Mačka u džaku i rogovi u vreći

Tri najčešće pominjane reči prethodnih nedelja su: priznanje, sporazum i normalizacija. Šta je u njima sporno? Samo jedna stvar – predsednik Srbije.

Zaboga, pričamo o osobi koja verovatno ne bi priznala ni vanbračno dete a kamoli posledice svojih drugih dela kao što je Kosovo. Pa on ne priznaje sopstvene laži makar ih dokumentovali video zapisima. „Niko nije pominjao najsmešniji virus“; „Nisam rekao da ću pokazati snimak sa naplatne rampe“; „Pijem samo čaj”, dok je fotomontažom proglasio i snimak njega sa nečim što više liči na pušku nego na kišobran, kao i fotografije njegovog sina sa kriminalnim klanovcima.

I sad vi (ne vi, naravno) očekujete nekakvo priznanje? Od osobe koja ne priznaje da postoje drugi političari osim njega (samo barabe i ološ sa dna kace) i koja čak ni svojima ne priznaje pravo da se bave politikom? A većina opozicije kao da ga prvi put vidi i kao da ga prvi put sluša. On im ponovo prodaje mačku u džaku a oni odmah krenuli ko rogovi u vreći da se prozivaju međusobno. Te ko neće ili hoće na razgovor koji nije formalno ni predložen, te preko kojih crvenih linija nisu prešli niti će, te ko je NATO plaćenik i kakva će tek izdajica biti… Čovek bi pomislio da je predsednik Srbije tek prvi među jednakima, tačnije – prvi među jednakima u krađi i laži. Neki drugi čovek bi pomislio da nam potura onu poslovicu: na vuka povika, a lisice meso jedu.

Jedino priznanje koje bi nas (da, mislim na nas) trebalo da zanima je priznanje mogućnosti da bezbedno opstaju i oni koji ne obožavaju ovu vlast. Ako bi to priznao kao legitimnu realnost, onda bismo možda mogli da pričamo i o sporazumu – da se sporazumemo kako ćemo postojati paralelno. Bože moj, ljudi se i razvode sporazumno a on neće ni da sporazumno živimo zajedno ili jedni pored drugih, nego teži da nas istrebi. Kako onda očekivati sporazum sa tamo nekim njima? Uostalom, o kakvom sporazumu uopšte pričamo? Pa nismo mi (ne mi, naravno) imali nesporazum nego ratni sukob.

Tim pre je poprilično nenormalno da pričamo o normalizaciji jer ova vlast od svog početka samo to i radi – normalizuje nenormalno. Gubitničku politiku pretvara u pobedničku retoriku. Zajmodavce predstavlja kao investitore, investitore kao dobročinitelje (rade gratis, ništa profit?), donatore kao zapadne špekulante. Paranormalne pojave seli po televizijama da truju svojim neobjektivnim „analizama“. Priča o „brzim prugama“ (voz je brz, pruga je statična) dok vagoni iskaču jednom nedeljno i izlivaju hektolitre otrova.

Tako da, ako je ovde uopšte moguće suvislo upotrebiti reči sporazum, priznanje, normalizacija, onda one imaju smisla samo u jednoj rečenici: normalizacija bi bila priznanje ove vlasti da mi sporazumno raskidamo ugovor sa njom. Toliko.

Peščanik.net, 30.01.2023.