ili verskoj, stranka može da žtrvuje lojalnost prema svojim glasačima kako bi se dokazala nekoj ideološki dominantnoj manjini.

Usled čega može da izgubi podršku svojih glasača ili koalicionih partnera. Kod toga se često greši jer se računa ako ne sa lojalnošću svojih glasača, onda sa njihovim interesima. Manje je zlo glasati sa svoju stranku koja je otišla na drugu ideološku stranu nego glasati, posredno ili neposredno, za druge stranke. Greška je u tome što je granica između politički dobrog i rđavog negde na sredini političkog prostora a nije na drugoj strani, čak i ako su sve stranke na toj drugoj strani gore. Glasati za svoju stranku kao za manje zlo nije više dovoljno dobro. Ne samo zbog promene ideologije, već zbog nelojalnosti. A izbori će se i onako izgubiti.

 
Peščanik.net, 20.06.2012.