Pre nekoliko dana sam za svoju narednu knjigu pisao poglavlje o ratu. Danas u knjizi morate imati poglavlje o ratu, jer sve vaše priče o konvergenciji, divergenciji i globalnoj srednjoj klasi mogu biti zbrisane ratom, a naročito svetskim ratom.
Onda sam se setio jedne epizode iz života, iz davnih vremena kada je pretnja nuklearnog rata zaista bila izrazito prisutna u našoj svakodnevici. Kao i na mnoge moje vršnjake, Hladni rat je snažno uticao i na mene. Do kasnih 60-ih i početka 70-ih stalno smo živeli u njegovoj senci. Bio sam u osnovnoj školi kada je izbila Kubanska kriza i još uvek pamtim osećaj samrtnog straha koji nas je sve obuzeo. Naravno, Jugoslavija u kojoj sam tada živeo bila je nesvrstana, mada komunistička zemlja i nismo očekivali da će prve bombe pasti baš na nas. Nije bilo jasno ni ko bi mogao da gađa Jugoslaviju. Ali bez obzira, osećao se strah u vazduhu.
Negde u to vreme, u školi smo učili osnove marksizma i njegov teleološki niz socio-ekonomskih formacija: primitivni komunizam, robovlasničko društvo, feudalizam, kapitalizam, socijalizam i onda, kao kruna svega, komunizam. Učili smo da svako društvo mora da prođe kroz te faze i da je komunizam krajnji i neizostavni stadijum razvoja svih ljudskih zajednica. Kako sam živeo u senci nuklearne kataklizme, povezao sam ono što sam upravo saznao o neizostavnom napretku čovečanstva sa ratnom pretnjom. Ako će čitavo čovečanstvo sigurno doći do komunizma, mislio sam, onda ne može biti nuklearnog holokausta, jer bi čovečanstvo bilo uništeno pre nego što stigne u komunizam. Tako sam rešio da marksizam potpuno pobija svaku mogućnost nuklearnog rata. Moj strah se primirio. Jer, mislio sam, ako se desi rat, ispalo bi da naučna studija o tome gde se čovečanstvo nalazi nije tačna. I tako sam, sa tim umirujućim mislima, otišao na spavanje, uveren da neće izbiti svetski rat.
Gotovo pola veka kasnije, dok sam pisao o ratu, shvatio sam koliko je marksizam u tom slučaju zaista ispunjavao suštinsku ulogu religije. Često se kaže da je marksizam, sa svojim nizom društvenih stadijuma i uverenjima koje usađuje u ljude, sekularna religija. U ovom slučaju bio je i nešto više od toga: razvejao je strah od smrti, kao i svaka druga „ozbiljna“ religija.
Dok gledam kako se ponovo navlače crni oblaci nuklearnog rata, a više ne verujem u marksistički model razvoja niti u neizostavnu budućnost čovečanstva, a ni u religiju – nema ničega, pomislih, što bi mi pomoglo da zaboravim strah od rata.
Global inequality and more 3.0, 09.03.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 10.03.2022.
UKRAJINA