Posle ubedljive pobede Pétera Magyara na poslednjim izborima, usledio je talas komentara širom sveta koji su često zvučali kao jeftina reklama: „Evo tajnog recepta koji rešava problem krajnje desničarskog populizma!“ Iskustvo Mađarske navodno pokazuje da je za pobedu dovoljno govoriti o korupciji ili ujediniti opoziciju.
Ali avaj, da je put do pobede nad populističkim autokratima tako jednostavan, Orbáni i Erdoğani ovog sveta odavno bi bili u penziji. Iz kampanje koju je mađarska opozicija vodila na više koloseka može se štošta naučiti, ali te pouke su mnogo suptilnije nego što bi se dalo zaključiti na osnovu objavljenih članaka. Neke od tih lekcija možda i nisu upotrebljive u velikim zemljama.
Kao bivši insajder Fidesza, Magyar je znao da izborni sistem u Mađarskoj postavlja pred opoziciju dva nerešiva problema. Vladajuća partija je uvek računala na to da će opozicija na izbore zauvek izlaziti podeljena i da izazivači nikada neće osigurati značajniju podršku u ruralnim delovima zemlje, gde Orbánovi prijatelji kontrolišu lokalne medije (a siromašniji glasači su često potkupljivani ili pretnjama ubeđivani da glasaju za partiju na vlasti). To su problemi na koje se Magyar fokusirao.
Mađarske opozicione stranke su na izbore 2022. godine izašle ujedinjene. Za mesto premijera kandidovale su simpatičnog gradonačelnika grada sa manje od 50.000 stanovnika. Ali ta koalicija je izgledala previše heterogeno, zbog čega su se mnogi pitali kakvu će politiku zaista voditi ako osvoji vlast. Takođe, pošto opozicija nije organizovala značajniju kampanju u ruralnim regionima, izbor gradonačelnika iz malog grada kao kandidata za premijera protumačen je kao samo marketinški potez.
S druge strane, Magyar je poslednje dve godine proveo obilazeći zemlju, održavajući i po nekoliko skupova dnevno. Kao i Zohran Mamdani u Njujorku, tradicionalnu strategiju lokalne političke kampanje dopunio je mudrim korišćenjem društvenih mreža. Na kraju se pokazalo da je pobedu donelo njegovo konstantno i kredibilno prisustvo čak i u najmanjim selima – a ne politički stavovi na temu velikih pitanja kao što je migracija.
Magyar je donekle imao i sreće. Protestni pokreti u drugim zemljama često su prinuđeni da se klone savezništva sa strankama čije bi prisustvo moglo da ukalja njihovu moralnu čistotu, što ograničava ukupnu raspoloživu podršku. Međutim, kako je Magyar sticao popularnost, neke od starih stranaka su se jednostavno povukle, dok su druge praktično zbrisane na dan izbora. Tako je uspeo da pošalje poruku o potpunom raskidu, ne samo s onim što su glasači već nazivali „truli Fidesz“, nego i sa svim etabliranim političarima koji već decenijama dominiraju političkom scenom. Pošto nije bio ukaljan vezama sa starijom, uglavnom diskreditovanom opozicijom, uspeo je da mobiliše važne nove segmente civilnog društva (da ne pominjemo individualne građane, od kojih su mu mnogi organizovali smeštaj i prevoz za potrebe kampanje).
Jednako je poučan njegov fokus na korupciju koju je prikazao kao problem koje direktno utiče na kvalitet svakodnevnog života Mađara. Orbánovu „mafijašku državu“ direktno je doveo u vezu sa sistematičnim podrivanjem demokratije i društvenog ugovora. Obrazovni i zdravstveni sistem u zemlji propadaju zato što su budžetska sredstva preusmerena u džepove Orbánovih prijatelja, a pljačka prolazi zato što je Fidesz iskoristio svoj čelični stisak i kontrolu nad političkim sistemom da potkopa vladavinu prava.
Magyar je obećao svođenje računa, što je za birače privlačna poruka, čak i ako nisu natprosečno osvetoljubivi. Ako narod trpi dok se kleptokratski lideri bogate, šansa za pozivanje na odgovornost oslobađa ogromnu političku energiju. Delom zbog odluke Evropske unije da zamrzne sredstva EU posle Orbánovih kršenja načela vladavine prava, mađarska ekonomija je stagnirala, a kriza troškova života se samo produbljivala.
Pošto je glavni izvor ekonomskih problema dobro poznat, Magyar je mogao da izađe pred javnost s kredibilnim predlogom rešenja: da se Mađarska pridruži Evropskom javnom tužilaštvu i ustanovi posebnu instituciju za povraćaj ukradene imovine.
Naravno, ostaci starog režima će pružati otpor. Ali Magyar ima dovoljnu većinu da promeni ustav. Takođe, protiv starog režima može iskoristiti njegovu staru retoriku. Kada je Orbán osvojio dvotrećinsku parlamentarnu većinu 2010, objavio je da „revolucija na glasačkim mestima“ daje legitimitet njegovom orvelovskom predlogu za uspostavljanje „sistema nacionalne saradnje“ (neliberalne države osmišljene za konsolidaciju vlasti). Pošto je sada osvojio više glasova nego Fidesz ikada, Magyar može legitimno tvrditi da ima mandat da demontira Orbánov projekat.
Utešno bi bilo verovati da je Magyarova pobeda pohvala i podsticaj centrizmu. Ali u vreme kada centristi čine velike ustupke krajnjoj desnici (imigracija, prava transrodnih osoba i drugo) ne bi bilo ispravno zaključiti da se izbori dobijaju takvim pozicioniranjem. Pobedu će odneti one snage koje razumeju kako politički sistem funkcioniše i na koji način je podešen protiv njih (lekcija za američke demokrate, zabrinute zbog prekrajanja izbornih oblasti i mešanja Trumpove administracije u izborni proces). To će biti oni kandidati koji uspeju da se organizuju bolje nego druga strana i pošalju svrhovitu poruku (naređivanje članovima partije da objavljuju po jedan mim dnevno, kao što je Orbán činio, deluje lažno), i uz to su sposobni da grade moćne simbole koji izražavaju opšte nezadovoljstvo.
Kao trajno sećanje na ove izbore ostaće slika mnoštva glasača opozicije u kostimima i sa šeširima sa šarama zebre, što je bio komentar na ogroman zemljišni posed na kom je Orbánov otac gajio egzotične životinje. Koliko god trivijalno da izgleda, takva vrsta negativne kampanje – u kombinaciji s verodostojnim obećanjem bolje budućnosti posle jasnog raskida sa zatečenim stanjem – može doprineti pobedi koja ruši privid populističke nepobedivosti.
Project Syndicate, 04.05.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 08.06.2026.
VIKTOR ORBAN