MMF i neoliberalizam

Kosovo je pre otprilike nedelju dana obezbedilo stendbaj program sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF). On se ne razlikuje mnogo od drugih takvih programa – obezbeđuju se krediti kako bi se održala makroekonomska stabilnost i preuzimaju se obaveze u oblasti fiskalne politike i strukturnih reformi. Kako stoje stvari, taj program nije neophodan, jer stabilnost nije ugrožena, ali se ceni da bi bilo dobro izgraditi ugled odgovornih vlasti, kako bi se mogle koristiti usluge koje ova međunarodna finansijska ustanova nudi. Ugled stečen u ispunjavanju stendbaj programa povećava ugled zemlje, a to je mnogostruko korisno.

Ovde ima smisla istaći ono što bi trebalo da je jasno samo po sebi. MMF je organizacija zemalja članica. Ona ne postoji samo zato da bi pritekla u pomoć u trenucima krize, mada joj je to najvažnija funkcija. Kada zemlja nema od koga drugoga da zajmi ili je reč o neisplativo skupim kreditima, MMF je tu da finansijski pomogne zemlju članicu. Ovo, naravno, stvara jedan odnos koji ne može da ne iritira. Dovoljno je videti šta se događa u Grčkoj. Pozajmice koje obezbeđuju Evropska unija i MMF imaju za cilj da se izbegne moratorijum na strane dugove, koji se obično ne smatra naročito povoljnim ishodom dužničke krize. U ovom konkretnom slučaju, namera je da se jedan deo grčkih dugova otpiše, ali i da se ukupni nivo zaduženosti smanji kako ne bi nepotrebno opterećivao domaćinstva, poreske obveznike, preduzetnike i zaposlene. Da bi se to postiglo, traži se smanjenje potrošnje kako bi se uštedelo dovoljno da se servisiraju dugovi. U međuvremenu, pomažu sredstva koja odobravaju MMF i Evropska unija.

U ovoj operaciji, vlada i MMF vežbaju na javnosti poznati scenario dobrog i rđavog policajca. MMF omogućuje vladi da se obrati javnosti sa programom za koji odgovara MMF, na koga se upućuje sva srdžba javnosti. Vlada bi sve to drukčije, sve imajući interese zemlje i njenih građana u vidu, ali to ne dâ MMF koji je tu da utera novac poverilaca. Tako da je program nužda, jer MMF neće ni da čuje za alternativnu politiku koja bi obezbedila i solventnost zemlje i privredni rast i blagostanje. Uz to, svi bi se dugovi vratili sa kamatom.

Recimo, u slučaju Kosova, ovaj stendbaj program je nastavak prethodnog koji je bio suspendovan jer je tadašnja vlada probila dogovorenu fiskalnu potrošnju, povećanjem plata, kako bi obezbedila pobedu na izborima. Ovo nije, naravno, usamljen slučaj, i zapravo je veoma često razlog što se stendbaj programi prekidaju, a često i zašto se izbegavaju. MMF uglavnom sugeriše da se na pobedu na izborima misli znatno ranije i uradi sve što je potrebno da bi se obezbedili valjani privredni rezultati, kako se ne bi došlo u situaciju da je jedina šansa da se obezbedi reizbor partija na vlasti fiskalna neodgovornost.

To još uvek ne znači da MMF ne greši u svojim savetima i zahtevima. Zapravo, kako stalno ponavljaju njegovi kritičari, MMF je ideološki opredeljen za neoliberalnu politiku, te stoga uglavnom, smatraju oni, šteti svojim zemljama članicama. Kod jednog broja kritičara, najčešće političara i komentatora, argumentacija se uglavnom iscrpljuje time što se kaže da MMF sledi neoliberalnu ideologiju i Vašingtonski konsenzus – dalja objašnjenja zašto je to rđavo se ne smatraju potrebnim.

Valjanih prigovora, međutim, ima. Stiglic je izneo jedan koji je bio posebno značajan u slučaju često pominjanog debakla u Argentini. Naime, MMF ponekad podržava fiksne kurseve, pa i valutne odbore. Šta da se radi, međutim, kada je kurs ugrožen, jer strani novac napušta zemlju? Najčešći odgovor jeste – povećati kamatnu stopu kako bi ulaganja u obveznice u domaćem novcu bile privlačnije. To, međutim, može lako da dovede do pogoršanja privrednih izgleda i do povećanog bega stranog novca jer se spekuliše sa devalvacijom. Bolje je, sada mnogo češće savetuje MMF, imati fleksibilan kurs, a ako je potrebno, privremeno uvesti kontrolu nad prekograničnim finansijskim transakcijama.

Što bi trebalo da je, smatraju kritičari, dokaz da neoliberali greše, a i da ne bi trebalo slediti Vašingtonski konsenzus. Kod ovog poslednjeg zaključka je problem samo u tome što se njime ne preporučuje politika fiksnog kursa i ovakve strategije odbrane makroekonomske ravnoteže. Ono što se ističe jeste da je dobro imati jak privatni sektor, slobodna tržišta i ekonomsku politku koja vodi računa o makroekonomskoj ravnoteži.

Što ne znači da bi zemlja trebalo da napusti MMF, ili da mu pokaže vrata, ako zna kako da obezbedi privredni rast i stabilnost. MMF je organizacija njegovih članova, koja može da pomogne kada se zapadne u finansijske teškoće.

 
Novi magazin, štampano izdanje

Peščanik.net, 18.05.2012.