- Peščanik - https://pescanik.net -

Megalos bankroti

Akropolj, foto: Peščanik

Grčka je nedavno proslavila kraj dužničke krize koja od 2009. preti prelivanjem na globalni nivo. Uz čestitke nije na odmet i malo skepse, jer je ovoj prethodio niz sličnih, gotovo cikličnih nedaća, počev od bankrota usred ustanka protiv Turske.

Početkom 19. veka vladalo je apsurdno uverenje da slobodarske ideje francuske i američke revolucije svetom rasejavaju Napoleonovi bajoneti, a da raskidanjem otomanskih lanaca Karađorđevi ustanici otvaraju balkansku Pandorinu kutiju. U modi je bila glorifikacija antike, sa preporukom da Grčka sledi srpski primer, uz previd činjenice da se Periklovi potomci pre poistovećuju sa vizantijskim nego sa antičkim nasleđem. U razvijenom svetu je došlo i do ekonomskog prevrata, kada su obveznice preuzele primat u finansiranju ratova, država i ostalih mega projekata. Kupuje ih ko god može bogateći se na ogromnim diskontima i kamatama, a kako su i posredničke provizije dvocifrene, izdavalac je srećan ako mu preostane polovina nominalne vrednosti emisije. Nasuprot pređašnjim vekovima kada je isključivo suveren mogao da zaduži državu, a bankari kreditirali ličnim novcem, sada anonimna berzanska gomila ne preza od opklada i na revolucionare koji tek pretenduju na vlast. Tako Bolivarovi ustanici ruše špansku kolonijalnu, ali po tadašnjim merilima legitimnu vlast, emitujući obveznice sa uverenjem da sloboda nema cenu, pa se i ne cenjkaju previše. Kada su bankrotirali krajem 1825. pokrenuli su verovatno prvu finansijsku krizu svetskih razmera.

Dotle su Grci, kao baštinici Vizantije, najpovlašćeniji inoverci Otomanske imperije čijom administracijom dominiraju vekovima. Raspolažu trgovačkom i brodovlasničkom elitom, moćnim enklavama širom carstva i dijasporom van njega, a Carigradsku patrijaršiju koriste za helenizaciju i kulturnu supermaciju nad ostalim hrišćanima carstva. Za razliku od Srba, čija je buržoazija u začecima, ali u celosti antiotomanska, grčka je brojna i bogata, ali u strahu od gubitka stečenog.

Siromašniji i malobrojniji Grci sa Peleponeza imaju manje da izgube, pa su i buntovniji, tako da zaverenička organizacija „Heterija“, koja se zaklinje u „Megalos ideju“ svojevrsne reinkarnacije Vizantije, tamo podiže ustanak 1821. Četiri godine kasnije on je gotovo ugušen kontraudarima mamelučkih trupa koje doplovljavaju iz Egipta. To su turske elitne jedinice, pa ustanici vapiju za flotom kojom bi zaustavili desante, ali nemaju sredstva za njenu izgradnju. Zato privremena ustanička vlada na Londonskoj berzi 1824. i 1825. emituje dve serije obveznica vredne ondašnjih 2,8 miliona funti, ali im posle pokrića troškova i provizija ostaje manje od 1,6 miliona, koji uglavnom odlaze britanskim brodograditeljima.

Dok se flota čeka, traje vojna inferiornost ustanika i međusobne prozivke koje eskaliraju u kratak, ali brutalan građanski rat 1823-1825. Istovremeno, kriza finansijskih tržišta onemogućava nova zaduživanja, pa Grci već 1826. obustavljaju otplate. Ustanak se ipak ne gasi u potpunosti jer Britanija, Rusija i Francuska sputavaju turske represalije, rukovođeni ponajviše zebnjom da bi izostanak reakcije jedne od njih odrešio ruke drugim dvema. Godine 1828. Rusija objavjuje rat Turskoj, a Francuzi iskrcavaju manje jedinice na Peloponez, dok oko njega plovi zajednička flota pod komandom engleskog admirala Kodringtona. On je prethodne godine u potpunosti uništio tursku flotu u neplaniranoj bici kod Navarina. Dok ga je hrišćanski svet slavio, Gordi Albion je zaključio da ova pobeda olakšava rusku ekspanziju, pa je admiral tiho najuren iz Kraljevske mornarice čim je euforija utihnula. Ali nemogućnost korišćenja egipatskih trupa okončala je turske ambicije za održavanje status kvoa, a ohrabrila Albanca Ali Pašu, namesnika Egipta, da se i sam odmetene i uspostavi dinastiju čijih će nekoliko generacija vladati najmnogoljudnijom arapskom zemljom.

Za obnovu grčke državnosti opet je falilo novca, pa je usledila treća emisija obveznica, ali tek kada su Britanija, Francuska i Rusija dale garancije i za prethodne dve. Ona je emitovana u Parizu 1830. za 60 miliona franaka (2,4 miliona funti), a garanti su ubrzo, kao kandidata neorođenog sa sopstvenim dinastijama, izabrale maloletnog bavarskog princa Ota fon Vitelsbaha za budućeg grčkog kralja. Njegov otac je nemilice kupovao obveznice, pa su njima ovaj put, pored oružja i 30% namenjenih kompenzatorno Turskoj, plaćeni i basnoslovni troškovi krunisanja 1832.

Novoustanovljena kraljevina uglavnom se svodila na Peleponez dok joj 1864. godine Englezi nisu ustupili Krf i druga jonska ostrva. Odlukama Berlinskog kongresa iz 1878. pripašće joj još balkanskih teritorija, ali će Solun sa zaleđem i Krit na pripajanje matici čekati sledeći vek i okončanje Balkanskih ratova. Rodos i drugi Dodekanezi ušli su u sastav Grčke tek kada ih se Italija odrekla 1947.

„Megalos ideja“ je priželjkivala i veći deo Male Azije i crnomorskog priobalja, ali je nakon poraza od Turske u ratu vođenom 1920-1922. Grčka izgubila i oblasti oko Izmira (Smirne) kojima je upravljala posle Prvog svetskog rata. Prisilnom razmenom stanovništva, oko 1,4 miliona autohtonih, „pontskih“ Grka tada je raseljeno na grčke prostore sa kojih je iseljeno oko 400.000 preostalog muslimanskog življa. Rat je oba vladara koštao trona, s tim što je Ataturk u Turskoj svrgnuo sultana Mehmeda VI i odmah uspostavio republiku, dok je u Grčkoj Konstantina I zamenio sin Đorđe II. Iako je i njega vojska prisilila na abdikaciju posle dve godine, monarhija je obnovljena 1935, sve dok referendumom iz 1974. i Grčka nije postala republika.

Kraljevinu muči ne samo teritorijalni, nego i ekonomski suverenitet, jer startuje sa spoljnim dugom koji je skoro 4,5 puta veći od BDP-a, tako da bankrotira posle 11 godina. Zato će njene obveznice narednih 28 godina otplaćivati Britanija, Francuska i Rusija, dok će njeno izopštavanje sa finansijskih tržišta trajati nekoliko godina duže. Kako bi se refundirale, zemlje garanti su i tada pokušavale da kontrolišu grčke finansije, pri čemu Britanija nije prezala ni od vojnih pretnji kada se Oto I dvoumio oko povećanja poreza. Isto tako, njeni i francuski brodovi su 1852-1854. okupirali pirejsku luku i kontrolisali carinu izgovarajući se sprečavanjem podrške Rusiji tokom Krimskog rata. Iako je decenijama ostvarivan primarni budžetski suficit, dešavalo se da 43% rashoda ide na servisiranje dugova, pa je ograničavanje svih drugih izdataka i povećanje poreza podsticalo antimonarhizam, pa i pobune poput one u Atini 1843. Na kraju je Oto I abdicirao 1862, a sledeće godine ga je zamenio maloletni danski princ Vilhelm od Šlezving-Holštajn-Sondeburg-Gliksburga. Čim je prešao u pravoslavlje on je krunisan kao Đorđe I koji će narednih 50 godina vladati mnogo uspešnije od prethodnika. Uz miraz u vidu Jonskih ostrva, ovome je delimično doprinelo i izvesno rasterećenje budžeta koje je usledilo nakon sporazuma sa poveriocima, iste godine kada je Berlinski kongres Grčkoj dodelio nove teritorije.

Konačna otplata „ustaničkih obveznica“ razvlačila se do 30-ih godina narednog veka, iako je plaćanje Rusiji obustavljeno posle Oktobarske revolucije. U međuvremenu, 1893, desio se još jedan bankrot, a onda i onaj 1932. izazvan krahom svetskih berzi. Tadašnji moratorijum na dugove protegao se do 1964.

Od prijema u EU 1981. do 2009. u Grčkoj su priče o njenim bankrotima služile kao anegdote pre nego kao istorijske pouke. Sva je prilika da to neće biti slučaj sa skorašnjom golgotom. Neki od najvećih mešetara globalnih finansija čije su spekulacije gurnule svet u recesiju 2008, bili su saučesnici i u savremenom grčkom prezaduživanju. Međutim, dok je njihovo obećanje da će probati da ubuduće budu bolji bilo dovoljno da ih preplavi gotovo besplatan novac centralnih banaka, Grcima je sledilo pokazno stezanje kaiša i javno poniženje. Tek da se uzmu upamet i svi drugi koji još nisu shvatili da su banke, fondovi i korporacije preči od većine država i naroda, pa makar one bile i temelj savremene civilizacije.

Autor je ekonomista iz Beograda.

Peščanik.net, 06.06.2019.

TEMA – GRČKA KRIZA