Dok je u Narodnoj skupštini tekla rasprava o setu zakona među kojima je i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, kolumnista Politike Miša Đurković odlučio je da i on priloži svoje mišljenje. Njegov stav o nasilju u porodici je poznat. Đurković smatra da država ne bi trebalo da se meša u porodične stvari, pa makar te stvari uključivale i nasilje.
Ali pre nego što se osvrnemo na konkretne navode iz teksta kolumniste Politike, osvrnimo se na ono što znamo o porodičnom nasilju u Srbiji. Od početka godine u porodičnom nasilju život je izgubilo skoro 30 žena. Tačan broj nije poznat jer podatke o ženama žrtvama nasilja prikupljaju nevladine organizacije na osnovu podataka objavljenih u medijima. Zvanični podaci institucija države koje se bave zaštitom žrtava porodičnog i partnerskog nasilja ne postoje. Pored toga, u medijima se često nailazi na podatak da je žrtva nasilje prijavljivala, bilo policiji bilo centrima za socijalni rad, i da nije dobila adekvatnu zaštitu. U datoj situaciji sasvim je jasno da postojeći zakon ili nije dobar ili se ne primenjuje kako treba. Dakle, neophodna je ili revizija postojećeg zakona, kontrola rada službi zaduženih za njegovo primenjivanje ili donošenje adekvatnijeg zakona.
Pogledajmo sada šta Đurković kaže. On zakon naziva „nasilničkim“ i „opasnim“. Međutim Đurković ne navodi nijednog stručnjaka ili stručnjakinju koji bi poduprli njegovu karakterizaciju ovog zakona. Na početku teksta navodi da su se neimenovani „ozbiljni pravnici“ bunili protiv uvođenja nasilja u porodici u zakonske akte 2005. godine. Takođe ne imenuje ni stručnjake i stručnjakinje koji podržavaju zakon koji bi bio u službi zaštite od nasilja u porodici. Nešto kasnije u tekstu jednostavno navodi „eksperte“, čak ih i stavlja pod navodnike, koji tvrde da je svaka treća žena žrtva neke vrste porodičnog nasilja u Srbiji. Tu rečenicu završava prilično dramatično, znakom pitanja i znakom uzvika. Đurković se i u napadu i u odbrani oslanja isključivo na sebe, a čitalaštvo treba da mu poveruje.
U nastavku teksta navodi dva drastična slučaja. Prvi dolazi iz Švedske:
„Uveliko stiže moda iz „liberalnih“ zapadnih zakonodavstava po kojoj je muškarac uvek po definiciji nasilnik – u Švedskoj žena koja dobrovoljno provede noć s muškarcem ako se sledećeg dana pokaje zbog toga, može da ode u policiju i da ga prijavi za silovanje. Teret dokaza da silovanja nije bilo uvek je na njemu.“
Sve što sam uspela da nađem na ovu temu u švedskom zakonodavstvu vezano je za povećanje zaštite seksualnog integriteta tj. za unapređenje postojećih zakona. Jedna od glavnih promena bi trebalo da bude vezana za pristanak na seksualni odnos, gde bi se kao pristanak na seks smatrao samo aktivni pristanak. Konkretno to bi značilo da nije dovoljno da osoba ne kaže „ne“, već je neophodno da osoba kaže „da“. Ta promena zakona je predstavljena pre mesec dana, i koliko sam uspela da vidim, još uvek nije usvojena. Iz teksta Miše Đurkovića nije jasno na šta konkretno misli, jer situaciju u Švedskoj opisuje jezikom tabloidnih naslova.
Drugi, još drastičniji slučaj, možda je lokalniji:
„Evo istinitog slučaja: otac čija se ćerka viđa sa narkomanom zabrani joj da izađe i da ode da se vidi sa njim. Ona odbije poslušnost i krene napolje. On joj nakon dokazivanja, pričanja i svađe lupi šamar i zaustavi je da ne ode. Nakon toga ona ga prijavi policiji, koja dođe i zajedno sa centrom za socijalni rad automatski je kao oblik hitne mere odvede iz porodice u alternativni smeštaj. Čovek je očajan, a ćerka adolescent srećna što mu tera inat i što može da se viđa sa problematičnim dečkom.“
Napisala sam da je možda lokalniji, jer ne postoji nikakva informacija koja ukazuje na to gde, kada i da li se navedeni slučaj uopšte desio. Od čitalaštva se očekuje da autoru teksta još jednom veruju na reč.
Iako Đurković tvrdi da bi donošenje ovog zakona doprinelo širenju moralne panike, upravo je on taj koji moralnu paniku širi. Širi paniku da će država ulaziti u domove i oduzimati decu, širi paniku da će žene lažno prijavljivati muževe, širi paniku da će deca prijavljivati roditelje i oduzimati im teško zarađeni novac. Đurković tvrdi da je njegov motiv zaštita porodice, ali je jasno da štiti pravo muškaraca na vođenje glavne reči u domaćinstvu. On štiti patrijarhat.
Pogledajmo malo i kako je protekla rasprava o ovom zakonu u Narodnoj skupštini i da li Đurković ima razloga za strah. Podnošenje amandmana i rasprava o njima je protekla u prilično neprimerenoj atmosferi. Dok je sa jedne strane bilo skretanja pažnje na činjenicu da se postojeći zakon ne sprovodi kako treba i da predlog zakona bez nužnih amandmana neće biti moguće sprovoditi, sa druge strane je bilo veličanja zakona i predlagača zakona. To je bilo i očekivano. Interesantno je bilo da su određeni poslanici vladajuće koalicije kritikovali zakon sa pozicija koje bi Miša Đurković sigurno podržao. Vladimir Đukanović je u nekoliko navrata tvrdio da se načinom na koji se govori o predlogu zakona srpsko društvo prikazuje u lošem svetlu. Da se priča „kao da srpski muškarci jedva čekaju da dođu kući da biju žene“, a da se zanemaruje da su muškarci žrtve porodičnog nasilja. Takođe je istakao da „patrijarhalni moral“ u stvari već štiti žene od nasilja u porodici.
Neprimereno, ali opet ne toliko neočekivano je bilo korišćenje nasilja nad ženama kako bi se ponizili politički protivnici. U tome je prednjačio poslanik Srpske napredne stranke Marjan Rističević. Kako bi dokazao da članovima i članicama Demokratske stranke nije stalo do zaštite od nasilja nad ženama u Skupštinu je doneo nekoliko fotografija (koje je kasnije, više nego neprimereno, predsednica Skupštine Maja Gojković pokazala na konferenciji za novinare). Na jednoj od fotografija se može videti Dragan Šutanovac, trenutni predsednik Demokratske stranke, u restoranu, pored njega sedi jedna žena koja novčanicom kiti trbušnu plesačicu. Kada ga je Veroljub Arsić, potpredsednik Skupštine sa mesta predsedavajućeg, upitao kakve veze ta fotografija ima sa temom o kojoj je reč, Rističević je prvo naveo da, eto poslanici Demokratske stranke govore o ženama kao robinjama, a može se videti kako se ophode prema ženama. Kada je još jednom upitan isto pitanje Rističević je naveo da je fotografija direktno povezana sa temom porodičnog nasilja – žena sazna da je muž bio na takvom mestu, ljubomorna je, pa ga istuče i eto porodičnog nasilja. I eto nama opet muškaraca kao primarnih žrtvi ženskog nasilja.
Narednih dana u Skupštini su se ređali incident za incidentom, ali glavni utisak je sledeći – zaštita žena i dece od porodičnog nasilja je poslanicima i poslanicama na poslednjem mestu. Primarno je obračunati se sa političkim protivnicima. A žene su se još jednom našle u ulozi lopte u velikoj patrijarhalnoj igri. Tako da Miša Đurković nema zbog čega da brine. Dešavanja u Skupštini pokazala su da je patrijarhat u Srbiji živ i zdrav i nijedan zakon to neće promeniti.
Peščanik.net, 21.11.2016.
FEMINIZAM