Okrugli sto povodom izlaska iz štampe novog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije. Govore Miroslav Milićević i Miroslava Milenović, Snježana Milivojević, Jovanka Matić i Saša Gajin. Razgovor vodila Svetlana Lukić. Preuzmite pdf publikacije.
Svetlana Lukić: Dobar dan i dobrodošli. Videli ste poziv, pa neću da gubimo vreme sa informacijama koje su vam svima dostupne. Danas ste mogli da dobijete i odštampani izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, koji je povod i tema našeg razgovora. Za ljude koji govore engleski, urađen je prevod Izveštaja i biće dostupan na sajtu Saveta najkasnije za nedelju dana. Na početku, samo mali uvod. Da se podsetimo da je pre 5 godina usvojena medijska strategija. Pre godinu i po dana je usvojen set medijskih zakona koji su pre svega bili orijentisani na izgradnju medijskog tržišta u Srbiji.
Dakle, ogromna energija i novac su uloženi od strane domaćih i međunarodnih eksperata da ti zakoni budu napravljeni valjano, da se donesu, i rezultat toga je da u istoj godini kada je trebalo da budu implementirani – stanje u srpskim medijima je ozbiljno pogoršano. To je primećeno u Izveštaju Evropske komisije koji se tiče kvaliteta medijske scene i slobode izražavanja u Srbiji; to su primetili i OEBS, i Freedom House, Amnesty International, domaća udruženja novinara… Pre par dana Evropski parlament je doneo rezoluciju o Srbiji u kojoj nas hvali zbog mnogih stvari, kao što su Briselski sporazum ili odnos prema izbeglicama, ali ponovo se naglašava da stanje u medijima nije zadovoljavajuće.
Stiče se utisak da srpski mediji nikome ne valjaju osim našem predsedniku vlade. On je ogorčen medijima zbog drugih razloga. Zanimljivo je da on, koji je naučio politički korektan govor na mnoge teme, jedino kada govori o medijima podseća na svoju mladost, odnosno na vreme kada je bio ministar informisanja, tako da u poslednjih godinu, godinu i po dana od predsednika vlade i ministara dolaze teške optužbe na račun novinara i pojedinih medija.
Aktuelne vlasti su nasledile ceo mehanizam kontrole medija od prethodnih, i onih prethodnih vlasti. Međutim, ovde imamo jedan dodatak koji je zabrinjavajući i koji dovodi do pojačanog stepena samocenzure, a to su direktne prozivke, imenom i prezimenom, novinara. Čuju se atributi koji nisu upotrebljavani poslednjih 20 godina, a to je da neki novinari narušavaju stabilnost zemlje, ličnu bezbednost predsednika vlade i slične stvari. Dakle, to je taj dodatak koji objašnjava, u velikoj meri, zbog čega sve češće govorimo o samocenzuri.
Imamo mnogo razloga da sumnjamo u istraživanja javnog mnjenja i zato ih nerado citiram. Ali naš poznati istraživač i sociolog, gospodin Srećko Mihajlović, obavio je istraživanje na uzorku od 1.100 novinara prošle godine. Od 1.100 novinara, 62% njih je izjavilo da nema slobode informisanja, a samo 30% je reklo da je ima; 77% novinara smatra da država kontroliše medije, a više od dve trećine smatra da je samocenzura strahovito narasla. Teško je dokazati da država kontroliše medije, a međunarodni predstavnici uvek traže taj pištolj koji se puši, to jest “daj mi dokaz da se to dešava”. Oni možda očekuju da novinari nabave prislušne uređaje, da snimaju razgovore sa političarima, ili da od svojih finansijskih direktora traže svaki ugovor da bi mogli da dokažu da je određena politička partija uticala na slobodu medija.
Tako ne možemo da dokažemo ni da su mnoge emisije ukinute pod pritiskom vlasti, mimo svake logike, pa i finansijske. Ne možemo da dokažemo ni da su mnoge novinarke napustile svoju profesiju, što na silu a što dobrovoljno, jer nisu mogle da rade svoj posao. Ne možemo da dokažemo mnogo toga, kao uostalom ni to da je Srbija učestvovala u ratovima devedesetih. Zato smo odlučili da se danas ovde pozabavimo nekim nespornim stvarima. Dakle, imamo zakone i imamo kršenja tih zakona, i možemo da vidimo u kojoj meri se to događalo. Novi izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije je veoma značajan, jer taksativno ilustruje poslovne odnose između javnih preduzeća, preduzeća u većinskom vlasništvu države, ministarstava, preko marketinških agencija, pa sve do samih medija.
Snježana Milivojević je, ocenjujući nalaze prethodnog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o vlasničkoj strukturi medija rekla da oni liče na krimi-priču. Kada tome dodate nalaze ovog izveštaja, dobijate Ubistvo u Orijent ekspresu, krimi zaplet u kome su svi ubice: i političke elite, i marketinške agencije, i korumpirani urednici i novinari, i regulatorna tela, a jedina prava žrtva su građani. Na osnovu čega će oni glasati na najavljenim izborima? Na osnovu kojih informacija? Na osnovu kojih medija? Za demokratske izbore građani prosto nemaju dovoljno informacija na osnovu kojih bi mogli da donesu neki racionalan zaključak.
Na početku ćemo zamoliti profesora Milićevića, potpredsednika Saveta za borbu protiv korupcije, da nam kaže zbog čega su toliko vremena i energije uložili da objave, evo sada već treći izveštaj o medijima.
Miroslav Milićević: Dame i gospodo dobar dan i hvala vam što ste došli na ovaj okrugli sto. Pitanje je prilično jasno: zašto se Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije bavi pitanjem medija. To sasvim sigurno nije iz bilo kakvih senzacionalističkih pobuda, već smo mi našu borbu, kao i svaku drugu borbu protiv korupcije, definisali kao borbu koja mora biti neselektivna, sveobuhvatna, institucionalna, mora poštovati ljudska prava i mora biti transparentna. Taj koncept transparentnosti je osnovni razlog zašto mi želimo da govorimo o medijima.
Ako se setimo, ovde u ovoj sali našli smo se 2011. kada je pokojna Verica Barać prikazala naš prvi izveštaj o medijima, koji je bio skoncentrisan na vlasništvo kao potencijalni metod uticaja na slobodu medija. Tada je bilo, ja sam izbrojao, 14 kamera, bili su glavni urednici mnogih novina, ali posle toga je nastupio muk, a onda su krenuli napadi na autore izveštaja. Kako se situacija pogoršavala, 2014. kompletirali smo drugi izveštaj o medijima. U prvom izveštaju smo pokazali da od 30 medija 18 ima netransparentno vlasnišvo. To je 30 medija sa značajnom pokrivenošću. U drugom izveštaju, koji smo objavili 2014. godine, koji je bio mnogo obimnije ispitivanje, od 50 medija smo našli da se za 27 njih ne zna vlasnik. Od toga, u 13 se nikako ne zna, a u 14 se ima percepcija da se radi o formalnom vlasniku. Analizom više stotina različitih medijskih sadržaja, i štampanih i elektronskih medija, i upoređivanjem dostupnih službenih podataka, Savet je identifikovao i izdvojio 5 sistemskih problema koji godinama parališu sistem javnog informisanja u Republici Srbiji, a to su: na 1. mestu netransparentnost medija, na 2. mestu netransparentnost finansiranja, pa ekonomski uticaj kroz budžet ili poreske olakšice i drugi indirektni oblici finansiranja javnim novcem, koji dovode do cenzure, autocenzure i tabloidizacije. Kada smo taj drugi izveštaj prikazali, bilo je mnogo pitanja koja se nisu odnosila na suštinu izveštaja, a mi želimo da govorimo o suštini izveštaja.
I u ovom trećem izveštaju, koji nije jednostavno donesen – pred vama je 27. verzija koju smo korigovali dostupnim podacima, a da nismo ni sve podatke dobili – mi smo jasno pokazali da postoje ključni problemi sa finansiranjem i da su oni u 4 oblasti. To je finansiranje medijskih usluga i oglašavanja državnih institucija, javnim i drugim preduzećima u društvenom vlasništvu, subvencija i budžetska davanja, finansiranje medijskih projekata i davanje poreskih olakšica kao vid finansiranja. Kada pogledamo takvu situaciju, onda moramo da se zapitamo da li smo našli neke značajne stvari o kojima treba danas da govorimo, a sve u smislu definisanja medijske scene u kojoj novinari treba da rade.
Medijska scena je veoma važna, jer bez nezavisnog i slobodnog novinarstva nema demokratizacije ni napretka društva, a što je još važnije – to je već pomenuto – ne može se govoriti ni o slobodnim izborima. Ulažu se napori da se sredi pitanje finansiranja političkih stranaka, ali finansiranje političkih stranaka treba da omogući ravnomernu predstavljenost, tako da građani imaju izbora. Ali kako građani mogu imati izbora ako nemaju informacije? Ako tome dodamo jedno nedavno istraživanje koje je pokazalo da ima preko 900 hiljada funkcionalno nepismenih građana i da više od 90% građana ne može da protumači iole složeni pravni akt, postavlja se pitanje kakva je ta medijska scena i kakvu vrstu uticaja ona može da izvrši na naše građane.
Mi smo želeli da se pozabavimo sa nekoliko pitanja, a to je da vidimo da li su mediji u neravnopravnom položaju, da li mediji imaju različite uslove poslovanja, i da li određeni mediji imaju lakše ili slobodnije uslove nego drugi. Ima i medija koji se bore da održe svoj integritet i da održe glavu iznad vode, ali ima medija, pogotovo u unutrašnjosti, koji jednostavno više ne mogu da izdrže tu trku i koji moraju da se povinuju uslovima koji vladaju na tržištu. Zašto se mi toliko brinemo oko količine para koja ide u sponozrstva, donacije, u oglašavanje? Oglašavanje samo po sebi nije koruptivna radnja, ono čak doprinosi transparentnosti postupaka u jednom društvu, ali postavlja se pitanje da li u jednoj areni, gde se toliko para koristi na oglašavanje, donacije, sponzorstva, da li uz toliki finansijski uticaj može da ide i uticaj koji utiče na rad medija. Naše mišljenje je da svakako može, i da je kod nas jako izražen, i mi smatramo da na ovaj način dolazi do lične promocije, partijske promocije, do prikazivanja stvarnosti na način koji ne odgovara realnosti i koji onemogućava objektivno rasuđivanje.
Moramo sagledati dva ključna pitanja na koja utiču uslovi poslovanja i mehanizmi o kojima će Miroslava govoriti i koje smo mi jasno definisali u tokovima tog novca, a to je cenzura, autocenzura i tabloidizacija. Ovo su krajnji rezultati mehanizama gde novinari jednostavno dolaze u situaciju da je egzistencija ključno pitanje. Zašto mi govorimo o cenzuri? Pa kada se govori o cenzuri, svi odmah misle na neku državnu, političku cenzuru, da sede cenzori, lupaju pečate… Toga nema, toga ni u svetu praktično više nigde nema. Ali ako pogledamo realno, da li ima uticaja ko je vlasnik medija, da li postoje u određenim redakcijama atmosfere, nepisana pravila, da li to postoji kada novinari treba da rade svoj posao? Odgovor će biti, sasvim sigurno, da uticaji postoje. Onda se postavlja pitanje i zašto tolika jagma za vlasništvom nad medijima, ako mediji nisu toliko profitabilni koliko i neke druge delatnosti, zašto jedan spoj ljudi koji imaju ekonomske poluge vlasti želi da bude vlasnik medija? Da li je to zato da poboljša svoje materijalno stanje, ili zato da se u jednom periodu kada institucije ne funkcionišu u svom kompletnom kapacitetu određena delovanja prikažu na način koji ne odgovara objektivnoj stvarnosti? Ja mislim da je to drugo onaj ključni mehanizam, i zato je važno da vidimo kako ta medijska scena izgleda.
Drugo pitanje je pitanje autocenzure. Pogrešno bi bilo misliti da autocenzura postoji samo u medijima. Autocenzura postoji i u firmama. Imate zabranu da govorite o upravi, zabranu da govorite o odlukama uprave, zabranu da govorite o određenim pitanjima. Ali šta je autocenzura? U našim razgovorima sa predstavnicima ministarstava, stalno se potenciralo da je autocenzura jedna psihološka kategorija. Autocenzura jeste, u velikom delu, psihološka kategorija, ali u zemlji koja je u ekonomskom kolapsu, u zemlji gde ima oko 20% nezaposlenih, u zemlji gde se mladi ljudi ne mogu zapošljavati, autocenzura nije više psihološka kategorija, ona postaje kategorija koja je bitna za egzistenciju, a egzistencija je vezana za materijalno poslovanje firme u kojoj radite.
Sledeće o čemu bih rekao nekoliko reči jeste pitanje tabloidizacije. Nama zameraju što se bavimo tabloidizacijom i govore da su to pitanja za stručne novinarske i medijske organizacije. Mi ne mislimo tako. Tabloidizacija je dovela do relativizacije problema u društvu, do relativizacije ozbiljnih problema. Tabloidizacija je dovela do toga da je sistem vrednosti kompletno promenjen. Mlade generacije su zbunjene. Ako pogledamo šta se, u suštini, dogodilo, i pogledamo novine u kojima smo navikli da nalazimo važne sadržaje i činjenice, nalazimo ljude koji ni na koji način ne zavređuju da se o njima govori u novinama. To su razne starlete, kriminalci… odjednom se broj stranica njima posvećen širi, a to vodi do jednog drugog problema o kojem mi vrlo nerado govorimo, a to je da li je u takvim tabloidnim novinama ličnost zaštićena.
U takvim novinama mogu vas provući kroz blato, mogu vas oboriti kao ličnost, mogu vas onemogućiti, a da za to niko nikad ne odgovara. Isto tako u tabloidima postoji i problem primarne informacije. Kod nas se malo ljudi pita odakle dolazi primarna informacija, da li je ona uopšte proverena prema novinarskim principima, a ako se ta primarna informacija još pojavljuje u svim novinama, onda postaje sasvim irelevantno koliki je vaš tiraž, jer to postaje jedina dostupna informacija. Ona se najlakše prenosi onim medijima koji su dostupni širokim masama. Situacija na medijskoj sceni se pogoršava i pitanje je šta se može uraditi da se ona poboljša, pogotovo sada kada nam predstoje izbori. Ako želimo nešto da promenimo, ako ne želimo medijsku scenu koja je stvorila uslove za potencijalno koruptivne radnje, onda moramo da se držimo dve stvari: prvo, moramo pokušati da sagledamo situaciju onakvu kakva je, bez ulepšavanja, moramo se osloboditi toga da se ovo radi zbog lične afirmacije i zbog pojavljivanja u medijima, već da kažemo da je to zadatak svih nas, da se borimo protiv ovakvih pojava. Ne treba nama iz inostranstva da nam kažu kakva je situacija u našim medijima. Valjda smo kao društvo dovoljno zreli da shvatimo gde smo, šta radimo i kako nas informišu.
Svetlana Lukić: Hvala vam. Miroslava, samo na sekund da se vratim na prethodni izveštaj Saveta gde ste govorili o vlasničkoj strukturi medija. Evidentno je da vlasnička struktura medija često nije sama sebi cilj, da li ćete vi dobiti neku oronulu zgradu i 15-oro ljudi na platnom spisku, nego sudeći po načinu na koji se mediji finansiraju, a sudeći, bogami, i po prvim primerima projektnog finansiranja – to je očigledno veoma dobar mehanizam da izvlačite novac iz budžeta, da li republičkog, pokrajinskog ili na lokalnom nivou. Dakle, molim vas da nam kažete šta smatrate da bi trebalo da zapamtimo iz vašeg najnovijeg izveštaja. Šta su vaši najvažniji zaključci?
Miroslava Milenović: Tačno je, u prethodnom izveštaju iz februara meseca, Savet za borbu protiv korupcije je skrenuo pažnju da netransparentno vlasništvo predstavlja ozbiljan problem, ali da predstojeća privatizacija i uopšte vlasništvo samo po sebi, definitivno neće biti samo po sebi cilj, već sredstvo za korišćenje javnih sredstava i za trošenje javnih sredstava na netransparentan način. Vrlo je teško u ovom momentu govoriti o uticaju i o efektima donetih medijskih zakona iz 2014, ali ono što se može reći jeste da oni nisu postigli ono što se očekivalo od njih. I Savet je i februara meseca skretao pažnju da najavljena privatizacija neće moći da reši problem u medijima, da je problem u medijima netransparentno finansiranje i netransparentno trošenje tih sredstava i, naravno, regulativa koja podstiče takav način trošenja.
U ovom izveštaju smo pokušali da ukažemo kako se to radi: preko oglašavanja, marketinga, najrazličitijih vrsta sponzorstava, donacija, i preko simuliranih javnih nabavki. Pokazali smo kako se nešto što se reguliše zakonom na jedan čudan način izvrgava ruglu. I kada je sprovedena određena javna nabavka, kada se poštovao zakon, zapravo vidimo da su paradoksalno samo štiklirane određene kućice, a da suština uopšte nije pogođena. Mi smo u ovom izveštaju metodološki podelili javni sektor u 12 kategorija. Trudili smo se da u svakoj kategoriji imamo reprezentativni uzorak. Posmatrani uzorak Saveta je manji od 1% celokupnog javnog sektora. U tom posmatranom našem uzorku, za 4 godine na ove usluge potrošeno je 60,9 miliona evra. Sa velikom sigurnošću možemo da kažemo da se radi o minimalnom iznosu, pre svega zato što glavni igrači i akteri nisu želeli da udovolje zahtevu Saveta za borbu protiv korupcije, i da dostave informacije.
Moram da napomenem ogroman značaj Poverenika u ovom izveštaju, pre svega zbog toga što smo bili prinuđeni da mu se obratimo preko 50 puta. On nam je pomogao da do određenih informacija od javnog značaja dođemo, mi, Savet za borbu protiv korupcije koji je savetodavno telo vlade Republike Srbije. U svakom slučaju, do danas nam određene informacije nisu dostupne, pre svega iz Telekoma i Srbijagasa, koji su kažnjeni od strane Poverenika sa po 180 hiljada dinara, ali i dalje tvrdoglavo odbijaju da dostave bilo kakve informacije. Iz dostupnih informacija, iz finansijskih izveštaja na sajtu Agencije za privredne registre, možemo samo da naslutimo da se radi o milionskim iznosima, i to u evrima, ne u dinarima. Zbog toga sa velikom sigurnošću kažemo da se posmatrani uzorak odnosi na minimalni iznos. Imamo još jedno privredno društvo, Informatika a.d. iz Novog Sada, sa kojim smo još uvek u fazi prepisivanja, jer se dokumentacija dostavlja na kašičicu, dovoljno da ne možemo da tražimo da budu kažnjeni, a opet nedovoljno da bi mogli da kažemo o kom se iznosu radi.
Za sada iz dokumentacije koja nam je dostupna sigurno možemo da kažemo da se radi o milionskim iznosima. Imamo i vladu Republike Srbije koja nam do danas nije učinila dostupnim sva svoja trošenja za period 2011-2014. U izveštaju se nalazi iznos od 9,8 miliona dinara. Za sada nam je stiglo još negde oko 13,4 miliona dinara, i sa velikom sigurnošću možemo da tvrdimo da toga ima još. Na kašičicu nam dostavljaju, onako kako mi uspevamo da pronađemo, velikim radom, pregledajući izvode koje nam je Trezor učinio dostupnim. Takođe, Ministarstvo spoljnih poslova, sa kojima smo u dugotrajnoj prepisci, negde od novembra meseca smo uspeli, opet na kašičicu, da od njih dobijemo određene podatke. U izveštaju Ministarstva spoljnih poslova govori se o nekih, u jednom delu, 5,4 miliona, da bismo decembra meseca, posle održanog sastanka i razjašnjenih problema u komunikaciji, dobili gotovo sve ugovore, i sada smo već negde na cifri od 24,8 miliona dinara.
S obzirom na to da su januara meseca iz Ministarstva spoljnih poslova tražili da, shodno tome, izvršimo izmenu našeg izveštaja u delu dokumentacije koja je dobijena od njih, evo, ovom prilikom samo saopštavam da se radi o 24,8 miliona koji nisu ušli u ovaj izveštaj od 60,9, ali sa velikom sigurnošću i ovoga puta mogu da tvrdim da se ne radi o celokupnim troškovima koje je Ministarstvo spoljnih poslova utrošilo, jer još uvek traje razmimoilaženje u tome šta je išlo za Srbiju, šta za ministarstvo, a šta smo mi mislili da treba da se dostavi.
Mi smo posmatrali sve trokove oglašavanja, marketinga, donacija i sponzorstava, koji su učinjeni od strane ovih organa, bez obzira na to da li se tu radi o promociji Srbije, lokalne samouprave, grada, države ili nečeg drugog. Napomenula bih i PTT, koji nam je isto, kada je objavljen već izveštaj, dostavio nove podatke za oko 200 miliona dinara, ili oko 2 miliona evra, gde se radi o uslugama donacija i sponzorstava koje nisu ušle u ovaj izveštaj. Zbog toga definitivno ovaj iznos predstavlja minimalni iznos, a mi smo uradili posle toga sa srednjom vrednosti za svaku kategoriju, pomnožili smo sa brojem registrovanih lica u javnom sektoru u Republici Srbiji, uradili ekstrapolaciju, i dobili iznos od 840 miliona evra za 4 godine, za usluge oglašavanja, marketinga, donacija, spononzorstava i ostalih usluga o kojima smo pisali u ovom izveštaju.
Procentualno, na ovom posmatranom uzorku, otprilike trećina odlazi na usluge oglašavanja, otprilike trećina odlazi na usluge donacija i sponzorstava, a trećina na sve ostale usluge. Primera ima jako mnogo u ovom izveštaju, ali ono što je za sve primere zajedničko, to je da se simulira konkurentnost, transparentnost, i da se procedure izvrgavaju ruglu. Šteluju se diskrecioni kriterijumi prilikom bodovanja ponuda, a mala nabavka postaje sinonim korupcije za izbor partijski pogodne PR agencije. Primera ima jako puno. Ja ću ostaviti da vi sami čitate i sami izaberete one koji su vam najinteresantniji. Ono na šta bih skrenula pažnju ovoga puta je, na primer, u gradu Beogradu, manifestacija kolektivnog venčanja gde su zamenik gradonačelnika i predsednik organizacionog odbora te manifestacije jedna osoba, da tu manifestaciju sprovodi nevladina organizacija, a da se iz finansijskog izveštaja vidi da se i struja i zakupi tokom cele godine, i plate osoblja, plaćaju samo iz te jedne manifestacije. Nema tendera, nema javne nabavke, zapravo se sve radi na poprilično netransparentan način.
Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza je šampion u tome da dve ponude budu neispravne, da se stalno ponavlja da iste firme ne mogu da zapamte gde treba da stave pečat i gde treba da se potpiše, dok treća uvek dobija, a u toj trećoj direktor je gradski menadžer vlasnik te agencije. Isto to se dešava i u gradu Beogradu, gde su dve ponude neispravne, treća dobija, a sve tri firme su zapravo povezane i simulira se konkurencija koje zapravo nema. Nismo uspeli da dobijemo potvrde da su bilo kakve video produkcije snimane u agenciji SIEPA, a u pitanju je skupo reklamiranje Stare planine. Oni nisu uspeli da pronađu cd. U NARR je jedan milion 2012. za vreme izborne kampanje dat preduzeću koje se bavi posluživanjem pića, ali se radi i o snimanju određenih video produkcija – ni oni nisu uspeli da pronađu cd. Pa onda javno preduzeće Putevi Srbije, koje je uspelo da za 3,8 miliona dinara plati mesečni bilten na nekih 8 strana teksta. Ima toga puno, ali ovo bi bili neki primeri.
Predstoji nam rad na četvrtom izveštaju gde ćemo pokušati da sagledamo efekte medijskih zakona koji su doneti 2014, gde ćemo se baviti privatizacijom koja se desila prošle godine i da vidimo kakve efekte je ona donela. Pokušaćemo i da od ovog navedenog uzorka koji ćemo malo da proširimo, dobijemo podatke za 2015: koliki su troškovi oglašavanja, marketinga, sponzorstava i ostalih usluga, i da pokušamo da vidimo u kakvoj korelaciji je to sa prethodnim posmatranim periodom.
Svetlana Lukić: Saša, počećemo od jedne možda manje stvari, pa ćemo onda malo da proširimo priču, a ona se odnosi na Zakon o oglašavanju. Dakle, još je 2011. godine kada je bila doneta medijska strategija bilo jasno pametnim ljudima da do ovih stvari može da dođe, između ostalog, zbog toga što je taj Zakon o oglašavanju bio katastrofalan, i bilo je reči da će se promeniti. I evo, Rasim Ljajić je to promenio pre neki dan, ministar trgovine, donet je taj Zakon o oglašavanju. E sad, ono što je bilo potpuno jasno, makar iz nacrta Zakona, je da postoje dva različita režima. Jedan se odnosi na trgovinu, znači na pelene, čajeve, paste za zube… je l’ da, tu je nekako strogo kontrolisano reklamiranje alkoholnih pića… Međutim, kada je u pitanju oglašavanje države preko različitih institucija, političkih stranaka – to je potpuno prazan prostor, to opet uopšte nije regulisano. Da li je moguće da je to ostalo i u ovom Zakonu kojim se hvali ministar trgovine, jer onda opet nema zakonskih prepreka da se i dalje ne odliva novac iz budžeta prema podobnim medijima.
Saša Gajin: Ako se pitamo o finansiranju medija na osnovu reklamiranja, trebalo bi istaći da je Zakon o oglašavanju iz 2005. sadržavao pravila koja su ograničavala mogućnost reklamiranja onih koje mi podvodimo pod pojam organa javne vlasti, a to su, osim državnih organa, organi teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave, ali i sva pravna lica, ustanove, preduzeća, odnosno najšire posmatrano organizacije koje su osnovane od strane klasičnih organa javne vlasti ili se finansiraju iz javnih sredstava. Naravno, u periodu nakon usvajanja ovog Zakona bili smo svedoci veoma raširene prakse njegovog kršenja baš u vezi sa reklamiranjem organa javne vlasti, o čemu podatke sadrži i izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije.
Nažalost, umesto da se ide u pravcu obezbeđivanja primene ovih pravnih pravila, zakonodavac se nedavno odlučio da odredbe o ograničenju reklamiranja organa javne vlasti u potpunosti izbaci iz teksta novog Zakona o oglašavanju. Dakle, tih odredbi više nema i praktično mi sad ne znamo pod kojim uslovima, u kojim slučajevima, koji organ javne vlasti može da se oglašava, što će sasvim je sigurno omogućiti da se sredstva iz javnih prihoda bez ikakve pravne prepreke prelivaju na račune izdavača medija.
E sad, oglašavanje u medijima je samo jedan od načina finansiranja medija. U izveštaju Saveta se pominju i drugi načini, ne samo oglašavanje i sa njim vezano sponzorstvo, već i javne nabavke, donacije, direktno ugovaranje i druge inventivne forme. Kad se govori o tim različitim oblicima finansiranja, mislim da bi trebalo praviti razliku između finansiranja samih medija, odnosno izdavača medija sa jedne strane, u najširem smislu, i sa druge strane, jednog specifičnog vida finansiranja koji se vezuje za finasiranje izrade i objavljivanja medijskih sadržaja.
U ovom drugom slučaju radi se o finansiranju onih priloga koji su originalan proizvod samog medija. To su tekstovi objavljeni u novinama i časopisima, odnosno TV ili radio emisije. Finansiranje medijskih sadržaja zaslužuje posebnu pažnju zbog toga što se ovim vidom finansijske pomoći na neposredan način utiče na sadržinu objavljenih informacija.
Na ovom mestu, dakle, u vezi sa finansiranjem medija uopšte, nastaje dramatičan sukob između normativnog i stvarnog do koga dolazi u periodu nakon usvajanja medijskih zakona avgusta 2014. Naime, uvek bi trebalo imati u vidu tu normativnu konstrukciju, taj normativni aparat koji nama koji se bavimo medijima pomaže u odgovoru na pitanje o tome da li se ono što se dešava na medijskoj sceni dešava upravo onako kako bi trebalo. Nama normativni okvir obezbeđuje metodološki sredstvo pomoću koga možemo da artikulišemo sud o tome kakva je naša medijska stvarnost.
Tako, ako se pitamo o tome čiji interesi oblikuju medijsku stvarnost, ili da li je u sferi medija volja zakonodavca inferiorna u odnosu na volju onih koji obavljaju javne ili političke funkcije, ili se pitamo o tome kome su mediji odaniji, da li su odaniji onima koji su na vlasti ili onima koji su bez ikakve vlasti, kao što su recimo građani, pojedinci, onda moramo biti svesni da na ta pitanja možemo da odgovorimo samo ako ispred sebe imamo već definisana pravila medijskog prava. Mi možemo da odgovorimo na navedena pitanja upoređujući stvarno stanje sa onim što je zapisano u zakonu. Ovaj normativni okvir trebalo bi da oblikuje medijsku stvarnost. To je osnovna funkcija zakona, to je funkcija normativa.
E sad, ako pričamo o finansiranju medija, onda bi normativni odgovor na to pitanje trebalo da se zasniva na nekim specifičnim elementima koji su upisani u medijske zakone iz 2014. godine. Ima tu više koraka koje bi trebalo načiniti. Testirajući, dakle, medijsku stvarnost u odnosu na normativni okvir, prvo bi se trebalo upoznati sa ciljem zakona. U članu 2. Zakona o javnom informisanju i medijima precizno se kaže da pravila o javnom informisanju obezbeđuju i štite iznošenje, primanje i razmenu informacija, ideja i mišljenja putem medija, u cilju – pa se nabrajaju ciljevi: unapređivanja vrednosti demokratskog društva, sprečavanja sukoba i očuvanja mira, istinitog, blagovremenog, verodostojnog i potpunog informisanja i omogućavanja slobodnog ravoja ličnosti.
Drugi korak bi trebalo da se veže za definisanje javnog interesa. Zakon sadrži pravila, po prvi put ugrađena u naš pravni sistem, pomoću kojih se definiše javni interes koji se ostvaruje objavljivanjem medijskih sadržaja. Treći korak bi se odnosio na način ostvarivanja javnog interesa, i u tom smislu Zakon govori, pre svega, o formiranju javnih medijskih servisa, pa onda o tome da se omogućava nacionalnim savetima nacionalnih manjina da formiraju, odnosno osnuju svoje medije, a onda i o sufinansiranju medijskih sadržaja.
Četvrti korak bi se odnosio na pitanje o tome kako se sufinansiraju medijski sadržaji. Posebna glava Zakona posvećena je ovoj temi. Peti korak bi se odnosio na registraciju sredstava koja se izdvajaju na ime finansiranja medija, i tu bi trebalo praviti razliku između dve grupe podataka. Jednu grupu čine podaci o sredstvima izdvojenim na ime finansiranja medijskih sadržaja, i to putem projektnog sufinansiranja, a na osnovu raspisanih javnih konkursa.
Dakle, imamo javni interes koji se želi ostvariti, recimo unapređivanje manjinskih prava. Raspiše se javni konkurs za ostvarivanje tog interesa. Na osnovu predloga projekta izdavač medija dobije sredstva koja će iskoristiti za objavljivanje serije tekstova o ostvarivanju prava Roma u oblasti zapošljavanja, a onda se ta sredstva registruju u registru medija. To je jedna grupa podataka koji se registruju. Drugu grupu podataka čine podaci o svim ostalim sredstvima koja su organi javne vlasti na neposredna ili posredan način prenela izdavaču medija. Radi se podacima koji su navedeni u izveštaju Saveta.
Imamo još dva koraka. Šesti korak bi se vezao za zabranu drugačijeg sufinansiranja programskih sadržaja. Dakle, po samom Zakonu programski sadržaji se ne mogu – zabranjeno je – sufinansirati na način koji nije propisan ovim Zakonom. Poslednji sedmi korak predstavljala bi ta čuvena pravna sankcija koja obezbeđuje primenu pravne norme. Sankcija je po slovu Zakona prekršajnog karaktera, dakle, novčana kazna od 50 do 150 hiljada dinara za rukovodioca organa javne vlasti koji ne poštuju obavezu registracije sredstava koja su preneta izdavaču medija.
Ako sad uporedimo našu medijsku stvarnost sa ovim normativnim okvirom, evo do kojih rezultata dolazimo: krenućemo od sankcije, pa ćemo zaključiti da za prvih godinu i po dana primene medijskih zakona nijedan rukovodilac organa javne vlasti nije sankcionisan zbog toga što nije prijavio u registar podatke o finansiranju izdavača medija koje je bio dužan da prijavi. Nema prekršajnih prijava, nema postupaka, nema kazni. Razmišlja se o tome da se u okviru nadležnog ministarstva uskoro izađe sa jednim obaveštenjem koje bi bilo upućeno svim organima javne vlasti a koje bi sadržavalo informaciju o tome da se moraju izvršavati zakonske obaveze, te da će u protivnom rukovodioci organa biti suočeni sa prekršajnom sankcijom. Kako će to izgledati i kakvi će se rezultati postići sa tim mehanizmom zaštite, ostaje da se vidi.
Kad se radi o zabrani drugačijeg sufinansiranja, mi vidimo da je sufinansiranje donekle postalo deo medijske stvarnosti, ali da se zakonska zabrana ipak ne poštuje. I dalje postoje kanali pomoću kojih se utiče na sadržaj medija prenosom sredstava iz javnih prihoda suprotno zakonskim pravilima, a podatke o tome sadrži izveštaj Saveta. U vezi sa tim, posebno je potrebno razmisliti i o tome u čijoj je nadležnosti sufinansiranje programskih sadržaja. Zakon kaže da konkurs za sufinansiranje programskih sadržaja može da raspiše samo organ nadležan za poslove javnog informisanja Republike, autonomne pokrajine, odnosno grada i opštine.
Što se registracije tiče, a svi imamo uvid u registar medija putem sajta APR-a – oni iznosi koji se prenose izdavačima po osnovu konkursa koje je raspisalo Ministarstvo kulture i javnog informisanja, se registruju. Dakle, takvih podataka ima. Tu i tamo se nađe neki podatak o tome da je određeni novčani iznos prenesen mimo pravila o projektnom sufinansiranje. Uglavnom, opšti je utisak da se veoma sporadično registruju podaci o sredstvima koja se prenose medijima, pogotovo kad se radi o lokalnim sredinama i o nivou republičkih organa i organa autonomne pokrajine, ili pak kad se radi o javnim preduzećima.
Što se tiče načina ostvarivanja javnog interesa, a tu bi mogli da zatražimo pomoć od kolega koji su se bavili tim pitanjem, pre svega NUNS-a, mislim da je između ostalog važno razumeti i pitanje o tome kako se definiše javni interes. Ne može se sve podvesti pod javni interes. U konkursu na osnovu koga se kasnije dodeljuju sredstva za sufinansiranje medijskih sadržaja, potrebno je precizno definisati javni interes u odnosu na pojedine kategorije građana ili u odnosu na pojedine segmente društvenog života. U vezi sa tim mi i dalje imamo probleme, pogotovo na nivou lokalnih samouprava i teritorijalne autonomije. Ne može javni interes u Kanjiži biti isti kao javni interes u Vršcu ili Leskovcu.
Drugi problem o kome mislim da je Jovanka Matić više puta javno pričala, odnosi se na ostvarivanje javnog interesa putem javnih medijskih servisa, što takođe moramo da razumemo kao jedan od načina finansiranja programskih sadržaja iz javnih sredstava. Koliko javni medijski servisi odgovaraju na potrebu ostvarivanja onih javnih interesa koji su upisani u Zakon o javnom informisanju, kao i u njihov matični zakon, a to je Zakon o javnim medijskim servisima, o tome Jovanka ima jedno istraživanje koje se može naći na internetu, a koje ukazuje na to da je nivo zadovoljavanja javnih interesa putem javnih medijskih servisa minimalan.
Najzad, kad se radi o cilju Zakona iz člana 2. Zakona o javnom informisanju i medijima, izgleda da se mi sve više udaljavamo od postojećeg normativnog okvira. Poslednjih meseci smo prvi put posle 15 i više godina imali prilike da vidimo kako izgleda medijsko huškanje na rat i na sukobe u zajednici u kojoj živimo. Objavljuju se informacija za koje se zna da su neistinite, neproverene i nepotpune. Govor mržnje prema pripadnicima pojedinih nacionalnih i drugih manjina postao je uobičajeni deo naše medijske stvarnosti. Na razvoj ličnosti dece i mladih značajno se utiče objavljivanjem medijskog sadržaja kojim se povređuju moralni standardi. Dakle, na nivou samog cilja normativnog regulisanja zapaža se radikalan otklon od ideala koji bi trebalo da oblikuju našu medijsku stvarnost.
Svetlana Lukić: Samo da podsetim, kad si rekao maločas registar medija, tu se uglavnom registruje ono što daje Ministarstvo za kulturu i informisanje. Podsećam na jedan od nalaza Saveta, gde se govori da neki mediji dobijaju sredstva preko Ministarstva za Kosovo i Metohiju, neki opskurni mediji za koje niko nikad nije čuo, i to milionske iznose. Htela sam da zamolim Jovanku da nam kaže šta je ona iščitala iz ovog izveštaja. Mislim na ono što je ministar Dinkić zvao “netipičnim kruženjem novca”. Zanima me netipično kruženje novca između države, preko različitih institucija, marketinških agencija i medija, pri čemu se kao loši momci s razlogom shvataju predstavnici države ili političari, onda ove pirane koje rade u fiktivnim ili pravim marketinškim agencijama, a nekako postoji pokroviteljski odnos prema novinarima i medijima – eto, oni moraju da prežive, oni su žrtve – mada je jasno, kada se svakog dana, kao građanin i građanka suočite sa sadržajem medija, da oni hrane tog Frankenštajna koji je napravljen od naše medijske scene.
Jovanka Matić: Obradovala sam se kada se 2011. pojavio onaj prvi izveštaj o medijima Saveta za borbu protiv korupcije. On je bio zaista revolucionaran, jer je podigao poklopac sa te mračne tajne vlasničko-finansijskih odnosa u našem medijskom sistemu. Već tada se videlo da je finansiranje najnetransparentniji aspekat medijskog sistema, najmanje regulisan. Zato su bilo kakve informacije o finansiranju medija uvek dobrodošle, a ovaj novi izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije nam otkriva da je ta crna kutija medijskog finansiranja veoma složena, da ima mnogo pregrada u kojima se krije veliki broj aktera u raznim simbiotskim i parazitskim međusobnim odnosima.
Ovaj izveštaj potvrđuje da zakonska regulativa finansiranja medija, a posebno iz javnih izvora, skoro da ne postoji. Mi to već dugo naslućujemo, ali nikako da to konačno pokažemo i damo mu značaj. Sada se pokazalo da su ljudi iz Saveta mogli da analiziraju podatke samo sa stanovišta zakona o javnim nabavkama. Nijedan drugi zakon, odnosno nijedna druga normativna osnova nije postojala da bi se ti podaci analizirali.
Prema Savetu Evrope, finansijska sredstva koja država iz budžeta raspodeljuje medijima treba da su namenjena boljem informisanju građana, i tu postoji jasan princip da pri raspodeli takvih sredstava, bilo direktne ili indireknte državne podrške medijima, država mora da tretira medije na pravičan i neutralan način. Taj standard se kod nas ne poštuje, i mi zapravo i nemamo regulativu koja bi obezbedila njegovo poštovanje, jer se finansiranje medija i ne prepoznaje kao mogući vid medijske diskriminacije i nekakvog uticaja na slobodu medija.
Finansijska podrška se ne tretira kao državna pomoć; znači, nemamo tu vrstu regulative. Zakon o javnim nabavkama je tu jako oskudan, odnosno postoji mnogo načina kojima se intencije zakona lako zaobilaze. Jedan od velikih doprinosa ovog izveštaja je da nam pokaže koliko je raznovrsan broj načina da se ta oskudna regulativa izigra. Zakon o oglašavanju se tu, naravno, i ne pominje, i naravno, to nije slučajno. Nije slučajno ni da je u onom prvom setu medijskih zakona taj Zakon o oglašavanju nekako ispao iz seta 3 reformska zakona, a nije naravno, slučajno ni to što je u ovom novom zakonu koji je usvojen, nema ni nedelju dana, pred predstojeće izbore, izostalo regulisanje državnog oglašavanja.
To produžavanje stanja odsustva regulacije oglašavanja organa javne vlasti u stvari produžava osnovu za arbitrarno i diskriminativno odlučivanje o reklamnim ugovorima. Nema nikakve sumnje da je takva odluka uslovljavajuća za medije, bilo direktno, bilo indirektno. U našem ekonomskog sistemu to da li ćete dobiti nekakav reklamni ugovor ili nećete, može da se izjednači sa dilemom opstati ili potonuti, i ovaj kanal se koristi za politički pritisak na medije. Ne treba o tome dati nikakvih posebnih dokaza, to je nešto što će i sami mediji lako priznati.
Druga stvar koju mislim da je izveštaj pokazao je da postoji razgranata mreža kanala toka javnog novca, a da njihovu realizaciju, a još manje racionalnost i efikasnost niko ne kontroliše. Znali smo da je ta mreža razgranata, ali to da se taj novac troši neracionalno je nešto što je ovde na veoma vidljiv način dokazano, i upravo se time naglašava potreba uvođenja kontrole u način trošenja ovog novca. Savet nam pokazuje koliko je teško na primer pokazati da objavljivanje oglasa protiv krađe električne energije ima bilo kakvog efekta, i da je to u stvari prikriveni način pomaganja određenih medija. U Izveštaju je dat lep primer kako je na ovaj način pomognuta čitava grupa medija koji pripadaju jednom istom vlasniku u Vojvodini.
Sa stanovišta javnog interesa, najproblematičnije je to da se javni novac troši za stvaranje pozitivne slike o radu državnih organa i javnih preduzeća, to jest političkih struktura koje iza njih stoje. Država na razne načine naziva te ugovore koje sa medijima sklapa, i to su ugovori o oglašavanju, ugovori o zakupu vremena za emitovanje, ugovori o poslovnoj saradnji, ugovori o medijskim uslugama, ugovori o promovisanju projekata. Tu se vrlo jasno traži od medija da vrše direktne propagandne usluge – objavljivanje reklamnih sadržaja u formi informativnih sadržaja. I zaista je inventivnost medijskih državnih organa ovde veoma velika. To će da se nazove “pojačana redakcijska pažnja posvećena aktivnostima određenog tela ili preduzeća”, “gostovanje njihovih predstavnika u informativnim emisijama”; čak se precizira koliko puta to gostovanje mora da se obavi u određenom vremenskom periodu.
To se naziva i “objavljivanje PR tekstova”. Stigli smo dotle da to objavljivanje PR tekstova kao informativnih sadržaja više nije sporno, to nije nešto čega će da se stidi onaj ko ugovor potpisuje, sa jedne ili sa druge strane. “Zakup vremena radi emitovanja programa o tekućim aktivnostima javnog preduzeća”, sve u cilju boljeg informisanja građana ili “publikovanje PR tekstova na temu projekta od javnog značaja, kao što je digitalizacija”, a onda se u stvari ispostavi da se tu hvali određeno ministarstvo. Nekada ovi ugovori idu tako daleko da preciziraju obavezu medija da te aktivnosti prati i o njima izveštava isključivo pozitivno i da mora da nastupa sa stanovišta afirmacije osnovne delatnosti naručioca usluge.
Ovo je naša država, u stvari, uvek radila: koristila je subvencije da u državnim medijima promoviše sadržaje koji afirmišu vladajuće strukture. Kkoristila je lokalne budžete da kroz kaobajagi javno informisanje od lokalnog značaja finansira uslugu informisanja o radu lokalne samouprave i javnih preduzeća, pri čemu se jasno definiše koje su to oblasti, o kojim konkretnim aktivnostima lokalne vlasti ti plaćeni mediji treba da izveštavaju. To je taj veliki doprinos medija, jer nam on nudi mnoštvo novih dokaza kako se pod firmom javnog interesa javna sredstva koriste za promociju tih vrlo specifičnih, parcijalnih interesa.
Mnoštvo ovih primera pokazuje zasnovanost upozorenja da učesnici tranzicije veoma često potcenjuju sposobnost autoritarizma za strukturalnu i funkcionalnu mimikriju. Na ovo je još pre 20 godina upozoravao jedan ikstraživač iz Belorusije. On je govorio o totalitarizmu, znači o sposobnosti totalitarizma za mimikriju. Mi kod nas možemo govoriti o autoritarizmu, ali tu je srce našeg problema: taj autoritarni sindrom, čije simptome nam pokazuje ovaj izveštaj, koji u stvari sve vreme, kroz ceo proces tranzicije medijskog sistema na jedan kontinuirani način opstruira sve napore da se stvori osnova za autonomni medijski sistem. I u tome je čitav problem našeg medijskog sistema, to da nijedna vladajuća partija do sada nije bila nosilac reformskog napora koji će omogućiti da se od medija stvori novi stub vlasti koji će da kontroliše postojeće vladajuće strukture.
Kao treću stvar, izveštaj je pokazao da gotovo da nema vodećeg medija koji nije sklopio neku od tih navedenih vrsta ugovora koja od medija zahteva da se ponaša propagandno u odnosu na finansijera. Time se pokazuje da su mediji strukturno zavisni od takve vrste ugovora. Oni su zavisni od državnog novca. Nije to stvar slobode izbora. Znači, oni moraju takvim sredstvima da se koriste i da pristaju na takve ugovore, iako to duboko problematizuje njihov integritet. Kao i u drugim zemljama, ekonomski položaj medija se pogoršao zbog povećane konkurencije onlajn medija i zbog globalne ekonomske recesije. Ali kod nas postoji još jedan dodatni razlog ovako ranjivog položaja medija, a to je ta naša nedovršena tranzicija, ta neuspela rekonstrukcija medijskog Sistema. Ona medije stavlja u položaj ekonomske ranjivosti, jer taj proces restrukturiranja medija nije uspeo da stvori stabilnu ekonomsku osnovu za razvoj medija, i nije proizveo model finansiranja koji stimuliše medije da služe javnom interesu.
I novi mehanizam projektnog sufinansiranja pati od dečjih bolesti. Sve do ove godine, u našem medijskom sistemu postojala je kombinacija državnog finansiranja i tržišnog poslovnog modela. Taj amalgam mnogi odbijaju da nazovu medijskom industrijom, tvrdeći da medijsko tržište u stvari i ne postoji, i da ono što se tako zove predstavlja samo produžetak državnog medijskog sistema drugim sredstvima. Moglo bi se to i tako tvrditi, pre svega zato što nam se neprestano pokazuje da tržište nije glavni faktor koji određuje sudbinu medija, niti je profit glavni benefit vlasnika i finansijera medija. U sistemu u kome je profit mali ili nepostojeći, neka druga vrsta koristi nadoknađuje taj ekonomski gubitak koji trpe medijski vlasnici i finansijeri.
I najzad, reći ću još jednu tezu, o ulozi novinara i mogućnosti novinara da se odupru celom ovom problemu. Kako se mediji mogu izvući iz te zamke koruptivnih veza sa državom, kada su one ugrađene u sistem finansiranja? Jedan od aspekata tog pitanja je da li su novinari samo žrtve, ili su sastavni deo tih ukupnih struktura i odnosa u medijskom sistemu, i da li svojim ponašanjem samo omogućuju da se te strukture i odnosi perpetuiraju? Većina predstavnika medijske zajednice, one koje mi čujemo na medijskoj sceni, će tvrditi da su novinari žrtve. Ali razna istraživanja pokazuju da kod novinara postoji svest da oni nose i deo krivice. Znači, mnogi od njih će reći “da, ipak mi nismo kao profesija uspeli da se dovoljno samoorganizujemo, dovoljno odbranimo svoju profesionalnu ideologiju, svoju ulogu u društvu, da izgradimo tu svest o tome šta je medijska uloga, da se u skladu sa time ponašamo, da uspemo da taj svoj profesionalni integritet odbranimo bar na nivou pojedinačnih, grupnih medija, a da onda razvijamo profesionalnu solidarnost i druge vrste organizovanja koji će nam pomoći da se odupremo ovom sistemu”.
Nije bolje ni u drugim balkanskim zemljama. Naravno da krivica nije samo na novinarima. Zaključak koji iz ovoga treba izvesti je da u ovim simbiotičkim odnosima, gde se naprave ugovori koji možda kratkoročno idu u korist medija, strada publika, strada novinarstvo kao profesija i verovanje u njen smisao, i stradaju demokratski procesi. Upravo zbog toga treba shvatiti da reforma medijskog sistema nije samo problem novinara. To je suviše ozbiljno pitanje da bi ga prepustili samo novinarima i medijima. To je pitanje koje se tiče razvoja demokratije u ovoj zemlji, i pitanje koje treba da intrigira sve ljude koji su zabrinuti za stanje demokratije u Srbiji.
Svetlana Lukić: Na kraju ćemo čuti Snježanu Milivojević. Na osnovu onoga što si mogla da pročitaš u ovom izveštaju, kakav bi se zaključak mogao izvesti o toj vezi države, tržišta i medija? S druge strane, sada kada je završen taj prvi talas privatizacije, dakle, intencija je bila da se država povuče iz direktnog finansiranja medija, međutim, da li sada dolazimo u situaciju da ćemo tim istim novcem kojim smo nekada finansirali državne medije, finansirati u stvari privatne medije, koji bi po definiciji trebalo da budu izloženi tržištu?
Snježana Milivojević: Ovo je treći tom Savetovih izveštaja o medijima, koji nagoveštava sagu kojoj nema kraja. Probala sam da čitajući ovaj izveštaj nekako svedem teme. Moram da kažem da sam ovaj izveštaj najteže čitala od svih dosadašnjih. Stvarno zahteva veliku koncentraciju, malo nas muči kao čitateljke obiljem podataka, pa više ne znate koju nit da pratite.
Prvo mala inverzija: ljudi koji su specijalisti za borbu protiv korupcije ovde se bave medijskim analizama, a ja ću se baviti finansijskim analizama, zato što sam u ovom izveštaju dobila podatke do kojih ja, koja se bavim medijskim istraživanjem, obično ne mogu da dođem.
Dakle, ovaj izveštaj govori o ekonomskoj osnovi medijske slobode u Srbiji. On govori o tome da li je strukturno moguće imati nezavisne, autonomne i slobodne medije u Srbiji, i ukazuje na to da odgovor opominje da to nije individualni izbor pojedinačnih medija, niti individualni izbor pojedinačnih novinara, pitanje lične hrabrosti, profesionalnog integriteta ili ičega sličnog, nego je problem u sistemskim okolnostima koje tu slobodu onemogućavaju.
Zašto je to tako? Mi sad vidimo probleme koje su doneli zakoni, koje je donela privatizacija, koje pre godinu dana nismo mogli da vidimo. To govori katastrofalne stvari o ovdašnjoj sposobnosti da osmisli medijski razvoj, o praznom mestu ovdašnje medijske politike, o kopi-pejst procedurama prepisivanja standarda koje pišu u Savetu Evrope, pa se nakaradno primene ovde, koji moraju da se upišu u zakon jer je tako rekao Brisel, ali koji nas ostavljaju sa jednim eklektičnim sistemom, razorenim medijskim sistemom, u kojem nema nikakve vidljive normativne osnove.
Taj sistem je jedan hibrid 15 godina koegzistencije najrazličitijih pokušaja da se u jedan haos uvede red. Zašto ti pokušaji ne uspevaju? Dakle, uprkos dva talasa političkih reformi, zakonskih reformi, uprkos ekonomskoj krizi koja je potresla svetske medije, i dolazi i do nas, preko velikih oglašivača, kroz međunarodne kontakte i tako dalje, i uprkos digitalizaciji, dakle i tehnološkom procesu, naš haos opstaje. Onda ugledate taj veliki otpor promenama, koji je smešten negde gde moć omogućava da ta volja opstane. Haos u medijskom svetu, koji nije haos iz 90-ih, naravno, ali kojim mi kao demokratsko društvo, ili društvo koje pokušava da bude demokratsko, ni na koji način nemamo razloga da budemo zadovoljni. To nije slučajna posledica, nego je logičan ishod dosadašnjeg procesa tranzicije – čak se više ne usuđujem ni da koristim tu reč – procesa koji ovde ukupno traje 25 godina. Četvrt veka se ovde udruženim naporima pokušava da izgradi sistem, za koji očigledno nema ekonomske osnove.
Dakle, ono što sam prvo videla u izveštaju je pitanje ko je glavni finansijer naših medija, ko izdržava naše medije. Kako naši mediji preživljavaju? Ono što me kao građanku tu posebno zanima je kakva je tu uloga države, dakle, šta država javnim novcem finansira u medijskom svetu. U kojoj proporciji država stoji sa nezavisnim izvorima finansiranja, ili komercijalnim izvorima finansiranja, koji bi trebalo da su osnova u demokratskom svetu, odnosno u demokratskom medijskom poretku, koji se zasniva, ili funkcioniše, na slobodnom tržištu. Upozorenja iz zemalja u tranziciji koja govore o tome da se tu iluzija o tome da će slobodno tržište biti jednako slobodnim medijima slomila pred realnošču, pre svega zbog činjenice da nema slobodnog tržišta. Ne da nema slobodnih medija, nego da nema slobodnog tržišta na kome oni mogu da se pojave.
Ako je tačna računica Saveta – a mi ovde sedimo verujući da je ona tačna – država je samo u oblasti, u najširem smislu, oglašavanja i marketinga, u poslednje 4 godine ovdašnje medije finansirala sa 840 miliona evra, znači sa oko 200-210 miliona evra godišnje. Hajde da ne govorimo u detalje, da govorimo o proporcijama. Prošle godine, koliko sam ja videla – a to nisu, takođe, javni podaci – tržište oglašavanja u Srbiji, dakle komercijalno tržište oglašavanja, je bilo oko 160 miliona evra. I sad vi vidite: ako država u medije ubacuje oko 200 miliona evra, a tržište u medije ubacuje 160 miliona evra, nešto sa tom idejom o tome da mediji žive komercijalno i slobodno na tržištu nije u redu. Možda taj iznos nije u potpunosti takav, ali evropska istraživanja kažu da sa 20%, 25% javnog novca, već postoji razlog za zabrinutost, ili za razgovor o tome kakva je uloga države i javnog novca u medijima.
Sve preko trećine, 30% javnog novca, jako deformiše način finansiranja medija. Ako je istina da se u Srbiji taj odnos približava 50-50, meni to zvuči fantastično. Ali proporcije na to upućuju, pogotovo što je u onih 160 miliona oglašivačkog novca i deo novca za oglašavanje koji je ovde već uračunat, u ovih 210 miliona koje daje država, i pogotovo što se u oblasti javnog finansiranja medija obično računa i novac koji generišu javni servisi, zato što je to takođe oblik javnog finansiranja (sad je čak i zvanično postao taksa).
Pri tome, ja sam velika braniteljka javnog novca u finansiranju medija. Spadam među one koji misle da su informativni mediji, ono što se zove “news media”, i novinarstvo kao oblast (ne čak ni kao profesija, kao delatnost) – javno dobro. U svim savremenim medijskim teorijama nema spora o tome da su informativni mediji i novinarstvo javno dobro, zato što rade za dobrobit društva i zato što mediji imaju specifičan ustavni položaj jer, proizvodeći nešto što servisira čitavo društvo, omogućavaju da demokratija funkcioniše.
Novinarstvo kao javno dobro ili uloga novinarstva kao javnog dobra zasnovana je na činjenici da novinarstvo ima naglašenu ulogu kontrolora javne vlasti – to je ono što se u teoriji zove “uloga psa čuvara”, “watchdog journalism” – i institucije koja svim građanima i građankama obezbeđuje jednak ili otvoren pristup informaciama od značaja za društveno funkcionisanje. Znači, te dve normativne osnove su onda postale, u Ustavu, zaštićene kao sloboda medija, sloboda izražavanja, i zbog njih mediji imaju poseban status u društvu, i zbog njih se od medija očekuje da obavljaju važnu javnu funkciju. Zbog toga što savremena istraživanja govore da tržište nikad ne proizvodi onoliko informacija koliko demokratiji treba, zbog toga što savremeni mediji prolaze kroz ozbiljan ciklus kriza, i tehnoloških i ekonomskih, u svim demokratskim državama je velika uloga javnog finansiranja medija.
Dakle, ne samo da je to po mom ukusu, nego to je činjenica, od Amerike do svih evropskih država. Poslednja istraživanja koja sam pogledala govore o tome da nema nijedne evropske države koja nema visok stepen finansiranja medija javnim novcem, ali takođe sve te države imaju vrlo izgrađen sistem kontrole, i načine funkcionisanja tog finansiranja. Hoću da kažem da prisustvo države u finansiranju medija ne znači nužno da se njen rukopis čita u medijskom sadržaju. Dakle, demokratija ima instrumente da to što država investira i finansira medije ne znači da ona kontroliše sadržaj. Da je to tako, potvrdiću vam činjenicom da države koje imaju najveći sistem javne pomoći medijima, kakva je Finska, na primer, koja ima 103 evra po glavi stanovnika godišnje pomoć medijima, za razliku, recimo, od Italije koja ima 43, koja je nisko na evropskoj lestvici, ali za nas i dalje vrlo visoko – dakle, sve skandinavske zemlje koje imaju najviši stepen direktnih, indirektnih subvencija za medije iz državnog novca, su takođe države koje su najviše, uvek u prvih 5 mesta, u svim indeksima slobode medija. Dakle, tamo to nije problem. Kod nas to jeste problem.
Ono što iz ovog izveštaja vidimo je da mi nismo uspeli da izgradimo sistem u kome finansiranje javnim novcem, naročito nakon privatizacije medija, nije nas, građane, ostavilo sa situacijom u kojoj se država povukla iz vlasništva, pa umesto javnih sada finansira privatne medije, i od toga imaju dobrobit njihovi vlasnici, ali ne mi kao građani i građanke. Dakle, u principu nemam ništa protiv, kao ni sa univerzitetima, ni sa bolnicama, da institucije u privatnom vlasništvu imaju pristup javnom novcu. Ali u ovom izveštaju se vidi da je država ključni faktor, da javni novac jeste ključni faktor u ovoj siromašnoj, maloj ekonomiji, sa ovim istrošenim medijima, sa ovom produženom tranzicijom.
Država se povukla iz vlasništva, potrošili smo silnu energiju da donesemo zakone, i sad, posle godinu dana, shvatamo da nismo izgradili sistem u kojem ti zakoni mogu da funkcionišu. Dakle, medijsko tržište ne postoji zato što ne postoji autonomni, samostalni, odvojeni, komercijalni izvor novca za oglašavanje, na kome bi mediji mogli da funkcionišu, i koji bi balansirao ovaj sistem.
Druga stvar koju ovaj izveštaj pokazuje je ko su dobitnici tog medijskog novca, kome ide taj novac, pod kojim uslovima, i sa kojim razlogom. Stvarno se uzdržavam od toga da navodim primere. To je jedan gusti tekst u kojem defiluju članovi porodice, rođaci, povezana društva, istrošeni političari, budući političari, partijski prijatelji, nekompetentne organizacije koje se bave onim za šta nisu nadležne, mediji koji prodaju, kupuju, trguju uticajem, i bez obzira na to čime trguju. Taj deo izveštaja je najbliže onome na šta je Savet želeo da signalizira: da postoji čitav niz kreativnih načina na koje se izbegava poštovanje procedura, dakle, čak i kada one postoje; da to nepoštovanje procedura za posledicu ima tu vrstu simbioze, srastanja medija i države, to jest partijskih oligarhija koje koriste državu kao svoj instrument.
I konačno, treći važan nalaz izveštaja Saveta je da kada se država povuče iz vlasništva medija, to ni na koji način ne znači da se ona povuka iz uticaja. Dakle, kao što činjenica da država utiče ili finansira razne medije ne znači nužno da će na njih uticati, tako ni činjenica da država nije vlasnik ili ne finansira te medije, takođe ne znači nužno da će oni biti slobodni i autonomni. I to je sad taj veliki problem koji upućuje na taj haotični model sa kojim smo mi sada zatečeni. Šta je haotično u tom modelu? Tokom 25 godina pokušaja da se demokratizuje sistem, država je našla odgovarajuće načine da kontroliše javni novac u meri u kojoj on ide u javne medije. I vi to vidite u programskom sadržaju. Država ili vlast ovde nema problem sa javnim medijima – oni znaju šta treba da rade. Sa druge strane, ovaj komercijalni izvor novca za medije je pokazao da je tipičan način u tranziciji da se između kupaca oglasnog prostora i prodavaca oglasnog prostora umetnu institucije koje trguju oglasnim prostorom. Te institucije, ti medijski kupci medijskog prostora su, sa druge strane, visoko koncentrisani, i to se i u izveštaju Saveta vidi.
To je opšte mesto našeg nepoznavanja medija, da su prodavci, trgovci i posrednici između oglašivača i medija jedna visoko koncentrisana industrija, personalno, institucionalno, politički povezana sa političkim elitama. Dakle, na taj način država takođe dolazi u mogućnost da kontroliše i tokove tog novca. I kad tako razložite, vi vidite da država ima instrumente da kontroliše javni novac, a da sa druge strane komercijalni izvori prihoda, ili oblast oglašavanja, nema uslova da funkcioniše samostalno zbog te visoke koncentracije.
U Evropi stalno dobijam pitanje od naših kolega istraživača iz razvijenih zemalja, kako je moguće da multinacionalne velike kompanije ne mogu da probiju taj blok. Zašto Koka kola ovde ne može da barata svojim novcem, nego mora da ide kroz kanale koji obezbeđuju strukturnu kontrolu nad tim tokovima novca? To je cena koncentracije u industriji oglašavanja, ta vrsta kontrole nad novcem koji dolazi od nezavisnih oglašivača. Sa čime nas to ostavlja? Mala, uska zona za medijsku nezavisnost bi trebalo da bude normalno, tržišno poslovanje medija na tržištu koje ne postoji. Dakle, mi imamo, kao što vidite, komercijalizaciju medija bez marketizacije. Oni se jako komercijalizuju, tabloidizuju, ako hoćete, a ne znate zašto to rade, kad im se to na tržištu ne plaća kroz instrumente normalnog funkcionisanja tržišta.
Dakle, eventualni izvor medijske slobode ili nezavisnosti bi bio neki samostalni novac, donatorski ili novac koji nije ovde pod kontrolom, i možda je to razlog teme koja se trenutno posle puno godina ponovo otvorila: zašto strani novac, zašto donacije. Videli smo, pre neki dan je objavljeno da su to relativno mali iznosi. Ali čak i tako mali iznosi govore o tome da jedine institucije koje se ovde bave istraživačkim novinarstvom su te koje funkcionišu na tom novcu, da niko od ovih medija koji imaju stabilan, povlašćen položaj i imaju pristup državnom novcu, imaju mogućnost da dođu do raznih vrsta resursa – nema veliki istraživački potencijal. Kada smo poslednji put videli neko veliko medijsko otkriće u tradicionalnim medijima, koji imaju stabilne resurse i mogućnost da se bave istraživačkim novinarstvom?
Dakle, možda je to razlog što se mala teritorija preostale nezavisnosti sada sređuje i osvaja. Ovaj izveštaj Saveta zato shvatam kao jedan od pokazatelja u kom trenutku konsolidacije tog hibridnog i haotičnog sistema se mi nalazimo. Po mom sudu, najgora posledica tog haotičnog stanja je činjenica da Srbija u tome nije usamljena. U nekoliko zemalja Centralne i Istočne Evrope političke okolnosti idu u pravcu formiranja onoga što se teorijski zove “novi autoritarizam”, dakle nastanka snažnih lidera i paralisanja uticaja političkih institucija, od Rusije, pa talas stiže i do nas. Taj autoritarizam odlikuje konsolidacija i veliki fokus na ekonomske reforme, a užasan deficit demokratije ili konsolidacije u političkoj oblasti. To je okolnost u kojoj takvim društvima trebaju nezavisni, autonomni mediji. Dakle, paralisanje kritičke uloge medija, te kontrolne, kritičke uloge medija, tu ima veliki efekat. Ako ostanemo bez toga, bez demokratski nastrojne vlasti i bez medija koji se sistemski postavljaju kao kontrolori te vlasti, onda je pred građanima i građankama zaista teško vreme.
U medijskom smislu imamo jedan talas koji pogađa mnoge medije u zemljama koje su ili prošle ili su na kraju tranzicije. Kao što znate, on je počeo sa Mađarskom, trenutno se to dešava u Poljskoj, i slični procesi se dešavaju i u Češkoj, gde jedan veliki medijski mogul, Babiš, kupuje i konsoliduje velike medijske imperije. Dakle, iskustva zemalja koje su završile tranziciju govore da nakon tog velikog obavljenog posla u tranziciji, ili velike međunarodne korporacije postaju ključni medijski igrači, dakle postoji visok stepen koncentracije, ili mediji ostaju na domaćem terenu kao laka meta domaćih političkih oligarhija. Dakle, ni jedno ni drugo za sada ne izgleda kao dobar prospekt za demokratiju. Zbog toga mislim da je važno da ovakve podatke, na osnovu kojih vidimo matricu raspodele tih sredstava i tokove novca, koristimo za razgovore o tome kako da medijske promene usmerimo napred, a ne da uvek, videvši rezultate prethodnog ciklusa, budemo zatečeni negativnim tendencijama.
Svetlana Lukić: Hvala, Snježana. Samo ću još zamoliti kolegu Rakovića iz NUNS-a za nekoliko ilustrativnih primera na osnovu kojih bismo mogli da shvatimo kako je krenulo ovo čuveno projektno finansiranje. Savet je najavio da će tek analizirati ovaj proces privatizacije. Dakle, kolega Rakoviću, da vidimo kako je to krenulo.
Sveta Raković: Kada uporedimo cifre koje se vrte u lokalu kroz projektno sufinansiranje, reč je o sumi koja je daleko manja od ove o kojoj govori izveštaj Saveta, ali to je prirodno. Prirodno je i zato što je ovo prva godina, a i zato što se dobar deo novca i na lokalu potrošio za privatizaciju medija. Mi smo kao Medijska koalicija zapazili još jedan razlog: pojedine lokalne samouprave koje su već ranije privatizovale svoje medije iz godine u godinu su smanjivale onaj deo svog budžeta koji je odvajan za javni interes, javno dobro, tako da su danas to jako skromna sredstva u odnosu na pre desetak godina.
Evo nekoliko podataka: u protekloj godini 128 javnih poziva na lokalu je bilo za projektno sufinansiranje, javnih konkursa, reč je o 102 lokalne samouprave gradova i opština. Neke opštine su raspisale konkurs 2 puta u protekloj godini, jedna opština i 3 puta, Sremska Mitrovica; 42 lokalne samouprave se nisu oglašavale da sufinansiraju medijske sadržaje u prošloj godini; 45 od tih 125 javnih poziva nije bilo u skladu sa zakonom. Sami konkursi su sadržali nezakonitosti, a sve to je Medijska koalicija (čine je Nezavisno udruženje novinara Srbije NUNS, Udruženje novinara Srbije UNS, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija ANEM, asocijacija Local Press i Nezavisno društvo novinara Vojvodine NDNV) monitoringovala. Godinama unazad mi podržavamo sve koji su zahtevali medijske reforme, učestvovali smo u svemu tome, počev od one famozne medijske studije, preko medijske strategije, do novog medijskog zakonodavstva. Hteli smo da bude što manje grešaka, da pomognemo pre svega lokalnim samoupravama koje su prvi put dobile jedan takav posao, a hteli smo i da pomognemo medijima.
I već posle 6 meseci, prilikom prve analize, ustanovili smo da se u tom sistemu projektnog sufinansiranja javnog interesa u javnom informisanju, ni jedna ni druga strana nisu dobro snašle, nisu bile pripremljene za tako nešto. Bilo je mnogo pokušaja da se ti konkursi na neki način izigraju. Nailazili smo često na pokušaje da se kao javni interes progura “pređašnja saradnja sa lokalnom samoupravom”. To odmah ukazuje da će se tu favorizovati medij koji već ima dobru saradnju sa vlastima. Ukazali smo da to ne može da stoji u konkursu. Dobra vest je da je onda većina lokalnih samouprava ispravila takve greške. Ali 22 nisu i u 22 konkursa mi nismo kandidovali članove komisije.
To nisu jedine lokalne samouprave gde naši predstavnici nisu bili članovi komisija. I to je način da se izigra smisao i suština projektnog sufinansiranja, da imenujete poželjne članove konkursnih komisija. Vi znate šta kaže zakon: “predstavnici novinarskih i medijskih udruženja i nezavisni medijski eksperti”. I praksa pokazuje da u Srbiji ima daleko više medijskih eksperata nego što sam ja sanjao. Na primer, beogradska komisija. Podsetiću da je bila petočlana, jednu članicu je delegirala Asocijacija medija, ali za ostale članove mi sumnjamo da su bili sposobni da vrednuju preko 60 projekata. Inače, sastav svih komisija je bio dosta netransparentan.
Dajem primer novca koji je dobio Studio B za svoj projekat “Beograde, dobro jutro”. Neobično je dati toliki novac emisiji koja se već emituje. Taj novac nije dovoljan da isplati sumu datu za kupovinu Studija B, biće još konkursa. Konkursi su već opet krenuli po celoj Srbiji, valjda zbog izborne godine. Pomenuću i Niš, gde je ubedljivo najviše novca dobila porodica Radomirović, vlasnik najviše medija u ovom gradu. Oni su vlasnici Belami televizije, Narodnih novina, Belami radija, Belami internet portal, a i suvlasnici niške televizije. Televiziju je kupio konzorcijum, znači predstavnici ove porodice i predstavnica i direktorka televizije koja je u vlasništvu lokalne televizije Zona plus, televizije koja je u vlasništvu gospodina Gašića, sina donedavnog ministra odbrane. Oni su dobili 86% od ukupno podeljenog novca. Na kraju su dobili dva i po puta više nego što su platili nišku televiziju.
Slično se dogodilo i u Kruševcu, gde su sredstva za projektno sufinansiranje odobrena mediju koji je tek privatizovan. U Kruševcu je dato 17 i po hiljada evra gradskoj televiziji. A svi znamo da projektno sufinansiranje nije bilo predviđeno za kupovinu medija. Slično se dogodilo i u Kragujevcu, gde uopšte nije raspisan konkurs. Tačnije, oni su u maju raspisali konkurs, pa su ga poništili. Na pitanje novinara, gradonačelnik Radomir Nikolić je rekao da krivca za to treba tražiti u Koaliciji novinskih i medijskih organizacija. Obećali su novi konkurs i nikada ga nisu raspisali, ali su zato odlukom gradske skupštine sredinom oktobra na ime subvencije dali 30 miliona dinara već privatizovanoj Radio TV Kragujevac. Zato smo u svom izveštaju privatizaciju nazvali partijskom privatizacijom medija.
Peščanik.net, 15.02.2016.
Srodni linkovi:
VIDEO – Pun kufer marketinga + transkript
VIDEO – Nepoželjni savet + transkript
Savet za borbu protiv korupcije – Mediji i marketing
Jovanka Matić – Crna kutija medijskog finansiranja
Nadežda Milenković – Čudni su putevi reklamini
Mijat Lakićević – Milijarde van kontrole
Sofija Mandić – Čitajte ugovore
VIDEO – Novi izveštaj, sažetak + integralni snimak
Iva Martinović – Milioni za državni marketing
