Milijarde

Sve te milijarde koje će navodno doći ako jedna ili druga stranka pobede na izborima mogu da izgledaju nestvarno, ali to je više izraz političkog nepoverenja. Mnogo je veći problem šta bi bilo urađeno sa tim novcem ako bi ga bilo?

Jedan način da se na to pitanje odgovori jeste da se vidi šta je sa novcem činjeno u prošlosti. Uzmimo, primera radi, obećanje da će se posle izbora u sledeće četiri godine uzeti zajam od 10 milijardi evra od ruske države i uložiti. Je li to mnogo ili malo para?

U poređenju sa novcem koji je pristigao u periodu pre krize, recimo između 2004. i 2008, to nije neverovatno velika suma. Jer je u tom prethodnom periodu spoljni dug povećan za više od 11 milijardi evra, o stranim ulaganjima, onima koja su neposredna a nisu kreditne obaveze, i da ne govorimo.

Može da se kaže da je ovde reč o spoljnom dugu privatnog sektora, dakle – preduzeća i domaćinstava. Dok je država u tom periodu zajmila malo i čak se razduživala pre vremena prema međunarodnim finansijskim ustanovama.

Ovo je tačno, ali ne pozitivno. Jer je u tom periodu javna potrošnja znatno povećana, na oko 46 odsto od BDP u 2007-2008, što je bilo moguće i zbog toga što je ukupni poreski teret povećan, jer su javni prihodi izašli na oko 44 odsto BDP. Rashodi stvaraju prava i stoga trajnije obaveze, a prihodi su u međuvremenu znatno smanjeni, usled čega se budžet suočava sa neodrživim deficitom.  

Da li bi bilo bolje da je zajmila država, a ne preduzetnici i domaćinstva? Opet, posle 2008. javni dug je povećan za oko 15 odsto od BDP, što je nešto manje od pet milijardi evra, da bi se pokrila već pomenuta fiskalna rupa. Sada, zaista, para nema, ali problem nije manji kada ih ima, jer ni privatni niti javni sektor ne znaju valjano da ih upotrebe. O zloupotrebama i da ne govorimo.

 
Blic, 25.04.2012.

Peščanik.net, 25.04.2012.