Početkom prošle godine Tužilaštvo za organizovani kriminal je povodom nekih nabavki u javnom preduzeću Elektroprivreda Srbije pokrenulo postupak, odnosno predistražne radnje, i policija je po nalogu tužilaštva saslušala veliki broj lica. Ali posle više od godinu dana i velikog broja lica uključenih u postupak, javnost je ostala gotovo potpuno uskraćena za informacije o razlozima za pokretanje postupka i o njegovom toku. Zapravo, one su od javnosti brižljivo sakrivene i proglašene za strogo poverljive.
U takvim okolnostima ostaje nam samo da pretpostavimo da je razlog za pokretanje postupka korupcija, što u zemlji ogrezloj u korupciju i jeste najlogičnije. Međutim, ovih dana su me nizom frapantnih činjenica i pitanja na koje su mi tražili komentare i odgovore, a potom i objavljivanjem odličnog istraživačkog teksta – novinari BIRN-a uverili da pored korupcije koja je po svoj prilici utvrđena, postoji još nešto što bi moralo da bude mnogo ozbiljniji razlog za pokretanje i vođenje krivičnog postupka.
Naime, predmet nabavki vrednih više desetina miliona dinara, skriven iza benignih formulacija objavljenih na Portalu javnih nabavki, kao što su „audio i digitalna oprema“ ili „oprema za servisiranje mobilnih telefona“ – bili su dronovi snabdeveni opremom za nadzor, kamere izuzetne osetljivosti za snimanje u svim uslovima u visokoj rezoluciji i za biometrijsko prepoznavanje lica, oprema za praćenje i lociranje, uređaji za tajno snimanje razgovora i ometanje telefonske komunikacije, softveri za prikupljanje i analizu ličnih podataka i lozinki za pristup društvenim mrežama, dekodiranje i čitanje podataka koji su učitani u telefone i klaud. Dakle stvari koje snažno asociraju na aktivnosti državne bezbednosno-obaveštajne strukture, a baš nimalo na uobičajene aktivnosti državnog preduzeća čiji posao je proizvodnja i distribucija električne energije.
Video nadzor nad zaposlenima i posetiocima u EPS-u je moguć samo pod određenim uslovima, ali je ma kakvo tajno snimanje isključeno. Načelno, u svim prostorijama ili zonama koje su pokrivene video nadzorom obaveštenje o tome treba da je vidno istaknuto. Ljudi koji su predmet video nadzora i snimanja to moraju znati. Tajno snimanje je moguće samo kao posebni izuzetak, kao jedna od tzv. posebnih dokaznih radnji uređenih Zakonikom o krivičnom postupku (tajno praćenje i snimanje, čl. 171 ZKP) koju, samo na osnovu naredbe suda, sprovode isključivo policija, BIA i VBA. A za snimanje opremom za biometrijsku identifikaciju lica u našem pravnom poretku ne postoji pravni osnov – čak ni od strane policije, BIA i VBA.
I prisluškivanje je jedna od tzv. posebnih dokaznih radnji predviđenih ZKP-om (tajni nadzor komunikacije, čl. 167). Tajno snimanje i prisluškivanje, da bi bili zakoniti, moraju biti određeni naredbom suda (sudije za prethodni postupak), koje sud izdaje na obrazložen zahtev tužioca. I tada te radnje sprovode policija, BIA ili VBA, a ne javna preduzeća.
Čak i sudu ZKP nalaže da prilikom određivanja posebnih dokaznih radnji posebno ceni da li bi se isti rezultat mogao postići na način kojim se manje zadire u prava građana. Potpuno je nedopustivo da EPS bilo koga tajno prati, presreće mu, snima, ometa komunikacije, preslušava razgovore ili vrši uvid u memorije telefona ili klaud. Takve aktivnosti su ne samo nedozvoljene, nego predstavljaju krivično delo.
Raskorak između legalnih aktivnosti preduzeća s jedne strane, i korišćenja opreme kakva je nabavljena sa druge, je toliko veliki da je apsurdan. To da javno preduzeće – koje raspolaže sa bar 10 milijardi evra kapitala, ali iz godine u godinu proizvodi sve manje a uvozi sve više struje, pravi gubitke, ne uspeva da zameni zastarele agregate pa emituje više zagađenja nego sve elektrane na ugalj u EU zajedno, na čelu sa direktorom koji je mada nezakonito postavljen ipak, uz podršku Vlade, na tom mestu niz godina – uspešno formira špijunski centar, deluje gotovo tragikomično. Ovaj tragikomičan kontekst upotpunjuje činjenica koja me je asocirala na famoznu malu cvećaru, sedište špijunske grupe TNT iz stripova Bunkera i Magnusa o Alanu Fordu. Naime, prislušni centar EPS-a se nalazi u tajnoj prostoriji u upravnoj zgradi pijace na beogradskom Ceraku.
Zna se da policija, BIA i VBA odgovarajuću opremu, osim za postupanje po zakonu, koriste i kršeći zakone i ljudska prava. Zna se i da to rade i partijske, tajkunske ili kriminalne strukture. I možda je u žalosnim uslovima neuređenog sistema i potpunog odsustva kontrole i logično očekivati da se tim počne baviti bezmalo ko god poželi, ali ipak ne i državna javna preduzeća.
Mnogo je pitanja koja se povodom male cvećare EPS-a otvaraju. Na primer, da li je oprema nabavljana samo za EPS? Da li je priča zaista proizvod tragikomičnih kontraobaveštajnih ambicija i (ne)kompetencije rukovodstva EPS-a usmerenih protiv opozicije u preduzeću ili je stvar ipak ozbiljnija? Gde je sada ta oprema? Ko je koristi? Da li je ovo usamljen slučaj ili se slične stvari kriju i iza javnih nabavki drugih državnih preduzeća?
I najbitnije: zašto je i posle više od godinu dana cela stvar na samom početku, zašto je još uvek u pretkrivičnom postupku? Zašto je i posle toliko vremena jedino što tužilaštvo ima da saopšti javnosti to da je slučaj strogo poverljiv?
Od mučnog odsustva odgovora još je mučnije to što su pretpostavljeni najverovatniji odgovori ružni i neprihvatljivi. Sve previše podseća na ulogu tužilaštva u zataškavanju divljačkog noćnog rušenja u Savamali, ili u guranju pod tepih tragičnog pada vojnog helikoptera kod Surčina, ili u prikrivanju stvarno odgovornih uz istovremeno maltretiranje uzbunjivača u aferi Krušik i, bez daljeg nabrajanja u nedogled, ukazuje na spremnost tužilaštva da još jednom odigra tu sramnu ulogu.
Peščanik.net, 31.03.2022.
NOVE TEHNOLOGIJE