Upitan kako se osećao kada je upoznao Spice Girls 1997. – nedugo pošto je jedna članica grupe uporedila njihov „zahtev za ženskom moći“ sa pokretom protiv aparthejda – Nelson Mandela se priklonio: „Ne bih da zvučim emotivno“, objasnio je, „ali ovo je jedan od najvećih trenutaka u mom životu.“
Veselo šegačenje grupa je shvatila kao ozbiljnu izjavu, uz mnoge tupave komentatore koji su ostali zbunjeni, umesto da se prosto nasmeju. Mandela je bio vrlo zabavan čovek i kad god naiđem na ovaj štos opet se nasmejem – ne Spajsicama i kompaniji, jer Mandela uzdiže čak i cinike, već zajedno sa njim koji je nekako uspeo da balansira vanredno elegantnom stazom kroz neponovljivi apsurd svog života.
Manje su spretni, mora se reći, mnogi koji se sada trpaju da mu odaju posmrtnu počast – globalna masa ljudskih kameleona, od političara do štampe, čije večno poštovanje za Mandelu kao čoveka i predvodnika borbe protiv aparthejda naprosto ne staje ni u najsjajnije superlative. Kako je zaboga bilo moguće da se aparthejd tako dugo održi, mogli bi da zapitaju mlađi gledaoci, kada je baš svako ko je bio neko – bio na Mandelinoj strani?!
„Nelson Mandela je heroj našeg doba“, intonirao je britanski premijer Dejvid Kameron koji je 1989. skoknuo na provod u Južnu Afriku okovanu aparthejdom, dok mu je troškove namirila firma koja je lobirala protiv sankcija Južnoafričkoj republici. „Predsednik Mandela bio je jedan od velikih boraca za slobodu i jednakost našeg doba“, utvrdio je Džordž Buš mlađi, propuštajući da spomene da se Mandelin Afrički nacionalni kongres nalazio na američkoj listi za nadzor terorizma sve do 2008, što je značilo da je Mandela pre ulaska u SAD morao da dobije potvrdu državnog sekretara da nije terorista.
Pa to je da pukneš od smeha – tako bi verovatno i sam Mandela reagovao. Koliko je samo slika na kojima se grohotom smeje okružen laskavim liderima, dostojanstvenicima i ostalima koji su tog trenutka poželeli da se očešu o Mandelu. Uvek sam zamišljala da se smeje kosmičkoj šali – dok gleda kako mu se klanjaju ljudi koje je ili bilo baš briga dok je preživljavao najteže trenutke, ili su mu neskriveno želeli zlo.
Naravno, svetost može imati sanitarno dejstvo i desnica računa na gušenje Mandelinog radikalizma pod olovnim pokrovom počasti. Ali Mandela ne samo da je pravio istoriju, nego je to činio tako da su mnogi poželeli da preprave sopstvenu prošlost. Neki od njih su na to naterani činjenicom da je argument protiv aparthejda – a to je, deco, za mnoge ljude u to vreme stvarno bio predmet rasprave – pobedio toliko potpuno da bi naknadno priznanje da ste bili na pogrešnoj strani diskusije, ili makar neodlučni, bilo kao da priznate da ste bili ne samo pokvareni već i politički glupi.
Drugi su već otkrili sentimentalni pogled na prošlost. Ne tako davno, pitala sam lidera ekstremne desnice Najdžela Faraža da li je i njemu Nelson Mandela politički heroj, budući da je svima to postao. „On je ljudski heroj“, s poštovanjem je uzvratio lider Ukipa. „Onog dana kada je izašao iz zatvora na ostrvu Roben“ – nije izašao iz tog zatvora, ali dobro – „stao tamo i oprostio svima, pomislio sam: ‘Ovo je Isus’“.
Dakle, Faraž je 1990. bio aktivista desne frakcije konzervativaca i baš bi bilo nemilosrdno od mene kada bih se sada čudila tome kako je u to vreme mogao tako da misli o Mandeli, kada je Federacija konzervativnih studenata nosila bedževe s natpisom „Obesite Mandelu“, dok su u Americi likovi poput Dika Čejnija glasali protiv rezolucije kojom se tražilo Mandelino oslobađanje. Ali moj ničim izazvan skepticizam bio je nevažan. Faraž je bio potpuno ubeđen da je tada baš tako mislio o Mandeli.
Prirodno, nisu takvi samo političari. Svaki samopromoter koji drži do sebe laktao se da dodirne Mandeline skute. Na proslavi njegovog 90. rođendana u Londonu, Elton Džon mu je pevao pokloničke stihove „Srećan rođendan“ – numeru koja verovatno nije bila na listi nastupa u luksuznom južnoafričkom odmaralištu Sun City 1983. „Izražavam poštovanje izvanrednoj osobi, verovatno jednom od najvećih humanista našeg doba“, stoji u izjavi koju je u četvrtak objavio fudbalski birokrata Sep Blater, čovek koji je insistirao da ostareli državnik lično prisustvuje finalu Svetskog kupa u Južnoj Africi pre tri godine, uprkos porodičnoj žalosti zbog tragične smrti Mandeline 13-godišnje praunuke.
„Smrt kolosa“, glasio je udarni naslov u jučerašnjem izdanju Daily Mail, koji je Mandelino oslobađanje 1990. obeležio naslovom „Nasilni povratak“. „Nasilje i smrt razobličuju jučerašnje oslobađanje Nelsona Mandele…“, početak je ovog istorijskog izveštaja.
Svi oni su se na kraju prizvali pameti. Da se to dešava malim ljudima kao što sam ja, povremeno bi nas savladao poriv da cepidlačimo: „Pa dobro, gde ste zaboga bili dok sam trunuo u ćeliji skoro 30 godina?“ Nadljudski velikodušan, Mandela to nijednom nije pomenuo. Sledeći njegov primer, u svojoj beskrajno manjoj verziji, možda bi trebalo samo da prasnemo u smeh pred svim tim desničarima, Mandela-poštovaocima, koji su ispuzali ispod kamena da se stope sa slikom njegovih postignuća. Konačno, takav monumentalni iskorak može ostvariti samo onaj ko se priklanja političkoj realnosti: bolje ikad nego nikad.
Marina Hyde, The Guardian, 06.12.2013.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 08.12.2013.
Srodni linkovi:
New Statesman – Nelson Mandela – veličina i loše nasleđe
Jacques Derrida – Divljenje Nelsona Mandele ili zakoni refleksije