- Peščanik - https://pescanik.net -

Mađarska kao ruska gubernija

Foto: Slavica Miletić

Dvanaest godina Orbanovog prijateljstva sa Putinom sada dolazi na naplatu. Mađarska kao deo evroatlantskog saveza, pod jakim spoljnim pritiskom mora da zauzme jasan stav o ratu u Ukrajini, ali to nije lako: deo javnog mnjenja koji podržava vladajuću partiju Fides već godinama unazad sluša samo hvalospeve o jakoj i naprednoj Putinovoj Rusiji i sve najgore o Briselu koji je pod opsadom soroševaca, migrantskog i LGBT+ lobija. Sada treba preokrenuti tu retoriku, ali veći deo Orbanovih pristalica nije spreman za tu komunikacijsku šok-terapiju.

Ali kako je Mađarska uopšte uspela da zamalo postane ruska gubernija i šta je vladu Viktora Orbana motivisalo da oslabi svoje zapadne veze i sve više forsira takozvano otvaranje prema istoku?

„Dužnost naroda Srednje Evrope je da progovore jasno i nedvosmisleno kada se nezavisna zemlja nađe pod udarom vojne agresije. Kada Rusija vojno napadne nezavisnu državu treba da zauzmemo jasnu, nedvosmislenu i ispravnu moralnu poziciju“, govorio je Viktor Orban. Ne ovih dana, nego davne 2008. kada je Rusija napala Gruziju. Fides je tada bio u opoziciji i spremao se za dolazak na vlast kao najpopularnija stranka u zemlji. Niko nije slutio da će ova zapadno orijentisana stranka, koja je 1989. dok je Mađarska bila pod opsadom sovjetskih trupa imala parolu „Rusi, marš kući“, za 20 godina potpuno promeniti kurs.

Sve je počelo prvim susretom Viktora Orbana i Vladimira Putina 2009. u Moskvi. Šta je dogovoreno iza kulisa niko ne zna pouzdano, ali je činjenica da je Fides u narednoj godini, kada je preuzeo vlast koju drži do danas, proklamovao takozvano „otvaranje prema istoku“. To je u praksi značilo učvršćivanje ekonomskih veza pre svega sa Rusijom i Kinom. Orban i njegovi najbliži saradnici su smatrali da nakon svetske ekonomske krize više ništa neće biti isto, da zapadni svet gubi na snazi, a istočne zemlje imaju veći potencijal, bolje uslove i perspektivu da u ekonomskom smislu nadmaše liberalne demokratije. Barem je to bio zvaničan narativ – ne zna se da li su i verovali u to ili su imali neke druge motive i namere.

Nakon više od 10 godina od tada statistički podaci i ekonomske analize ne potkrepljuju vladinu propagandu. Udeo istočnih privreda u mađarskoj trgovini i investicijama nije se povećao, većina domaćih investicija i mađarske trgovine i dalje dolazi iz Evrope i ide u Evropu na isti način kao i pre 10 godina. A pogotovo sa Rusijom nema ekonomskog pomaka. Jedini uspeh je povoljnija cena ruskog gasa, što je u skladu sa populističkim merama mađarske vlade u koje spada i smanjenje cena komunalija. Ali velika zavisnost od ruskog gasa (čak 80% ovog energenta dolazi iz Rusije) učinilo je mađarsku ekonomiju previše ranjivom. Međutim, ovde se ne radi samo o ekonomskom partnerstvu. Orban je pre svega učvrstio političke i ideološke veze sa Rusijom. Još u prvom mandatu se distancirao od Brisela i Vašingtona i počeo da odlazi u redovne posete Moskve.

Godina 2014. je bila prekretnica na tom putu. Na kraju prvog četvorogodišnjeg mandata Viktor Orban je u Moskvi, u prisustvu Vladimira Putina, najavio da će Mađarska izgraditi novu nuklearnu elektranu i dobiti od Rusije kredit od 10 milijardi evra za tu namenu, kojeg će otplaćivati narednih 30 godina. Bez prethodne najave i javne debate mađarska vlada je opteretila državni budžet i napravila potez koji, po mišljenju mnogih eksperata, nije isplativo ulaganje i dovodi se u vezu sa korupcijom.

Iste godine, na početku drugog mandata Fidesove vlade, Orban je prvi put govorio o takozvanoj iliberalnoj (ne-liberalnoj) demokratiji. Njegovi potezi su sve više ličili na poteze Putinovog autoritarnog režima: satanizacija i onemogućavanje rada nevladinih organizacija, gušenje slobode govora, gašenje nezavisnih medija, snažna medijska propaganda uperena protiv migranata, neistomišljenika i LGBT+ populacije, stvaranje i osnaživanje tajkunske mreže koja je de fakto preuzela važne državne funkcije itd. Sve to se odigralo manje-više legalnim putem, po propisima koje je Fides doneo zahvaljujući dvotrećinskoj većini u parlamentu i uprkos kritikama iz Brisela i Vašingtona zbog kršenja demokratskih principa i načela vladavine prava.

Tokom godina Mađarska je širom otvorila vrata EU i ruskim tajnim službama, pružajući im logističku podršku i delikatne informacije o svojim zapadnim saveznicima. Orban je godinama uspevao da balansira između istoka i zapada, tačnije da slabi svoje veze sa NATO-om i EU i učvršćuje prijateljske veze sa istočnim partnerima.

Sve to mu se obilo o glavu kada je Rusija napala Ukrajinu. Unutar evroatlantskog saveza više nije bilo prostora za politiku klackalice između dva sveta. Orban je napustio ulogu buntovnika u evropskim institucijama i počeo da glasa složno sa ostalim članicama EU i NATO-a.

Međutim, preokret na domaćem terenu ne ide tako glatko. Previše je truda (i ruske propagande) uloženo u preoblikovanje javnog mnjenja Mađarske da bi se to promenilo preko noći. A i parlamentarni izbori su blizu (3. aprila kao u Srbiji). Zato se u provladinim medijima igra na više karata: neki krive zapad i Ukrajinu, neki Rusiju, ali mejnstrim narativ ide u prilog relativizaciji krivice za rat i snažne poruke da domaća opozicija podržava ideju ulaska mađarskih trupa u Ukrajinu (što naravno nema veze sa stvarnošću), ali im to odgovorna vlada neće dozvoliti, jer ne želi da učestvuje u ovim sukobima i želi da se rat što pre okonča.

A ko ne bi želeo da se rat što pre okonča? To je udobna i popularna pozicija – ali i licemerna. I veliko je pitanje da li će se održati do aprilskih izbora na kojima Fides treba da pobedi ujedinjenu opoziciju nedvosmisleno orijentisanu ka zapadu.

Autor je novinar iz Novog Sada.

Peščanik.net, 16.03.2022.

UKRAJINA