Milošević i Vučić – razlika

Nisam siguran da se slažem sa Žarkom Koraćem. Tačno je da su i Milošević i Vučić pre svega motivisani opstankom na vlasti, jer je prvi morao očekivati da će ga demokratizacija brzo skinuti sa vlasti, dok se drugi suočava sa privrednim, pre svega, neuspesima i može da očekuje smenu na nekim od predstojećih vanrednih ili redovnih izbora. Tako da je posezanje za nacionalizmom i za ruskom podrškom i jednome i drugome bilo politički korisno, ali kao što sam rekao iz različitih razloga.

Takođe, Miloševićev nacionalizam je bio osvajački, dok je Vučićev uglavnom demagoški. Razlika je takođe i u ruskoj politici. Milošević i ljudi oko njega su očekivali odlučnu rusku podršku, koja je izostala jer je Rusiji bila potrebna podrška Evrope i Amerike da se stabilizuje i stoga je sa njima bila u partnerskim odnosima. Vučić se nada ruskoj podršci, ali ruska politika na Balkanu nije naročito uspešna. I to u državama i među narodima koji su tradicionalno naklonjeni Rusiji – u Grčkoj, Bugarskoj, Makedoniji, Crnoj Gori čak. To je tako u ne maloj meri zbog toga što ruske vlasti nisu spremne, a nemaju ni sredstva, da preuzmu veću odgovornost na Balkanu. Pa podržavaju autokrate i sirove nacionaliste čiji su politički dometi mali. Nespremnost na veću angažovanost se izražava u stavu da Rusija podržava Srbiju u onome čemu ona teži, a kako su srpske mogućnosti veoma ograničene, i ciljevi su takođe. Što naravno omogućava ruskim vlastima da se ne angažuju previše, osim na nekoj vrsti bratstva i jedinstva.

I u onome u čemu se čini da postoji sličnost, nje zapravo nema. Milošević je posle Dejtonskog sporazuma, koji je bio izuzetno povoljan po njega, mogao da normalizuje odnose sa evropskim silama i sa Amerikom i da obezbedi političko rešenje kosovskog problema. On je precenio svoju ulogu i uticaj, što je takođe jednim delom posledica njegovog agresivnog nacionalizma.

Vučić je u sasvim drugom položaju. To se videlo po reakciji na makedonske političke promene. On je sebe video kao sledeću metu, jer je u makedonskoj demokratizaciji slutio američke prste. Usled toga, on pribegava nacionalizmu koji ga potencijalno vodi položaju u kojem se nalazi Dodik, a Srbija bi se postepeno transformisala u neku verziju Republike Srpske. To je daleko od Miloševićevog viđenja i sebe i Srbije.

Konačno, kao i u vreme Miloševića posle 1995, opozicija greši zato što se žali na politiku Evropske unije i Sjedinjenih država. Oni posluju sa onim ko je na vlasti. I kako ga politički i privredni neuspesi budu vodili većem oslanjanju na Rusiju, opozicija bi trebalo da pokaže sposobnost da preuzme obaveze vladanja i partnerski odnos upravo prema Evropi i Americi, čak nezavisno od svih nedoumica koje se kod njih javljaju kada je reč o Srbiji i Balkanu. Takođe, nema potrebe dići ruke od Rusije. Od druge Rusije. Nije ova vlast zadnja reč Rusije.

Peščanik.net, 30.10.2017.