- Peščanik - https://pescanik.net -

Mediji i marketing

Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Извештај о могућем утицају институција јавног сектора на медије кроз плаћање услуга оглашавања и маркетинга

Преузмите извештај Савета
Преузмите сажетак извештаја
ВИДЕО – ПУН КУФЕР МАРКЕТИНГА

Уводна напомена

Савет за борбу против корупције напомиње да циљ овог извештаја није да се било који субјекат у правном промету, који је уговарао и плаћао услуге оглашавања и маркетинга, означи као учинилац кривичног или било ког другог дела кажњивог по закону.

Не могу се све услуге, ближе наведене у извештају, третирати као коруптивне, нити су сви приказани расходи институција јавног сектора настали као последица системске корупције.

Поједине услуге оглашавања нису дискреционе и несврсисходне, већ су установљене различитим прописима као обавезне, што Савет нарочито подржава. У питању су објаве информација о јавним набавкама, стечајним поступцима, приватизацији, конкурсима за запошљавање и др. чиме се афирмише принцип транспарентности и јавности у раду носилаца јавних овлашћења.

Према томе Савет не налази да су такве услуге штетне по буџет, али указује да не постоје јасни критеријуми приликом избора медија у којима ће ова врста огласа бити публикована.

На основу феномена који су приказани у извештају, Савет за борбу против корупције засновао је своје закључке о коруптивној природи уговарања услуга оглашавања и маркетинга са посебним освртом на могући утицај институција јавног сектора на пружаоце тих услуга.

Поглед Савета на медијску сцену

Од свог настанка Савет за борбу против корупције (у даљем тексту Савет) залаже се за правну државу и владавину права. Ни правне државе ни владавине права нема без независног правосуђа (као и независног буџета за правосуђе); без јаког интегритета носилаца власти; без прописа који гарантују једнакост пред законом и без поштовања прописа; али и без слободних медија. Зато што могу имати велики утицај на друштво, медији се називају и четвртим стубом друштва, поред законодавне, извршне и судске власти. Због тог огромног утицаја, уместо да имају контролну улогу, медији могу бити и злоупотребљени као оружје у служби одржавања на власти. Када нису независни, медији лако падају под контролу оних који друштво хоће да прилагоде својим партикуларним интересима. Опасно је када медије контролише сама власт: носиоци власти тада могу да искористе селективно пласирање информација, као и необјективно извештавање, како би учврстили своју позицију и скренули пажњу јавности са битних проблема који остају нерешени.

У Извештају о притисцима на медије и контроли медија из 2011. године Савет је изнео податке на основу којих се види да се на медије у Србији врши снажан политички притисак и да су они сасвим под контролом. Дошло се до закључка да нема ниједног медија који би грађанима дао потпуне и објективне информације. Под снажним притиском политичких кругова, медији прећуткују догађаје или о њима дају непотпуне информације. Том анализом је било обухваћено 50 медија који добијају средства из буџета. Међу даваоцима тих средстава била су сва министарства Владе Србије, поједина републичка јавна предузећа, градска комунална предузећа, јавне агенције и друга државна тела. Савет је тада анализирао и власничку структуру највећих медија у Србији.

У фебруару 2015. године, Савет је направио пресек стања подневши Извештај о власничкој структури и контроли медија у Србији. У том извештају се уочава да независни медији практично не постоје, а као највећи проблеми издвајају се: 1) нетранспарентност власништва над медијима; 2) нетранспарентно финансирање, те вршење економског притиска кроз буџет, пореске олакшице и друге индиректне облике финансирања јавним новцем; 3) приватизација медија и несигуран статус јавних сервиса; 4) цензура и аутоцензура; 5) таблоидизација. Дошло се до закључка да медији у Србији не контролишу власт и њене учинке; напротив, медији су заправо контролисани од стране власти.

Претходна два извештаја, а први поготово, нису привукла већу пажњу медија. О њима се није превише извештавало, изузев што су поједини медији, односно представници медија, те извештаје нападали. Иако информације из тих извештаја нису одјекнуле у јавности, међу стручним круговима и представницима власти, на њих су ипак пажњу обратили представници Европске уније. Препоруке Савета ушле су у Акциони план за преговарачко поглавље 23.

Савет чврсто верује да без независних медија као контролора власти нема ни успешне борбе против корупције и зато наставља да прати ситуацију на медијској сцени Србије и идентификује моделе утицаја власти на медије. Извештај о утицају институција из јавног сектора на медије путем плаћања услуга оглашавања и маркетинга, који се овде подноси, јесте наставак, то јест надоградња на анализе дате у претходном извештају. Оглашавање и маркетинг су канали којима је могуће вршити утицај на уређивачку политику медија, а да при том нико од званичника или њима блиских особа није у власничкој структури самих медија. Путем оглашавања и маркетинга, ствара се веома јак однос између медија и представника власти. У том односу медији имају финансијску корист, а представници власти имају „флексибилније“ и сервилније медије, који су уцењени могућношћу да изгубе средства која им стижу од оглашавања и маркетинга.

Контрола од стране медија и контрола над медијима

У етичком Кодексу новинара Србије изричито се каже да сваки вид комерцијалног оглашавања или политичке пропаганде, који није јасно означен, треба третирати као тешко кршење стандарда професионалног рада новинара. Информација је једно од средстава за вршење утицаја. Текст који плати оглашивач не смеју да потпишу ни уредник ни професионални новинар. У пракси, међутим, критеријуми нису тако јасни, па оглашивач прибегава разним лукавствима да његов текст што више подсећа на новинарски. Под изговором да се чини услуга читаоцу који јесте – нема разлога да се у то сумња – заинтересован да сазна новости, често се чини услуга стварном или потенцијалном оглашивачу. Рад стручњака за комуницирање и служби за односе са јавношћу додатно подстиче пружање таквих услуга. Ти стручњаци и службе настоје да продру у новинарски простор и запоседну га инсистирањем на објављивању текстова који су благонаклони према њиховим послодавцима.

Домаћи јавни простор даје мноштво примера за економске притиске на медије и подривање моралног статуса новинара: економски интереси ту се сударају са моралним обавезама новинара. На листама најутицајнијих људи у домаћим медијима, које се састављају и објављују већ неколико година, видимо занимљиве ствари. Поред власника највеће приватне медијске корпорације у региону и директора јавног сервиса, на једном од првих десет места налази се и директор маркетинга највеће домаће приватне привредне компаније. Његов медијски утицај у вези је с улагањима у оглашавање – поменута компанија је највећи оглашивач у земљи, а финансијска средства која у те сврхе издваја битно утичу на медијске садржаје. Поред директора те компаније, у самом врху најутицајнијих особа нашли су се и власници маркетиншких агенција и агенција за односе са јавношћу.

Од одлука политичке и економске елите о томе где ће се оглашавати и колико ће новца за то потрошити, битно зависи судбина медијских предузећа. Да би привукли огласе, запослени у медијима труде се да не увреде потенцијалне оглашиваче и настоје да садржај њихових медија не иде против порука оних који се у њима оглашавају. Када комерцијални притисци наруше новинарске стандарде, потискују се у страну и етичка питања о допустивости таквог понашања. Медијски радници би у принципу морали да буду узор и потпора за етичка очекивања друштва. Ако они то нису, пада и поверење друштва у медије.

Не утичу само економски интереси на рад медија и провоцирање етичких недоумица. Са економским у пару су и политички интереси. Влада је за масовне медије главни извор информација. Проток информација од Владе ка масовним медијима од користи је за обе стране. Међутим, та упућеност једних на друге ствара и њихову међусобну зависност. Тако се може догодити да под изговором јавног интереса коме морају служити и власт и медији, дође у ствари до својеврсне трампе услуга између владе и медија.

Медији би требали да контролишу власт а не да власт контролише и дисциплинује медије. У моћи стваралаца вести је да посебно истакну, коментаришу или потпуно прећуте говор политичара, а једно од правила медијске комуникације гласи – чега нема у медијима, не постоји ни у јавности.

***

Савет је тражио доставу информација о услугама маркетинга, оглашавања, ПР услугама, услугама промотивних и медијских кампања, услугама израде и одржавања веб сајтова, спонзорства/донаторства или пословно-техничке сарадње које су уговорене и реализоване почев од 2011. до краја 2014. године. Информације које су поменута тела обелодањивала, подразумевале су: годину реализације услуге, назив физичког или правног лица – пружаоца услуге, предмет (сажет опис) услуге, информацију да ли је реализована јавна набавка за предметну услугу, копију извештаја о стручној оцени понуда, износ уговорене услуге, износ плаћене услуге, објашњење уколико постоји разлика између уговореног и плаћеног износа, копију уговора закљученог с пружаоцем услуге укључујући анексе, копију извештаја добављача о реализацији уговорене услуге, као и податак о укупним уговореним и реализованим трошковима по поменутим годинама (2011, 2012, 2013, 2014), као и збирно за период 2011-2014. година.

Савет је за потребе овог извештаја тражио информације од укупно 124 државне институције, а одговоре у складу са захтевима је доставило 120 институција. Поред институција, информације су тражене и од 16 највећих политичких странака. Укупно је упућено 216 дописа ради доставе информација, а поред тога Савет је Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту права личности (у даљем тексту Повереник) због недостављања информација упутио преко 50 дописа, од чега су 26 дописа биле жалбе због неодговарања институција на захтеве Савета.

На дан израде овог Извештаја, захтеву нису у потпуности одговорили Министарство спољних послова, као ни Влада Републике Србије, а у категорији јавних предузећа ЈП Србијагас и Телеком Србија АД, тако да је јавност ускраћена за информације о нивоу укупних расхода који су наведени субјекти имали. С тим у вези 24. августа 2015. године од Повереника су затражена административна извршења против ЈП Србијагас и Телеком АД због недостављања информација од јавног значаја. Јавна предузећа Србијагас и Телеком нису доставила одговор ни након кажњавања од стране Повереника. Интересантно је споменути да је до септембра 2015. године Повереник изрекао 13 новчаних казни Србијагасу у укупном износу од 1.220.000,00 динара, а Телекому 31 новчану казну у укупном износу од 2.860.000,00 динара.

ЈП Пошта Србије је након дугог поступка пред Повереником доставила тражене информације, али не у целости и у траженом облику, тако да поступак пред Повереником и даље траје.

Занимљиво је и искуство Савета са предузећем Дипос доо Београд које је на допис Савета одговорио да наведених година поменуто предузеће није имало било каквих трошкова оглашавања и маркетинга. Након што је Савет истраживањем њихових финансијских извештаја утврдио да су имали трошкове (минимум око РСД 3 милиона), од Дипоса је тражено изјашњење. Након преписке са Саветом, Дипос је доставио тражене информације о трошковима. Због наведеног, Савет је иницирао вршење управног надзора над Дипосом.

Изабране табеле

Pink

Novosti
Politika

B92, RTV, RTS, Studio B

Преузмите извештај Савета

Преузмите сажетак извештаја

ВИДЕО – Непожељни савет

ВИДЕО – ЈАВНА ТАЈНА

ВИДЕО – ПУН КУФЕР МАРКЕТИНГА

Савет за борбу против корупције, 24.12.2015.

Пешчаник.нет, 24.12.2015.

Сродни линкови:

АУДИО – Јавна тајна + транскрипт

Јованка Матић – Црна кутија медијског финансирања

Радио Слободна Европа – Мишковић и Вучић

Милош Васић – Тужно штиво

Надежда Миленковић – Чудни су путеви рекламини

Мијат Лакићевић – Милијарде ван контроле

Софија Мандић – Читајте уговоре

Ива Мартиновић – Милиони за државни маркетинг

ВИДЕО – Нови извештај, сажетак + интегрални снимак

ПДФ штампане публикације

SLOBODA MEDIJA