- Peščanik - https://pescanik.net -

Merkantilizam

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Zanimljiva se rasprava vodi o tome koliko je liberalizacija trgovine pomogla jednima, a naudila drugima. Među prve spada Kina, a među druge Amerika, kaže se.

Najpre, kako razumeti koristi ili troškove povećane spoljne trgovine. Uzmimo da se poveća uvoz automobila iz Meksika u Sjedinjene Države jer su jeftiniji. Proizvođači u Meksiku ostvaruju zaradu, a potrošači u Americi mogu da povećaju potrošnju zato što su kupili jeftiniji auto. I jednima i drugima su povećani dohoci, novozaposlenima u Meksiku jer imaju platu, a onima u Americi jer realno posmatrano mogu da kupe više i raznovrsnije robe.

Šta se, međutim, događa sa platnim bilansom? Ako se ostavi po strani sva druga moguća razmena, zemlja izvoznica ostvaruje suficit a uvoznica deficit. Uzmimo da je novac pozajmljen kako bi se pokrio deficit, na njega misle oni koji kažu da izvoznici zarađuju a uvoznici gube jer duguju za uvezene automobile. Ovo je bio argument koji se često potezao u vreme jugoslovenske privredne krize osamdesetih godina prošlog veka. Tvrdilo se da zemlja pada u dužničko ropstvo jer uvozi i zadužuje se. Štaviše, zemlje izvoznice su bile optuživane da zapravo to koriste kao način kolonizacije zemlje. I to ne samo strane zemlje već i one unutar zajedničke države. Republike izvoznice u unutrašnjoj trgovini sticale su i finansijsku i političku prednost jer su, navodno, zarađivale i na izvozu i na kreditima preko svojih banaka. Isti se sada prigovor stavlja zemljama od kojih se pretežno uvozi, a čije banke takođe posluju na domaćem, sada srpskom tržištu.

No, kako se pokriva deficit? Na isti način na koji je strani izvoznik ostvario suficit, znači proizvodnjom i izvozom. Tu sada pomaže ta ideja komparativnih prednosti, koja je bila posebno važna upravo kada se činilo da je merkantilizam, dakle politika uvećavanja spoljnotrgovinskog suficita, bio posebno uticajan. Upitajmo se zašto, recimo, Amerika ne izvozi automobile nego finansijske usluge? Zato što joj je proizvodnja automobila neefikasna, dok je ona u Meksiku efikasnija. To je moguće, ali nije izvesno, a podaci zapravo to i ne potvrđuju. Ali, svejedno, nije neophodno da su Meksikanci efikasniji, recimo usled jeftinije radne snage, od Amerikanaca, koji uostalom sve više koriste robote u automobilskoj industriji. Neka postoje dva sektora, industrijski i finansijski i neka je Amerika efikasnija u oba u odnosu na Meksiko (zanemarimo recimo zbog udaljenosti sve ostale zemlje), ali je najefikasnija u finansijama. U tom slučaju njoj se isplati da se specijalizuje za finansije, a proizvodnju automobila prepusti Meksiku iako je i u tome efikasnija. Ovo je naravno pojednostavljeno, jer se proizvodi mnogo više vrsta robe i usluga, a tu su i rast produktivnosti, recimo usled pronalaska električnog automobila, dok finansijski posao može da se preseli bilo gde uz posredstvo Interneta. No, osnovna valjanost komparativnih prednosti u razmeni i njen podsticaj specijalizacije svejedno ostaju na snazi.

Šta iz toga proizlazi? U osnovi zaključak da svako ima neku komparativnu prednost. Tako da eventualni privremeni deficiti ne moraju da se pretvore u nepodnošljiv dužnički teret, jer svaka zemlja može da razvije izvoznu ponudu kojom će zaraditi i vratiti strani dug. Može se reći da se time ne vraća samo novac već se i plaća u izvoznoj robi, ali to je očigledno pogrešno jer je naravno na taj način počela čitava ova trgovačka priča: jedni su izvezli a drugi uvezli, a sada su se uloge promenile. Sve zajedno, roba je razmenjena za robu, a dugovi su izmireni.

Šta, međutim, ako jedna zemlja trajno izvozi više, a druga uvozi. Ne znači li to da bi ova prva trajno prolazila bolje? Recimo, zaposlenost bi trpela u zemlji koja ima trajni deficit u spoljnoj razmeni. Zapravo, da bi neka zemlja imala trajni suficit veoma verovatno bi morala da ne dozvoli značajnije povećanje dohodaka, plata i drugih naknada jer bi inače postala nekonkurentna. Dok bi zemlja koja ima deficit svakako mogla da investira bilo u sopstveni izvoz, bilo u razvojne projekte, te svakako ne bi morala da pati od nezaposlenosti. Štaviše, ako je reč o maloj privredi, kao što je recimo slučaj sa Srbijom, ali i sa svim drugim balkanskim privredama, povećanje ponude na velikom spoljnom tržištu svakako bi trebalo da bude lakše nego na ograničenom domaćem.

Tako posmatrano, merkantilistička politika jedne zemlje, njena politika povećanja izvoza i ostvarenja suficita u platnom bilansu, trebalo bi zapravo da podstakne rast izvoza i svih drugih zemalja jer se s vremenom platni bilansi moraju izjednačiti. Zemlja koja je uvezla, a nije imala čime da plati, prolazi inače nedvosmisleno bolje od zemlje izvoznice. Tako da merkantilizam svih jeste upravo ono što se zove globalizacijom, to jest sistemom slobodne trgovine na svetskom nivou.

Novi magazin, 04.04.2016.

Peščanik.net, 05.04.2016.