Odgovor Rastislavu Diniću
Rašu sam upoznao ove godine u Nišu i o njemu, iako su vidljive naše ideološke razlike, mislim sve najbolje. Uvek sam cenio ljude, ma kog da su ideološkog uverenja, ukoliko u njih iskreno veruju i za njih se bore bez ugrožavanja slobode mišljenja drugih. Raša je na mene ostavio upravo taj utisak. Takođe, on je u svom tekstu pokazao još jednu, hvale vrednu osobinu – da je sposoban da polemiše na osnovu svojih verovanja, a ne emocija što je preduslov demokratije koja gaji kulturu dijaloga. Ne manje važno, u svojoj kritici Raša vidljivo oseća potrebu da me brani od sebe samog što je odlika ljudskosti.
Raši je zasmetalo loše i manje loše rešenje – normalno! Još mu je više zasmetalo što iz toga proizlazi da smo, kako god okreneš, osuđeni na loše rešenje što i nije neki izbor. Ipak, ne radi se tu, kao što Raša primećuje, ni o kakvom lapsusu, a još manje o tome da je simptomatičan. Mišljenja sam da je Raša ovaj zaključak izveo zato što, verovatno nehotice, društvo posmatra kao statičku kategoriju. Moja dimenzija je dinamična. Društva se menjaju, menjaju se i okolnosti, pa promenjene okolnosti menjaju društva koja opet, tako promenjena, menjaju okolnosti. Mi nismo građansko društvo – građani su ovde raspoređeni u enklave. Promene u ovom društvu, kakve god da su, nikada nisu vodili građani, već konvertiti, koji su dabome ukorenjeni u političkim partijama. Zbog toga nam je tako kako jeste – loše. Višestranačje kod nas postoji već skoro tri decenije, ali, kako bi Raša rekao, surovi realizam je da ono ostaje samo na papiru. Otuda i naša realnost – to što smo mali i nije toliko bitno. Bitno je da smo zaostali – još nismo kao društvo naučili šta je demokratija. Moja je nada da ćemo to naučiti – zbog toga i pišem. Osuđenost na loše rešenje, kako i Raša konstatuje, ubija nadu. Moja nada nije ubijena, što znači da ne smatram da smo osuđeni na loše rešenje. Ekonomija nas uči da, zbog toga što su nam resursi ograničeni, dok su nam potrebe neograničene moramo da pravimo izbor – ne možemo imati sve. Jedan od osnovnih izbora u ekonomiji je izbor između današnje potrošnje i potrošnje u budućnosti. Današnja potrošnja je u ovom trenutku, čini se, za nas najbolje rešenje – ljudski vek je ograničen i želimo sve i sada. Ipak, iz društvene perspektive i međugeneracijske solidarnosti, štednja je bolje rešenje jer nam, kroz investicije, omogućava veću potrošnju u budućnosti. Sasvim je moguće da će onaj ko danas štedi doživeti veću potrošnju u budućnosti, ali je veća verovatnoća da će je osetiti njegovi potomci. Tu se nalazi i ključna razlika između zaostalih i naprednih privreda – zaostale su fokusirane na prošlost, dok su napredne okrenute budućnosti.
Vratimo se sada našem slučaju – zaostali smo i jedini kapacitet boljeg sutra se nalazi u manje lošem rešenju. Ne mora da znači, ali postoji makar minimalna verovatnoća da ćemo, ukoliko danas izaberemo manje loše rešenje, sutra doći u priliku da postepeno biramo zadovoljavajuće, dobro, vrlo dobro i odlično rešenje. Ako dođemo u takvu priliku prestajemo da budemo zaostala zemlja. Takva mogućnost kod lošeg rešenja ne postoji. Dobar primer je iskrcavanje saveznika na Normandiju. Jasno je bilo da će Rusi ući u Berlin, ali su Amerikanci, već fokusirani na budućnost izabrali, iz njihove perspektive, manje loše rešenje – da podnesu velike žrtve kako Rusi ne bi osvojili čitavu Evropu. Na taj način su izdejstvovali podelu Evrope i samim tim su zaštitili svoje interese, što im je potom otvorilo mogućnost da biraju bolja rešenja. Nažalost, kada smo mi u pitanju, posle Miloševića smo izabrali manje loše rešenje koje nije imalo kapacitet da nas gurne ka boljim rešenjima, pa smo od 2012. opet završili na lošem.
Dakako, to manje loše rešenje nakon Miloševića, koje nije iznelo kretanje ka boljem, danas većinom sačinjava opoziciju. Ne postoji garancija da će oni, ukoliko sutra dođu na vlast, da urade bilo šta drugačije od onoga što su već propustili da učine. Sa druge strane, barem ja ne vidim da se rodila druga politička opcija, zbog čega se moj pogled u budućnost, na koji se Raša poziva, oslanja isključivo na nadu. Možda je to iracionalno, ali ja drugog oslonca nemam. Nada se po definiciji ne može svesti na racionalnost. Ali ja verujem u drugu šansu, kada već ne postoji neko drugi kome bih ukazao prvu. Pragmatično gledano, danas se opozicija zajedno sa građanima bori za manje loše rešenje i ja je u tome podržavam, kao što podržavam i sve ostale građane koji streme ovom cilju. Na kraju krajeva i članovi ovih opozicionih partija su građani. Ukoliko sa ovom opozicijom, takvom kakva je, uspostavimo ove minimalne standarde, javlja se verovatnoća da ćemo u budućnosti možda doći u poziciju da biramo ona rešenja za koje možemo da kažemo da su dobra. Takvo okruženje kreira potencijal, pre svega kod mladih ljudi, za bolje sutra. Mislim da bismo na taj način, ako ne zaustavili, ono barem usporili njihov masovni odlazak. Za mene je legitimno da postoje ljudi koji nisu, u nedostatku druge opcije, spremni da pruže drugu šansu. Jedino ne vidim kuda to vodi, pri čemu je sasvim moguće da grešim.
Što se mog diskursa tiče, on nije ni primaći ovom vladajućem – to je barem jasno iz mojih tekstova. Što se teksta na koji se Raša poziva tiče, ni tu ga ne vidim. Ono što sam rekao je da je potreban konkretan, a ne virtuelni aktivizam. Političku borbu nisam sveo na stranke i, ako mi Raša dozvoli, apelovao sam da se uporedo organizuju protesti svih onih koji nisu zadovoljni sadašnjim protestima. I na te proteste ću ići. Što se tiče mog pitanja šta uopšte znači zamor od borbe za slobodu, ostajem pri njemu – naša je realnost da se za slobodu ne možemo izboriti iz fotelja i na društvenim mrežama. Ne mora da znači da je tako u razvijenim zemljama – Tramp je svoju pobedu izvojevao na tviteru.
Što se političkog delovanja tiče, svako na njega ima pravo. I ne samo pravo, već i obavezu. Vladajuća garnitura nam kaže da je politički angažman dozvoljen jedino ukoliko imamo političku partiju. Čoveka kao političko biće nisam, poput njih, sveo na članstvo u partiji. To barem dokazujem na svom slučaju. Elementarno je da se moderne, kompleksne i pluralističke demokratije sastoje od različitih društvenih grupa sa divergentnim ciljevima. Stabilna demokratija podrazumeva snažne institucije sa zadatkom da putem kompromisa usklade interese različitih društvenih grupa. Institucionalno uređenje koje to omogućava se zasniva na podeli političke moći i odgovornosti (checks and balances). Podela političke moći i odgovornosti podrazumeva zaštitu većine od manjine, ali i manjine od većine. Ova vlast, sa druge strane, gazi manjine, između ostalog pomoću diskursa da ukoliko želite da imate politički stav, morate da imate i partiju. I ne samo to – drugačije političko mišljenje je nelegitimno ako niste većina. Podsećam, predsednik je u nekoliko navrata izjavio da ako nam se nešto ne sviđa, treba da pobedimo na izborima pa da vladamo kako mislimo da treba. Drugim rečima, za onog ko pobedi na izborima ne samo da se podrazumeva da ne treba da haje za drugačije političko mišljenje, već mu je dozvoljeno da njegove predstavnike progoni.
Takođe, niti sam besan, niti sam rezigniran. Zabrinut sam i uplašen. Ne svaljujem krivicu na građane, niti ih za bilo šta optužujem već ukazujem na karte koje su nam podeljene i sa kojim je neophodno da odigramo što je moguće bolje.
Kada sam pomenuo lenjost mislio sam na građane koji podržavaju proteste ovakve kakvi su, ali ih mrzi da na njih dolaze. Kada sam pomenuo sujetu, tu nisam mislio na te građane, već na one koji podržavaju borbu za slobodu dok istovremeno veliki deo svoje energije troše na kritiku opozicije i građanski protest koji vode. Umesto toga, smatram da je konstruktivnije da formiraju svoje stranke ili, ukoliko to ne žele, organizuju paralelne građanske proteste. Da budem malo slikovitiji – ono što mi već dugo smeta je nagomilano đubre pored dubinskih kontejnera. Dobro znam da u kontejneru ima mesta, ali se ovim stanovnicima, koji se inače stalno žale na prljavštinu, gadi da priđu kontejneru, otvore ga i ubace svoje đubre. Posledica je da pored praznih kontejnera imamo đubre na ulicama zbog čega sve okolo smrdi. Ne mora da bude tako – neka se stanovnici udostoje da otvore kontejner i ulica će ne samo izgledati urednije, nego neće ni smrdeti.
Da zaključim, Raša je u pravu kada moju poruku građanima tumači kao preporuku da moraju da učine mnogo da bi dobili tek ponešto. Sve drugo bi, s moje strane, bilo neodgovorno. I uz najbolju vlast, naša zemlja će ostati opterećena strukturalnim, privrednim i demografskim zaostacima. U ovom trenutku, obećavati nešto bolje od manje lošeg bilo bi neodgovorno i neistinito. Emigracija će se nastaviti. Da je bilo funkcionalne mogućnosti za nastanak novih političkih snaga, one bi, pošto želja za novim postoji, nastale. Početak promene je priznavanje granica mogućeg; tek ako se te granice jasno odrede, praktična politika može da počne. U protivnom ostajemo na wishful thinking / pustim željama.
Zbog Rašinih vrlina koje sam nabrojao na početku teksta, samo ću ovaj put iskoristiti priliku da mu odgovorim. Podrazumeva se da ga smatram itekako dostojnim sagovornikom, samo ne želim da trošim prostor Peščanika, ni bilo kog drugog medija, niti svoju energiju na polemike sa ljudima sa kojima se slažem po pitanju elementarnih ljudskih sloboda i slobode mišljenja. Upravo suprotno tome rade ljudi za koje smatram da ih je obuzela sujeta. Osnovno pravilo ekonomske nauke je, kao što sam pomenuo, da su resursi ograničeni, dok su potrebe neograničene. S obziom na to da su i moji resursi ograničeni, isključivo ću ih, kada je ova vrsta političkog angažmana u pitanju, usmeriti ka onima koji nas nemilosrdno gaze već godinama. Dragi Rašo, ne zameri, s tobom ću da nastavim polemiku uz kaficu i dobro raspoloženje.
Peščanik.net, 13.06.2019.
Srodni linkovi:
Rastislav Dinić – Ideje naše, benzin vaš
Ognjen Radonjić – Građani u pokušaju
PROTESTI 2018/19.