Roman „Rat s daždevnjacima“ Karel Čapek je napisao dve godine pre potpisivanja Minhenskog sporazuma i u njemu detaljno opisao kako evropske države, korak po korak, predaju Evropu Hitleru. Mnogima je već tada bilo jasno gde vodi takva politika.
Danas je sve svima jasno. Ceo svet je zastao, čeka i pita se da li će se ponoviti Minhen. A priznanje linije razgraničenja u Ukrajini jeste novi Minhen. Kroz dva-tri meseca, ta linija će se pomeriti i opet biti priznata. Svima je jasno da je utvrđivanje linije razgraničenja i njeno održavanje uz pomoć međunarodnih mirovnih snaga, takođe novi Minhen. To će zapravo biti učvršćivanje vlasti ruske agenture nad delom Donbasa, održavanje vlasti otete prevarom i silom, očuvane terorom i poduprte ruskom vojskom i ruskim oružjem. To je pokušaj da se uloga koju u Donbasu imaju ruski intervencionisti prebaci na međunarodne mirotvorce.
Posle Krima, to bi bila faktička potvrda nasilnog oduzimanja još jednog dela Ukrajine od strane Rusije. Tim činom Ruskoj Federaciji je data dozvola da nastavi da organizuje male hibridne ratove protiv svojih suseda. To znači i da će to isto biti dozvoljeno i bilo kojoj drugoj zemlji spremnoj na toliku drskost i prezir prema ljudskim životima.
Možda Fransoa Oland i Angela Merkel imaju nekakvo čarobno sredstvo kojim će primorati Vrhovnog Daždevnjaka da, kada međunarodne mirovne snage trajno zaštite njegove pozicije, napusti Donbas? Kojom to tajnom čarolijom njih dvoje raspolažu, pa su se usudili da priđu toliko blizu kremaljskom vodozemcu? I šta ih je nateralo da toliko požure?
Ovo poslednje je manje-više jasno. Uznemirila ih je perspektiva snabdevanja Ukrajine američkim oružjem. „Sada, dok pokušavamo da iznađemo bilo kakvo političko rešenje, isporuka oružja jednoj od strana u sukobu je po mom mišljenju nedosledan gest“, izjavila je šefica evropske diplomatije Federika Mogerini. Do bola prepoznatljivo. Zabranom isporuke oružja „jednoj od strana u sukobu“ evropski demokrati su Hitleru i Musoliniju isporučili špansku republiku. Razume se, samo zato „da se ne doliva ulje na vatru građanskog rata“. To je ta čuvena „politika neuplitanja“. Setimo se koliko su osuđujućih filipika povodom te politike onda izgovorili evropski (i ostali) komunisti i pogledajmo kako se danas istorija grubo našalila dodelivši bivšoj istaknutoj članici komunističke partije Federiki Mogerini ulogu glavne „neuplitačice“. Ti komunisti su se baš ofucali.
Evropski lideri strahuju da će isporuka oružja Ukrajini isprovocirati Kremlj na dalju eskalaciju sukoba. Boje se da će Vrhovni Daždevnjak poći dalje sa svojom vojskom. A kuda dalje? Da okupira celu Ukrajinu? On nema dovoljno snage za to. Za njega je svaka vojna operacija van teritorije Donbasa rizična. Stanovnici drugih oblasti ga ni izbliza neće tako rado dočekati kao oni u Lugandi. Jedino što Kremlj ovog trenutka može da uradi je da otvoreno uvede svoju armiju u Dombas i time prekine iluziju hibridnog rata. Ali to bi evropske lidere obavezalo da sruše i poslednje mostove prema Moskvi i do te mere zaoštre sankcije prema Rusiji da bi i samu Evropu to skupo koštalo. E, to oni nikako neće i to je još jedan razlog njihove popustljivosti.
Oland i Merkel su doleteli u Moskvu da plaše Putina, da mu priprete da ako makar malo negde ne popusti – krenuće isporuke oružja Ukrajini. Ali teško će ga uplašiti ljudi koji se posledica ovih isporuka boje više od njega; ljudi koji i dalje tvrde da neće graditi evropsku bezbednost protiv Rusije već zajedno sa njom, i koji ne smeju da mu kažu u lice: ne želimo da gradimo našu bezbednost u društvu s takvom Rusijom, s Putinovom Rusijom.
Trenutno se bilo kakav razgovor o Putinovim ustupcima neizbežno pretvara u razgovor o ustupcima Putinu. U atmosferi neodređenosti i prećutkivanja, politika vođena na granici novog Minhena će ranije ili kasnije prerasti u novi Minhen.
Može se, kako to predsednik Francuske čini, raspredati o tome kako će se, nakon svega što su tokom rata preživeli, stanovnici Donbasa teško vratiti ranijem životu i da im je zato neophodna autonomija. Ali bilo kakvi izbori, referendumi i autonomije su mogući tek kada borci Lugande predaju vlast i oružje. Može se raspravljati i o tome kome će oni tu, ruskim oružjem osvojenu, vlast predati. Možda privremenoj međunarodnoj administraciji, možda međunarodnim mirovnim snagama, ali pravim, a ne nekakvim kulisama. Ne onakvima koji su mirno spavali dok je Ratko Mladić streljao stanovništvo Srebrenice. Mirovna operacija u Donbasu će imati smisla samo u slučaju da mirotvorci imaju snage i sredstva i ovlašćenja da prinudno razoružaju sve koji ne budu hteli da polože oružje. I to na celoj teritoriji Lugande, a ne samo na iluzornoj „liniji razgraničenja“. Jer bez obzira na nove i smele inicijative, bez predaje vlasti i oružja od strane do zuba naoružanih „pobunjenika“, svaki sporazum će biti novi Minhen.
Uopšte uzev, zapadni lideri poseduju sredstva i mogu da primene metod koji bi Putina naterao da se više plaši posledica eskalacije sukoba nego oni. Pri tome ne mislim na isporuke oružja Ukrajini, niti na već razorne ekonomske sankcije, od kojih stradaju nedužni građani i na zapadu i u Rusiji. Dovoljno bi bilo da zapad Putinu pokaže uverljivu spremnost da, na eskalaciju sukoba sa ruske strane, uvede svoju vojsku na teritoriju Ukrajine. Ovako, zapadni mirovni plan možemo da nazovemo: Mirovna akcija pomoći vojnicima ruske armije, slučajno zalutalima na ukrajinsku teritoriju.
Grani.ru, 09.02.2015.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 14.02.2015.
UKRAJINA