MMF i Hrvatska, a o konkurentosti

Opservacije o hrvatskoj ekonomskoj politici koje saopštava MMF („Croatia: Selected Issues Paper“, juli 2011) ne mogu se smatrati nekakvim zaokretom u tome kako ova međunarodna finansijska institucija vidi razvoj hrvatske ekonomije. Zaista, retorika je nešto drukčija, a i neke primedbe i sugestije su konkretnije, ali to je u najvećoj meri posledica ocene o povećanim rizicima, dok su sva otvorena pitanja na stolu već duže vreme.

Zašto su rizici povećani? Jedan razlog je što je recesija produžena, a i ne očekuje se neki naročito brzi oporavak. Drugi razlog proističe iz prvog – naime, ako se rast ne ubrza, servisiranje dugova će biti otežano, bilo da je reč o privatnim ili javnim dugovima, domaćim ili prema inostranstvu. Ranije je MMF isticao da zaduženost, pre svega prema inostranstvu, ograničava potencijalnu stopu rasta, no sada je reč o izlasku iz recesije. Takođe, ranije su analizirane moguće posledice promenjenih uslova refinansiranja dugova, a sada je reč o načinu na koji bi se oni smanjivali. No, sve vreme su tri teme bile na dnevnom redu: konkurentnost, fiskalna politika i strukturne reforme. Monetarna politika je bila manje u centru pažnje jer se polazilo od toga da je ona određena politikom tečaja, koja je opet predstavljala čvrsto opredeljenje centralne banke i tačka oko koje su se skoncentrisala sva ekonomska i politička očekivanja. Sada se otvara ne samo pitanje uticaja tečaja na konkurentnost, već i sposobnosti monetarne politike da tu politiku tečaja održi u okolnostima povećanih rizika.

Uzmimo najpre pitanje kako povećati konkurentnost? MMF je ranije ukazivao na potrebu sprovođenja strukturnih reformi, recimo na tržištu rada, takođe i kada je reč o javnim preduzećima ili uopšte o subvencijama, a ponavljao je da je potrebna reforma javnih finansija kako bi poreski teret bio manji i javna potrošnja efikasnija. U krajnjoj instanci, konkurentnost se meri održivošću eksternih bilansa ili, drukčije rečeno, održivošću spoljašnjeg zaduživanja. Centralna banka je uzela za cilj da ograniči rast spoljnog duga, ali to samo po sebi ne utiče na konkurentnost privrede, pa se do manjeg deficita u razmeni sa inostranstvom dolazi preko niže stope privrednog rasta. Ukoliko je, međutim, priliv stranih finansija ograničen, konkurentnost i održivost stranog duga zavise od rasta izvoza, a ovaj opet od troškova proizvodnje robe za izvoz. U tome, veliku ulogu igra trošak rada, što će reći visina plate i drugih zarada. U normalnim okolnostima, ti se troškovi mogu smanjiti reformama tržišta rada i manjim poreskim opterećenjima, ali u uslovima kada je priliv stranih sredstava ograničen zbog recesije ili nema rasta zato što nema stranih novaca, svejedno, prirodno je očekivati predloge da se smanje plate, što je politika koja se sprovodi i u nekim drugim zemljama. To su zemlje koja, kao i Hrvatska, imaju nefleksibilan ili veoma ograničeno fleksibilan tečaj te ne mogu da smanje troškove rada depresijacijom tečaja.

Ovde može da dođe do nesporazuma i da se kaže, kao što je vlada i rekla, da MMF greši predlažući takozvanu internu devalvaciju (što će reći smanjenje plata i drugih dohodaka), jer Hrvatska nije zemlja jeftine radne snage. Makroekonomski posmatrano, međutim, tečaj i plate su gotovo dve strane iste medalje. Ukoliko se ne želi korekcija preko nižeg tečaja, jer bi tako plata u evrima bila manja a da se ne menja plata u kunama, isto se može postići preko smanjenja plata u kunama pri nepromenjenom tečaju. Tako da MMF naprosto ukazuje na postojanje tog izbora; dakle, ako se želi očuvanje tečaja na nivou na kojem se već duže vreme nalazi, konkurentnost se može povećati smanjenjem plata.

To se može postići i tako da plate ne rastu brzinom kojom raste nacionalni dohodak. Ukoliko za tu politiku ima vremena. Tu je potrebno oceniti održivost raznih vidova zaduženosti. Čime se MMF bavi u skorašnjem istraživanju. U njemu se razmatra stanje u zaduženosti zemlje, države, korporacija i domaćinstava. Ukoliko nema poboljšanja u konkurentnosti, privredni oporavak će težiti da poveća deficit na tekućem računu bilansa plaćanja, koji u najvećoj meri generiše visoki robni deficit u spoljnoj trgovini. Hrvatski trenutni izvoz robe manji je od 20% bruto domaćeg proizvoda (BDP). Dok je uvoz robe obično dvostruko veći. Jasno je da se taj deficit pokriva većim finansijskim obavezama prema inostranstvu, pre svega zaduživanjem. Kako je spoljni dug već oko 100% BDP (u 2010), dalje zaduživanje u inostranstvu može da postane dosta skupo. A opet, kao što je već rečeno, ako se ono ograniči ili ako se teži razduživanju, to će voditi nižoj stopi rasta ukoliko se ne poboljša konkurentnost – što znači ne smanje se troškovi, pre svega rada, kako bi se povećala atraktivnost proizvodnje za izvoz.

Ti troškovi mogu da se smanje i nižim poreskim opterećenjem. To je čak i protivciklična mera, dakle koju bi imalo smisla uvesti u vreme privredne recesije. No, ona podrazumeva smanjenje javnih rashoda ili povećanje javnog duga. U poslednje dve godine, fiskalni je deficit bio značajno povećan (3,2% BDP 2009, 4,3% 2010, očekuje se 6% 2011) usled čega bi javni dug trebalo da dođe do nivoa od 45% BDP ove godine i da pređe 50% u sledeće dve godine. MMF računa da je javni dug zapravo veći, oko 58%, a uz to valja voditi računa o garancijama HBOR, uglavnom prema stranim kreditorima, koje bi mogle da se aktiviraju, kao što je bio slučaj sa brodogradilištima, upozorava MMF. Usled takvog stanja u javnim finansijama, izbor je zapravo između smanjenja javne potrošnje i povećanja poreza – kako bi se smanjio fiskalni deficit i obezbedio održiv rast javnog duga. Obe mere ili neka njihova kombinacija bi imale negativne posledice po privredni rast, bar u kratkom roku, a od toga kako su i koliko valjano strukturirane zavisio bi srednjoročni efekat po privredni rast. Uopšteno govereći, način na koji bi se očekivalo da fiskalna konsolidacija (smanjenje fiskalnog deficita putem viših poreskih prihoda ili manjih javnih rashoda) poveća konkurentnost jeste da preko nižeg nivoa zaposlenosti i veće konkurencije na tržištu rada dovede do pada troškova rada i tako do povećanog interesovanja za ulaganja u proizvodnju za izvoz. To ne mora da bude izvodljivo pre svega zato što su pad zaposlenosti i rast nezaposlenosti već prilično veliki i dodatno pogoršanje tržišta rada bi imalo socijalne i političke posledice.

Uz to, smanjenje javnih obaveza ne mora da bude jednostavno izvodljivo ukoliko privatni sektor mora da se razduži. MMF ukazuje na činjenicu da je zaduženost korporacija značajno povećana u periodu pre krize. Povećana je i zaduženost domaćinstava, ali nivo zaduženosti (procenat od BDP) je znatno veći kod korporacija. Ukoliko privatni dužnici, korporacije i domaćinstva, vraćaju dugove, razdužuju se, to bi moglo da se odvija istovremeno sa smanjenjem fiskalnog deficita samo ako se značajno smanji zaduživanje u inostranstvu, a pogotovo ukoliko se obezbedi suficit u razmeni sa inostranstvom. Kako se privatna štednja povećava na raćun potrošnje, to bi takođe imalo recesione posledice. Usled toga, država teži da se deficitarno finansira kako bi ublažila pad potrošnje i tako i dubinu recesije. To, međutim, ne znači da će se bilansi korporacija i domaćinstava poboljšati sve dok ne dođe do osetnijeg privrednog oporavka. Usled toga, ukoliko bi došlo do teškoća u finansranju fiskalnog deficita i javnog duga ili do poskupljenja ili do, kako zapaža MMF, povećanja kratkoročnog duga, to bi moglo da dovede do problema u finansiranju privatnih dugova i posledično do gubitaka u bankama. Usled toga, rizici koji emaniraju iz korporativnih i dugova domaćinstava nisu mali.

Opet, markoekonomski problemi bi bili manji ukoliko bi privreda bila konkurentnija, pa bi povećanjem izvoza i stvaranjem suficita u spoljnoj trgovini lakše obezbedila i fiskalnu konsolidaciju i razduživanje privatnog sektora. U suprotnom rizik da se postojeća politika tečaja neće moći održati se povećava. U oceni tog rizika je razlika u mišljenjima između MMF i Hrvatske narodne banke. Problem je naizgled tehnički – koliki je optimalni nivo deviznih rezervi centralne banke. MMF nije siguran da je sadašnji nivo deviznih rezervi dovoljan da bi se odbranio tečaj kune ukoliko bi se neki od rizika realizovali. Logika je jednostavna, ako rastu rizici usled razvoja stranog duga ili duga države ili dugova korporacija, potrebne su veće rezerve centralne banke da bi se intervenisalo na tržištu stranog novca i da bi se odbranio željeni tećaj. Ukoliko se ceni da su rizici povećani više od povećanja deviznih rezervi, stabilnost tečaja je ugroženija. MMF ceni da je postojeći nivo deviznih rezervi centralne banke, koje se ne mogu sve koristiti da bi se intervenisalo u cilju zaštite kune, nedovoljan s obzirom na produženost recesije i teret zaduženosti.

Šta to praktično znači? U osnovi to da bi eventualni problem sa finasiranjem bilo javnih ili privatnih dugova mogao da vodi napuštanju kune i potrebi da se devizne rezerve aktivnije koriste da bi se obezbedila stabilnost tečaja. Problem je u tome što se na te intervencije ne može potrošiti sva rezerva, jer bi se tečaj prinudno prilagodio na niži nivo već kod značajnijeg pritiska na devizne rezerve. Usled toga, veće rezerve su potrebne kada su povećani finansijski i makroekonomski rizici, čak i ako se nije promenio odnos između mase kuna i deviznih rezervi pri datom tečaju. Naravno, povećanje deviznih rezervi je mera koja bi mogla da deluje kao dodatno monetarno zatezanje, što bi moglo da deluje recesiono, a i ne bi pomoglo konkurentnosti privrede. Tako da je zaključak da nema druge nego da se sa tim povećanim rizicima živi, što MMF doživljava naravno kao razlog za zabrinutost. Hrvatska narodna banka ceni čini se rizike drukčije.

Kada je o rizicima reč, jedna ocena o tome kako se oni kreću jeste stepen evroizacije. U periodu pre krize postepeno se smajivao udeo štednje u evrima, pa to naravno otvara mogućnost i za veće kreditiranje u kunama. Usled krize, međutim, ponovo je povećana štednja u evrima. Centralna banka to objašnjava psihološkom reakcijom štediša usled sećanja na hiperinflaciju i na rđavo iskustvo sa bankarskim sistemom, a ne kao indikator povećanog rizika i kao brigu za održivost tečaja kune. Ova visoka stopa evroizacije, naravno, vezuje ruke centralnoj banci, jer povećava troškove promene tečaja. Problem kod tog objašnjenja je u tome što je jasno da je štednja u evrima vid osiguranja od tečajnog rizika, što onda znači i da je povećanje evroizacije posledica ocene da je taj rizik povećan. Usled čega, MMF ceni da bi pritisak na tečaj kune mogao da bude povećan, a u tom kontekstu je i postojeći nivo deviznih rezervi nedovoljan.

Ovde sada dolaze predlozi za sprovođenje strukturnih reformi. Kako bi svi problemi izgledali drukčije kada bi se poboljšala konkurentnost, a kako su mogućnosti fiskalne konsolidacije ograničene, a eventualno fleksibilniji tečaj se ne smatra prihvatljivom alternativom, ostaje da se povećaju efikasnost i produktivnost privrede merama koje menjaju neke strukturne karakteristike privrede. Ako se ostave po strani mere monetarne i fiskalne politike, a trgovačka politika je veoma ograničena usled režima slobodne trgovine sa EU, dok novaca za razvojnu politiku zapravo nema, ostaju promene ustanova kojima se regulišu odnosi na tržištu rada i na tržištu proizvoda kao i preraspodela između generacija, što će reći manje za penzije i druga socijalna davanja, a eventualno veći izdaci za obrazovanje i sticanje kvalifikacija uopšte.

Te su strukturne reforme bez sumnje potrebne, a neke bi mogle da budu ne samo korisne nego i pravične, ali kako one uvek podrazumevaju preraspodelu prava i obaveza, to podrazumeva značajne društvene i političke promene. Zemlje koje služe za primer uspešnosti u politici fiksnog tečaja su one koje su imale instrumente socijalnog dijaloga i političku stabilnost. I u tom slučaju, sprovođenje interne devalvacije bilo kroz smanjenje plata ili preko smanjenja zaposlenosti teži da vodi socijalnom raslojavanju i političkoj polarizaciji. Tako da strukturne reforme često stanu i pre nego se pređe polovina puta. No, osnovno pitanje jeste da li još uvek ima vremena za rešavanje finasijskih i problema privrednog rasta strukturnim reformama, jer one ne mogu ni da se sprovedu preko noći ni da daju željene rezultate brzo. Ukoliko je to vreme ograničeno, onda je tu alternativa – tečaj ili plate, da pojednostavnim – o kojoj govori analiza MMF.

 
Jutarnji list, 09.07.2011.

Peščanik.net, 10.07.2011.